Glorjana Veber: Tišina

Tišina

Ponekad je potrebno mnogo tišine
da se probudiš međ senkom i dušom.
I u ovom veku je svetlo
koje prazni torbe bez ugleda
ili pozdrava i konačno miruješ
u prisutnosti koja ne propituje,
u kraju izvan običnosti,
što smo postali,
mesec, drveće i reka
prate našu šetnju,
sve je prepušteno sebi.

Kako bi bilo otpustiti um
bez zahteva i ponosa,
samo krik ljubavi,
isto kao što se voli svoja rana,
pre toga već zarasla kroz nebo,
iskazalo se da je samo blagoslov
unutrašnjost trenutka.

I ovaj vek raste ka dolasku,
prepoznaje šta je bez reči
i sopstveno sebi, šapat koji dolazi
niotkud, iznova se vraćamo
da bi ga našli, u njemu ne trebam
svoje ja, ono trči za iluzijom pokreta
ili sažaljevanjem mesta gde smo
ili nismo, dovoljno je da sam blizu,
podobno je odsjaju dviju duša.

Svet nije napustio muku,
samo bol sam zdrobila u prijem,
a noć pokazuje horizont dalji od pogleda,
tamo gde izađeš i napokon se vratiš
u svoj glas ispred ogledala predaje,
divlje nebo i širina,
nerazumljiva i pusta svetlost,
plašljiva ljubav i brda
održavaju visinu, sve je tu
okrenuto unutra.

Ovaj vek i tišina u nama.

Imenovanja

Pitaš me kako se zovem, a ja ćutim.
Pitaš me kako se prezivam. Ja se ponavljam.
Ne nudi mi potpis, ne imenuj me,
ne prizivaj mi značenja, događaje, zaključke,
ništa nemam što već nije bilo ispred mene,
ništa nikad nije bilo moje, i ne samo u mome,
niti u tvome me nema.

Gde me dodirneš, prelaz je,
nešto ređe od vazduha, lišće drveća
i zatim leptir. Nešto me tera
kroz godišnja doba, na sve strane je otvoreno.
Kroz plavetnilo plivajo oblaci,
a kiša stavlja kuće na spavanje.

Život me je namočio iznutra,
iza očiju, pod kožom su virovi koje nosiš,
zato me ne pitaj o brzini, moja tišina
je bez čina i nikako ne misli da stvaram,
to nije promena, nestanak ili nešto za upotrebu,
to je igra.

Kako strašno, ne odgovaram tvojim mislima,
i to baš sad kad odgovaram svemu, uobražavam
da me razume anonimni pesnik, odjednom
mi ni on nije potreban, ups, nešto se miče,
neprimetno, topim se u pretakanje, u sistem
bez manufakture, uputstava, stranke, ideologije,
ne kao utapanje, ne kao vino ili glasnost,
ne kao površina, ne u knjigama, spali ih, i moje,
sad odmah, za volju onoga što je iza reči,
odbaci ih u otpisane.

Ma kakva informacija, ne potpisujem laži,
ne šaljem ljude na lomaču medijskog linča,
slava vam, klošari, vas niko ne primećuje,
nezanimljivi ste za političke obračune,
uništavanje karijere, prema vama smo dobri,
ne pitamo vas besmislice,
za porodično stablo, poznanstva, veze,
status i uticaj, niko vas ne pita
za ime.

Zato prestani i ne imenuj me,
kada ti u more padne kapljica, više je ne nalaziš.
Nalazi je neko drugi, koji ne zna da je bila tvoja,
i zahvaća je kao svoju, iako je od mora.

Sama samcata prozirna kapljica ne zna za države,
ne zna za imena, pravo i nepravo vreme,
poraz ili pobedu. Niko je nije naučio da razlikuje,
niko je nije naučio da deli.

Kapljica radi samo to da je kapljica,
kada ne govori, njeno telo je uvo,
kroz njega klizi kosmos.

Pred očima 7 milijardi ljudi
koji savladavaju život
ona nema adresu, obrazovanje,
reference,

ona samo dođe
i nestane.

Tok

Posle crnih dana sedim pored vode,
zelena je, nanosi je ili odnosi,
lišće visi na dreveću,
njihovi divlji snovi
prepušteni su transu
i vreme teče sa rečima
meseca i sunca zahvalno
u minijature kontura.

Tok ostaje ceo, ravan i blag,
u pogledu se diže plava zavesa,
na njoj se skupljaju ptice, i kamenje
ako ga baciš, danas možda imamo dan, 
u dubini se približavaju dva čamca.

oponašam mirnu osobu
pa telefon odmara u torbici
koja služi tamnom trupu društva,
dovoljne su priče vukova,
a kuće su podjarmljene kao plen,
glas vrapca pored mog stola 
ostaje prodoran i lep.

Život me iščačka na obalu,
tamo odložim izmučene rukavice,
zaplivam u pozadinu tvog glasa,
a letnji vetar ustalasa bojažljive note,
došao je grad, došli su šetači
i prepodne zakriva tamu,
odmičem je pomoću trenutaka.

Kao da ništa nije ostalo u sećanju,
na očnoj vagi primećujem milost dana,
tamo daleko preko zemljinog središta, 
tamo živimo i moja lepota baca poglede
prema strani sveta koja pada iz tebe
na moju figuru naivne umetnosti. 

Telo zanjiše, pažljivo iskoračim na stubište
da me ne ulove vlastite senke,
žele da me bace na ograde jama i lavina,
podižem ih disanjem, nešto mekše
od pet čula, ovde sam i to je sve
što se stvara.

Gledam nas iz daljine i događaji dolaze,
čujem podatke iz svog života,
čitaju se kao prazan stan,
stvarnost je spalila nameštaj,
oprašujem se u bujnu krošnju dana,
tabletu, popijenu posle teške noći.

Skupljamo se među ljude, razgovori
pritisnu bliže, s tlom stopljena ne znam
da li to još umem, iz pozadine čujem buku
automobila, u njima tovar moje duše,
malo neba i nas dvoje, dragocen gutljaj
u ostavi sunčevog izlaska.

Svetlost pokreće peščanik gibanja, 
pesak se pomeri i delići skliznu
sa vaseljenskog stola kao da će dan tek da dođe,
rastresita sam, ti sediš i sad smo se sreli.

Stene u mom kraju su za tren lakše od rose
i kao da sazvežđa nada mnom ne udaraju
jedno o drugo, godine nisu pale
i kamenje se nije skotrljalo do dna
moje nutrine. 

Iz nje se istežem u tvoj lavirint,
naše vreme nestaje u hodnicima,
uvek te iznova nosi mimo sebe,
parfem, koji nije moj, postaje zagušljiv
i ti uvek izmišljaš nova vrata,
osmehneš se bez lica,
pokušam da te uhvatim za ruke
koje su ti otpale i tvoja pesma
obamre u lupinu, a drvo iz lavirinta
još itekako raste

u prozor
blizu sveta
gde ležimo.

Veza

I u samoći smo različiti,
u njoj svako ima nekog sebe,
možda je odmaknuti sam manje vidan drugima,
ali vidan je sebi, vidan je iz izvora, njegove vode
koja nije više njegova, sada je od riba, odsjaja, tekućine,
neba koje u njemu odmara, kiše koja ga hrani,
zemlja ga nosi, tok ga goni,
da je na kraju od svakoga i svega, tako
da nije više ni od koga, niti od sebe,
samo izvor je.

Njemu je svejedno kako ga drugi vide,
šta će reći kamen s pljuskom, šta ptica
koja gasi žeđ, on teče i mogu razumeti
da mu je važno da smo različiti,
moja srećna samoća je u drugima usamljenost,
ista hrana putuje kroz mnoga tela i duše,
u njima zadobija različite ukuse, osećaje, sećanja.

17 je časova i 31 minut, 27. mart 2020., čujem da laje pas,
toplo mi je i mir ide po sobi tako
da ga čujem još izvana, a kako si ti?
Ne, nije pogrešno ako ti je u samoći potreban neko
da te pomiluje, i da se setiš kako je
kad se miluješ sam. Ništa ne može biti
tako jako naopako, tako jako nepravilno
da ne bi moglo biti bolje, vidiš štap?

Na tvojoj strani je nastala leva, na mojoj desna,
igrajmo se i obrnimo se,  sada je moja leva,
a tvoja desna, zar nije lepo, svejedno nam je za strane?
Imamo štap za koji se držimo da nas ne odnese.

A ako nam neko ili nešto i njega uzme,
još smo si bliže, osećamo ruke jedno drugoga,
nežne, hrapave, tople, blatne,
stvorene da se drže u masi,
pošto se ne znam okresati na profesiju, ulogu
ili odeću, niti na uspeh, ličnost, zašto?
A mogu da volim.

Da, u pravu si, tako je kao na izvoru,
piješ vodu i najednom si riba
koja skače iz nje. Šta si rekao,
da li za to postoji početak?
Za osećanje, vezu i svest?

Naravno, kiša pada na Zemlju bez boja,
zar to nije dovoljno?

Autentika

Nikada više neće biti čoveka kao što si ti,
ne sa takvim licem i kožom,
ne sa tvojim životom. Neće ga biti.
Tako kaže priroda za oblik,
za tvoje telo, za to kako voliš
i ideš putem, tvoj je,
niko ne može ponoviti korake,
zapevati pesme tvojim glasom.

Čuješ li je, u njoj si neponovljiv,
toliko koliko je neponovljiv neko drugi.
Ne, ne možeš da se porediš sa mnom
kao što ni ja ne mogu s tobom,
ni s kim ne možemo da se izmerimo,
naše upoređivanje pupa u različitost.

Tiha si jedinstvenost iz koje raste život,
teče reka, rastegne se talas, prašina zagrli cestu,
mravi u travi me škakljive, predstavljaš li si,
svet nestane i ti si bilo šta, tako se budim
svako jutro, bez poređenja lepota me sruši
u zrno peska, vazduh ga nosi, pretače se s vodom,
odseva svetlost da naposletku mrvica
postane tekućina, na putu do mora
u njoj zagrli planinu, vrati je u pesak,
čujem je na obali, planinu koja stanuje
u kapima mora, planina mi teče sa očiju
kao razliveno sunce.

Kako je izrazito nemoguće biti od nečega udaljen,
gdegod da stojiš, hodaš i čuješ, uzvišenje je, hram je,
drvo i u njemu more, tako neponovljivo da ni ti ni ja,
bezuslovno različiti, ne čujemo, ne doživljavamo
ili čitamo isto, smešno je kako pouzdano govore
da su ponovljena pitanja ista,
a postavljaju ih jedinstveno različiti ljudi,
kako potom da na isto pitanje
različitim pitaocima odgovorim jednako?

Ne, ne možemo biti posebni, posebnost umire
sa poređenjem, nadvlađuje i podređuje, poput nasilja
i bede je, ne zna šta bi sa sobom, kao ambicioznost, tvrda
i hladna, ne zna šta su mekoća, radost i zahvalnost,
mora da se bori, trudi, ne umem to, livada sam,
čipka sam kada život podere odeću, divljač sam
i mir u neukrotivim očima, diajmant ili ugalj,
stvarno nema razlike, plešem sa izvorom, ruke žare,
iz tela izlazi svetlost, prostor sam za zemlju,
umaknem se iz njega, vreme kojeg nema a uvek je bilo,
smejem se i ljuljam, putujem bez pomeranja,

ni cvetovima nisu potrebne boje,
u njima već pre jutra boravi zrak sunca.

Prisutnost

Najbolji dani su oni u kojima se ništa ne događa,
naseljavam tišinu, neka sunce izađe iz dana,
jedina stvarnost nismo ni ti ni ja,
svest je svedok koji nas gleda.

Zalivam cveće, kapi moraju pasti
da postanu cvetni sok i glas rasti
se drži života, svaki dan ga uvježbavam,
odbacujem svoje ime i ćutim.

U danima kad se uisitnu ništa ne događa
prepuštam se dešavanju, tako znam
gde moram da idem, ljubav ne mogu
da sakrijem sa druge strane sebe,
ničija i svakidašnja postaje.

U takvim danima svaki je trenutak
nedovršena milja, iz nje pijem,
savlađuje me ukus istine,
strpljivo me je čekala,
susrećemo se u simetriji poziva,
blagoslova sveta pokraj svoga vremena.

Sada se sećam bez napora,
vreme pripada dolasku i svršeno je,
izdaleka osećam talase unutrašnjosti
i pogled na more me premešta u hod,
pljusnem na svoj glas i slomim se
u putovanje stalne prisutnosti.

Svakog dana poput ovog sve želi da ide
kući, šire, svetlije, čistije
i dodirnuto u samoći,
kružnica nosi što mi je potrebno,
s jednog kraja do drugog otkrivam
šta je stvarno, a šta nije,
bez slaganja sa svetom,
na svim destinacijama ispod lica,
kao dah koji živi bez objašnjenja,
bez pukotine budućnosti, samo biti blizu,
vrlo blizu, što nije s onu stranu ljubavi.

U posebnim danima kao što je ovaj
posećujem stare beskućnike,
dobijaju hranu i odeću od mojih
prijatelja, a ja ljudski pogled

iz blizine.

O pesnikinji:

Glorjana Veber (1981, Slovenija) je pesnikinja, performerka i duhovna istraživačica. Diplomirala je politologiju, a doktorirala književnost sa temom Poezija - elemenat društvene promene. Njena poezija je prevedena na oko trideset jezika i za nju je dobila nekoliko domaćih i međunarodnih nagrada. Autorka je brojnih inovativno-eksperimentalnih projekata koji se bave poezijom koje je u okviru svog Instituta IRIU deset godina razvijala u Sloveniji i inostranstvu. Centar za slovenačku književnost je izdao njenu pesničku zbirku Prosti pad (2013), u Italiji je izašla dvojezična pesnička zbirka Qualcuno prima / Nekdo prej (Neko pre) (2015), u Bangladešu dvojezična zbirka izabranih pesama U blizini tišine (2019), knjiga petsto akaških misli o životu Modróko, Akašejke (2020) koja je ubrzo doživela drugo izdanje. Nedavno je Centar za slovenačku književnost izdao pesničku zbirku Raskoš, a izašla je i zbirka njenih izabranih pesama na engleskom A whisper from nowhere (Šepet od nikoder / Šapat niotkuda).

O prevodiocu:

Goran Janković, prevodilac. Rođen 1959. godine u Zenici. Diplomirao filozofiju i opštu književnost u Sarajevu. Od 1992. živi u Sloveniji. U legendarnom ljubljanskom KUD-u France Prešeren pokrenuo i vodio izdavačku delatnost. Objavio četiri autorske knjige („Riječ-dvije o Petroniju“, roman; „O prostim stvarima“, kratka proza; „Dok oblaci promiču“, haiku; „Događaj na brdu iznad puta“, roman) i priredio jednu antologiju („Antologija kratkih priča ex YU 1990-2000“). Prevodi sa slovenačkog.