28. 12. 2021.
Jerg Fauzer: All You Need Is Istanbul
Poezija: Jerg Fauzer; Izbor i prevod Dragoslav Dedović
KOD ALEKSA POSLE PONOĆI
Imitacija Čarlsa Bronsona od lakirane kože
ugnezdila se iznad koka-kole na crvenom suncu
preosvetljenih prigradskih snova, pobeđeni rivali,
slepljena muda, obešeno truplo, poslednje odbrojavanje,
ovlažene pičkice, apsolutno finale u tehnikoloru.
Gej sa Itake ofarban u plavo u lila džinsu
konačno prestaje da oponaša Mika Džegera,
muškarac bez publike, publika
bez muškarca.
Pazi da se ne oklizneš u klozetu
i slomiš svoj naparfemisani
kurac.
Ova bedna rupa, kopile mizernog
hipijevskog leta, reci poslednjem
taksisti laku noć, sweet Mary,
stave li me pred izbor između
tvojih ižvakanih sisa i ništavila
biram tvoje sise.
Usamljenost nas sve lomi, kaže Klaus
i pušta Dženis Džoplin,
viski i ,,Me and Bobby McGee”,
Džoker štekće, mašinka, ulovili su Badera,
chant d’amour et de la mort[1], da umreš od sreće,
aparat bljuje sve samu siću
i mi naručimo još jedan
čir na želucu.
Sve što tu visi
jeste meso.
8/1972; 3/1973
ČARLI I HARI
Tmurno letnje popodne u Gradu izobilja,
čučali su u Harijevoj gajbi i cirkali pivo,
negde iz zadnjeg dvorišta treštala je sve glasnije
tinejdžerska žurka, Bitlsi su drndali neku od
svojih potpuno maloumnih pesama,
„Lucy in the Sky with Diamondsˮ
ili neku drugu otrcanu stvar.
Kakva otrcana stvar, kaže Čarli,
ali suknjice se još uvek pale na to.
Aha, kaže Hari, to deluje jebozovno.
Seks, seks, seks, reče Čarli i baci praznu limenku
u kantu za đubre,
nabode li se šta?
Seks, reče Hari, šta je to?
Sranje, kaže Čarli, popizdeću, toliko sam
napaljen da progorevam rupe na dušeku, tri nedelje
hodam unaokolo sa dignutom kitom odavde do
Timbuktua, ali kada mi konačno neko parče dopadne šaka
brzo sve postane bljutavo, bljutavo –
nekako, ne isplati se trud,
čovek bi isto tako mogao da natakne i kačkavalj,
ako znaš na šta mislim –
jasno, kaže Hari, kačkavalj,
sa crvenim biberom ili oklagijom otpozadi
i još prvo izdanje Štefana Georgea da bude fensi
ili za petaka neku gastarbajterku
u dvorištu iza Interkontinentala i subotom
naveče sva ta mala topla braća koja na Drugom programu
izdrkavaju po ljudskoj ljubavi, na kraju krajeva sve je
rupa i sve je oduvek bilo šuplje –
Sranje, kaže Čarli, odavde se vidi sve prekoputa,
i stajali su tu kod prozora i zurili tamo,
Bitlsi su zavijali odvrnuti do daske,
tinejdžerke su vrištale pokazujući noge,
mušice su polagale jaja,
a oni su cirkali pivo,
onda je Čarli otišao u noćnu smenu,
a Hari je uzeo insekticid i dobro poprskao.
SUBOTA U DOMU ZA S UMA SIŠAVŠE
Svake subote u podne ista stvar:
matori Tom Bredli, star oko 85 godina,
bivši zlatar i centarfor fudbalskog kluba Votford,
gromada od čoveka, nimalo dokusuren,
izdizao bi se u svojoj klopci kao glečer iz mora,
bacio bi tanjir sa kašom u ćošak
pa jastuk za njim, tresao je čelične rešetke
koje smo Harvi i ja morali da montiramo pored kreveta
i urlao:
Pustite me napolje, momci! Pustite me na teren, kopiladi!
Bilo je tačno pola četiri i sudija je zviždukom označio
početak utakmice, a Tom Bredli, centarfor
prvaka okružne lige iz 1907, morao je da istrči
i da zatrese mrežu.
I čitava bolnička sala, tridesetoro ljudi,
opičenih, iznurenih olupina i neizlečivih slučajeva
delirijum tremensa, raka, dijabetesa, moždanog udara i ludila,
zaluđenici za konjske trke koji se više ne klade,
pijanci koje ni čašicu da iskape,
nezaposleni kojima posao više ne treba,
mrtvaci koji će crkavati još deset godina
i živi koji se bore za poslednji dah,
svi skandiraju Tomu Bredliju:
Hajde, Tome, zabij im! Pokaži mlakonjama!
Uzmi loptu! Pokidaj! Hajde, hajde, hajde!
Cela sala je divljala subotom od pola četiri,
poraz Votforda je bio siguran kao smrt, a mi smo bili krivi,
doktor crnčuga i glavni negovateljski smrad Harvi, i ja
mada nisam bio Britanac pa već zbog toga
nisam ništa znao o fudbalu, morali smo da razmontiramo
rešetku, navučemo Tomu njegov šlafrok i
odvedemo ga u kupatilo, dok ga ostali nisu zaboravili,
a on je roktao u kadi dok sam mu ribao
oljuštenu kožu, igrao se sa svojom kitom
kao da je vidi prvi put,
pa posle smene kući, Stonsi su imali novi hit,
„Under my thumbˮ, za večeru je spremljeno
ovnujsko pečenje sa pasuljem, a Stelin matori
je sedeo kiselog lica u kuhinji,
„šta je bilo?ˮ
„tupani su opet izgubili!ˮ –
Sranje, zgrabio sam Stelu i gledao da zbrišem.
VRATI IM
Vrati onima što su ti
dali, muškarcima koje si imala
jer nisu mogli drukčije
i onima koji su ti gurali
misleći nešto sasvim drugo,
muškarcima iz parkova, kioska sa brzom hranom,
bioskopa na železničkoj, onih sa flašom vermuta,
muškarcima koje si imala na travi,
stojeći, na pesku, pored šina,
na snegu, u oronulim hotelima
nadomak teretnih stanica, luka
tamo na severu, vrati im,
muškarcima koji spavaju na klupama
u metrou, muškarcima u bolnicama
koji više ne spavaju, muškarcima
iza zaključanih vrata u potrazi
za poslednjom arterijom ili suicidom,
vrati muškarcima koji su
prljava hrana,
suvišno meso,
zemaljski otpad,
vrati meni ove noći
sada dok ležim na tebi,
tvoje pozajmljeno vreme,
uludo potrošen sok –
život…
10 /1972
MISTER GO GOES KAPUTT
Berlin ̓68,
zapuštena komuna Bilovštrase,
Hari je jedini na točkovima,
miljama ništa osim crnih dvorišta,
džanki akrobata bez mreže u potrazi
za paranojom koja bi
objasnila paranoju…
crvena zadnja svetla metroa koji
zamiče prema stanici Krume lanke ili
Šlezišer tor, u folksvagenovom kombiju
Hibš[2] pokušava da objasni razmahanom Kuncelmanu[3]
zašto još uvek piše,
kratak razgovor o pesmama, bitničkoj generaciji,
Hari guta celu kofu amfetaminila,
„The Beat Goes onˮ,
Nadin je negde sa Hamfrijem,
Bogi, kino na Kudamu, „Blago Sijera Madreˮ,
posle toga džoint pod železnim mostom
Jorkštrase, preko puta je „Mister Goˮ,
policajci na biciklima konrolišu mušterije
uz probleske lajt-šoua…
Hibš poludi u Komuni jedan,
film se odvija kao što se
odvija svaki film,
na sve strane se propuštaju ulozi,
Hari u kuhinji kuva svoju dozu,
brda đubreta, prljavo posuđe,
zamrznut preliv za špagete, cela predstava
ozvučena, previše spida u tripu,
cirkus je planuo, hladna strava u gumenoj ćeliji,
ludara, ako se ne sabereš.
„2.000 svetlosnih godina od kućeˮ[4], logoreja
želatinskog homića na Savinjiplacu,
Kuncelman je u ilegali, Hanibal
sa lakiranim noktima…
onda najpre bez heroina.
Hari gricka svoju paranoja-kajzericu
i ništa nije objašnjeno,
koma u Šmargendorfu,
Čarli je smlavljen Lu Ridom
pod krovom, „pisanje protiv života.
život protiv realnostiˮ,
pre ili kasnije gitarista prokuva
„and he had to /
Run run runˮ –
probuditi se deset godina kasnije,
još jednom kao Hari,
Mister Go je propao, ali košmar se
nastavlja.
ALL YOU NEED IS ISTANBUL
Najpre je paranoja pala u ledenu rupu
negde u blizini Kumkapija. Usputna
džamija, mali trg s radnjicama na čije su izloge
zakovane daske, pijanac na stepenicama stanice metroa.
Naveče metlama čiste smeće i onda ga
zapale. Celu noć sneg i zavijanje brodskih
sirena i kotrljanje vozova.
Osiju je nestalo O.
– Molim lepo... zar tu ne piše HOTEL?
– Oni će ti prodati i mrtvački sanduk kao HOTEL.
Neka mrzovoljna matorka suznih očiju zavela nas je u prljavu
knjigu gostiju razjedenu miševima. Osi je izašao iz
zatvora i nije imao papire. Mašio se za požutelu
mesečnu kartu bečkog javnog prvoza.
– Specijal pasporte ju andrštend?
Matorka nam je izbila iz džepa deset lira i zapalila
fitilj petrolejke.
– Dis vej.
Belo okrečena soba bez prozora. Rđom načet lavor
u ćošku, dva uska kreveta, plastična posuda sa
ustajalom vodom, zapišani čaršavi. Vonj
nagnjilog voća, sperme i urina. A hladnoća
se lepi za tebe poput Dana mrtvih, kada
mrtvo lišće pada na grobove.
– Eto, dospeli smo pravo u staru ledaru.
– Ovde nas neće naći.
Osi se roknuo, a ja sam posmatrao kako se
njegove ćelije odjednom dovode u red. Lice mu je
poprimilo boju i konture. Za nekoliko sati
Osi se ukaže svojoj okolini, a onda se raspadne
na ostatak kože i kostiju. Sada na klimavom
tronošcu pored kreveta gradi svoju poslednju
stvarnost... krvlju poprskani fragmenti realnosti
koja je Osiju odavno blokirala konto.
– Dragi Osi, vratila sam se u SAD, kako to mrzim. I baš sam
bolesna. Molim te, pošalji nešto opijuma. Love and Peace,
Patriša.
– Kazna za prekršaj.
– Potvrda o otpuštanju.
– Dragi Osi. Molim te da prestaneš s iglom, inače ćeš
umreti. Tvoja Rosvita. P.S. Ovde bez prestanka
pada sneg.
– Ravalpindi i njegove znamenitosti.
– U ime naroda.
Osi mi izlistava svoje papiriće kao kockar svoje
poslednje karte. Uzeo sam dva revonala za
spavanje. Negde nešto šuška. Pacovi. Šta rade
pacovi kada im je hladno? Imaju li pacovi džank?
Kada Osi ubrizga dovoljno O, mogu da prođu dani i dani
a da i ne dodirne neko ljudsko biće. Ne izbegava
kontakte, oni mu naprosto nisu potrebni.
Kada džanki ima džank, on je potpuno autonoman.
Ali ako Osi nema O, bolje da ga ne gledate... On
puzi cvileći, s balama koje cure niz bradu
na ružičasto ćebe, srozaće se pred vama na kolena i
olizaće vam čmar:
– Uradiću sve što hoćete, profesore, ali dajte mi
moj lek.
Prenula me isporuka avionske pošte.
– Jesi li nešto rekao?
– Ne bi trebalo da uzimaš toliko revonala,
zakrčuju vene. U Kabulu sam znao onog tipa, zvao se
Peperl, trpao je toliko revonala u sebe da mu je trebalo tri dana
da pogodi jedan šut. Imao je samo krečnjak u venama,
kapiraš?
Poslednja slika: vidim kako Osi iskrivljenom iglom iz šprica ljušti
crne grudve usirene krvi.
– Mogu da se sporazumem sa svakim. Sve što mi
treba jeste opijum. Sve ostalo neka uzmu drugi.
Seks, hašiš, domaćica, fabrika, Kosta Brava:
ništa od toga me ne zanima. Hoću jedino opijum. Čak sam
novinama slao pisma čitalaca. Veoma poštovana gospodo,
kao austrijski zavisnik od opijuma sa najdužim stažom
dozvoliću sebi da iznesem sledeći stav u pogledu
zloupotrebe opojnih sredstava.
Duge noći u kojima ležimo jedan kraj drugog i
ne progovaramo ni reči. Svu noć pada sneg
na rane jedne generacije koja ponovo
samo može da kaže:
– Deža vi.
Mlak čaj u šugavoj čajdžinici na ćošku.
Pod prošaran krvavom slinom i zgnječenim
bubašvabama. Od Zlatnog roga naovamo stenjanje
rogova magle. Osi je pokriven slojevima prljavštine,
ali odbija da ode u tursko kupatilo.
– Možda sam degenerisani fikser, ali ipak nisam
blesav. Skineš me tamo i onda navale na mene.
Zna se kako to ide.
Smejuljio se svojim džankijevski tankim osmehom,
neprimetno, tako da ga niko ne vidi. Oko peći
ispijeni šmrkači barbiturata iz dvadesetih. Izmetom
zamrljani mantili, crni okrnjci zuba, obogaljene ruke.
Alahova naplavina: primalac se ne može ustanoviti. U
ćošku jedan leži u komi. Pas njuška po njegovoj
portikli, izvlači grumen opijuma zavijen u novine
i legne sa tim kod Osija. Osi mu njušku zalije svojim
čajem i zgrabi opijum. Onda precizan udarac u
bubrege i pas već leži pod sledećim stolom. Samo
matori privremeni zavisnik, znate li?
– Tako mlad, a već tako kvaran.
Listam časopis avionske pošte. Tu su samo
šezdesete. Ledi Vestborn predlaže jedino
razumno rešenje:
– Držite crnčuge podalje.
Osi uzima pola nembutala.
– Bled si kao krpa. Kao leš na odmoru.
– Orijentišem se prema savremenoj istoriji.
– I šta ima u njoj?
– Šezdesete. Love Generation. LSD. Cela
Kalifornija na tripu. Human be-in[5]. Izvini,
samo citiram. Svako ima cveće u kosi i
po čitav dan peva om.
– Ah, da.
Nasmešio se svojim antiosmehom. Pomisao da
Osi sa cvećem u kosi dođe svom dileru i kaže om
jeste neodoljivo fantastična. Napolju pale vatru i
vetar tera sneg prema Uskudaru.
Iza Sindbada ostajemo bez daha. Ničega osim
spaljene stepe, u kojoj vidiš sutrašnje košmare.
Psi sa spaljenim očima, raznesenim utrobama
leže u isušenom rečnom koritu. Pesak, pesak, pesak,
miljama ničega osim urušenih sela i skeleta kraj puta.
Ipak neka čajdžinica. Matori Bange ne može
da shvati:
– Deset godina džanka, ali ovako nešto još nisam video.
Novine umazane izmetom u barici krvi. Jedna kurva dubokih
očiju širi noge. Uzduž i popreko prekrivena čirevima i
bubuljicama. Za vreme jebačine perika joj pada u
klozetsku školjku, ćelavo dete komatozne zone. Nemaju svi
zavisnici razumevanja, oklevaju kada je reč o seksu.
– Da mi to ne škodi?
Matori Bange je bio na redu. Ubrizgao je dozu nembutala
u svoje kokošije oko a posle toga se otklackao kroz
sedamdesete.
– Bolje svaki dan odvikavanje na suvo od ovakvog crnjaka.
I zato ovoliki put?
Matori Bange je nestao iza aure od ružičastih ćebadi,
ispovraćane žuči i podgrejanih čepića.
– Što bi rekao fikser fikseru – pucaj, a ako ne možeš
da pucaš, umri.
Sneg cele noći i onda magla iznad Zlatnog roga i
na radiju se dernjaju Bitlsi:
All
you
need
is
junk
Osi se prenuo iz transa.
– Jesam li dobro čuo?
– Tako je zazvučalo. Halucinacije, znaš. Otišli smo
u kurac.
– Isuse, tamo gore mora da je paklena gužva kada uprava
poseže za takvim trikovima.
Ujutro se probuditi prvi i ustanoviti da li je Osi
već mrtav.
– Gosn Grin?
Čovek se zaustavi na stepenicama i okrene se. Čuju se
crvi u drvetu i odnekud teško otkucavanje
stajaćeg sata.
– Da, gospođo Kronikel?
– Sada mi dugujete već dve kirije, gospodine
Grin. Dokle će to tako? Moj muž mi to
ne bi dozvolio.
Grin u pohabanom, iskrzanom kišnom mantilu,
tamnoplavi šal pun rupa omotan oko vrata.
Smeđi okrnjci zuba, kratko podšišana sivo-
pepeljasta kosa, uske, hladne usne. Pretura
po džepovima mantila, vadi neke zgužvane
traktate:
– Šta Vam je po volji danas, gospođo Kronikel? Sve
o Sodomi i Gomori ili Droga, prekasno kajanje?
Oprezna stara dama se obazire po stepeništu. Grin se
osmehuje podgnojenim nugat-osmehom.
– Seks u šezdesetim, gospođo Kronikel?
Otperjao sam u grad, sreo Jojo u Staroj Gulhani.
– Ležao sam u bolnici i progorevao rupe na ćebetu.
Potrošio sam sve tablete, a pola flaše tinkture sakrio
u pisoaru Kluba Volter. Murija me je tražila po
celom Frankfurtu. Pa dobro, rekao sam
samom sebi, čovek mora nekoga da
dovede do usijanja, pa makar to bila i murija.
Kiša u zadnjem dvorištu. Naćelavo ošišana sitna deca.
Slatki đevreci u sumraku i pramenje magle nad
Galatom.
All you need is Istanbul.
Nešto se najčešće promeni, konstatuje Matori Bange,
i to u pravcu Carstva nebeskog. Vonj spaljene
gume i spaljene kože. U Tophani su ciganske kurve
pobenavile. Seku se uzajmno zarđalim noževima
po licima, i to sve zbog nekoliko bednih barbiturata. Koma Kid
odlazi.
– Sramota, kakve ženturače.
Trideset godina kasnije Hari Gelb se budi u svratištu na
autoputu, razbijena flaša tinkture na ,,Tajmsu” avionske
pošte. Gelb zuri u klozetska vrata. Neki degenerisani
džanki je svojom krvlju ispisao JOJO WAS NOT
HERE. Obrisao je dupe novinama avionske pošte
i krenuo napolje, u život:
– Baš me zanima sledeći horor. Grin zaključava vrata,
proreze pokriva novinskim papirom.
Mehanički refleks ušuškavanja
zavisnika iz ere nemog filma. Džankiji u
želatinu, ako znate šta mislim. Slaže na
klimavoj stolici svoju zaostavštinu: poneko pismo
čitalaca koje opisuje probleme s marihuanom u
Britanskom Hondurasu, kondom na kome piše
VISITEZ LE MOULIN ROUGE, raskupusana zbirčica
lirike simbolizma, odavno istekle iskaznice, nikada
uručene vizitke, igla od čistog zlata;
– Tada u Čitagongu.
Mrtvi psi duž auto-puta. Vonj napalma i ptomaina.
U blizini Frankfurta hteli smo da pojedemo po
hamburger. Vožnja kroz neku šumu, u sutonu
unaokolo na sve strane vise samoubice. Ružičasto
nebo iznad Hehsta i izveštaj o snežnim padavinama
u Frankfurter algemajner cajtungu. Mladi autostoper
to ne može da shvati:
– Tako, sasvim bez ljubavi u Veliki Svet? Šta o tome
kažu Bitlsi? Ciganska kurva leži na tlu. Trag krvi
na pesku. Negde laju obični kerovi. Panduri joj
lome prst po prst na nozi. Na ćošku je neko opet
u komi. Osi danima ne progovara. Sutra rano
odlazim. Još jednom u kafeu umočiti
đevrek u šolju gledajući kako
komunalci stružu cigansku kurvu s ulice.
– Ili pumpa ili kita. Oboje nikako ne mogu zajedno.
A u Oskudaru izgleda kao da krv kaplje na krovove.
– Tamo gore je neko riknuo. Na kraju hodnika
Hari Gelb zastaje. Izvlači ruke iz džepova
mantila i za trenutak se zagleda u svoje
prljave nokte.
– Ako vam je pravo, ja bih ipak umro sam.
Prvo objavljivanje u časopisu Gasolin 23/ Nr.3, 1974
Naznaka: 24.1. 1985. Jerg Fauzer je povodom ponovnog izdanja “Priče o Hariju Gelbu” napisao svom izdavaču, Benou Kesmajeru, šefu izdavačke kuće Maro: “Kao dopunu pesmama predlažem jednu priču iz trećeg broja časopisa Gasolin(...) Na Karlov predlog staviću je u sredinu zbirke, asimetrično prelomljenu, naravno sa dužim redovima nego pesme, ali donekle prilagođenu njima (...)”
SASTAJALIŠTE ALFA KENTAURI
Jedva probuđen, jedva tu,
a ti već ulaziš, srculence,
makar kao figura
iz mog vlažnog sna, ipak
ti kao brzinski snimak pod razmazanom maskarom,
prst tu odakle inače prska sok,
u punom pogonu na amfetaminskom flešu,
hladno treperenje u prostoriji, dole sam
od zlovoljne apotekarke iskamčio polamidon,
ti si gore sa mojom poslednjom venom,
niko ne sluša, samo metro-apoteoza
na Nolendorfplacu,
fiksirana na tebe, vena na malom prstu,
kiša u Zapadnom Berlinu, kiša
na kontinentu poslednjeg spisa,
kasnije, potpuno bespomoćan
u dadaističkoj fazi odvikavanja,
ozvučeni špricevi, kikoću se
kudamski pacovi, potuno smlavljen,
skrenuo u Belvi, zaglavljen na
Bejsvoter roudu, samoubistvo u samoposluzi
Hari nedavno u Alfa Kentauri, Hotel Evropa,
sa Plugovom radio-porukom na ružičastom plafonu.
3 / 1973
OSUĐEN U ODSUSTVU
Zadnje dvorište u Alfavilu, unaokolo je, naravno, slam,
dronjavi tepisi u baštama, noću pacovi
između hrpa smeća kod ulice s kurvama
odmah tu, Svingl Singersi[6] pevaju
jednu stvar od Baha, avgustovska vrućinčina,
loš osećaj kao posle slabe cigarete
ili makrobiotičkog kolača od jabuke, dole
makar gastarbajteri kuvaju gulaš –
radnja na dušeku punjenom morskom travom,
nosila je iznošene majčine gaće, prljavoružičaste,
mirisala na pomfrit i kečap, plavokosa, priča
o svom poslednjem pokušaju samoubistva,
odveć je vruće da se ševi, posle je otišla
lenjinistima, flaša sa vermutom se prevrnula,
a ja sam zaurlao: ako ta svinja ne promeni
ploču biće svašta –
i nije bilo ništa, amigo, osim nagnječenih muda
ili izbušenog želuca, a napolju u Hehstu,
oblaci gasa, zelenkasta smrt, noću dok
tih i smlavljen čekaš na svoj košmar čuješ
kako kotlarnice i trip-mašine obavljaju posao –
inače je sve pod kontrolom, ali sigurno ne
tvojom, nameštena igra, besmisleno
zavijanje i lupanje po pisaćoj mašini
pod neprirodnim cementnim nebom
napolju smrt na rate, unutra poslednji
pokušaj, prsti zgrčeni nad tastaturom
nema veze gde si, u odsustvu osuđen
na odsustvo –
otvorio sam novu flašu, smotao džoint,
bar to, inače ništa se nije dešavalo,
nema Baha, nema više ni volje
a posle je otišla lenjinistima
ko zna gde...
KRATKI NASMEJANI SOLO
Vino, votka, napolju siva studen,
Sik Siti[7], natrula periferija, suicid sasvim
banalan, Fauzer opet piše nerazumljive
stvari, nedovoljno duboke, nedovoljno kritičke,
nedovoljno nemačke, sumoran tip koji
jedva da nešto stvara osim
oglodanih fotografija sa uspomenama
Jedrene ’68, Francuzi u apstinetskoj krizi,
poslednji barbiturat odavno potrošen,
Fredova tinktura prosuta u klozetsku šolju,
preslab da pobegnem, železnička stanica
opkoljena policijom, u kancelariji nadzornik
pečatira odluku o proterivanju, a tamo
u hladnom svetlucanju
makedonska brda,
ovde neki tip u crvenom ponču,
ispružen, na odvikavanju,
a drugi, onaj sa pacovskim licem,
kleči pored njega s ludačkim osmehom,
drka mu ispod ponča,
sve dok on ne zamlatara rukama i svrši,
lep osećaj kad se sok prolije u gaće,
barem nešto, panično, paranoidno, ali
još nije ubijeno, nešto se trza u
ničijoj zemlji gde niko nikada
ne pristaje ni na šta,
to nije za feljton, Fauzeru,
okej, spustio sam zavesu,
šta drugo, preko puta u sudskoj dvorani,
vaš unutrašnji Aušvic,
okrećem se zidu, sam, jasno,
kratki nasmejani solo,
pre nego što stvar opet počne,
ludake ne možeš tako
lako ubiti…
ŽIVOT U SREDNJOJ EVROPI
Čarli je na opkladi izgubio pola novčanice
Harija je žena ostavila
sedeli su u Harijevoj gajbi i zurili u svoje čaše
i Hari reče, valjda mogu da budem srećan
ako mi nije uvalila trihomonijazu,
onda je Čarli okrenuo ploču i rekao,
ne znam, polako mi je pun kurac –
uvek ista kvarna finta,
isti besmisleni mehanizam koji ne može da se
zaustavi, sediš tu ko omatoreli idiot
navijaš neku igračku miša koja
obiđe svoja dva smešna kruga, a ti očajnički pokušavaš
da se setiš šta si ustvari hteo,
ali ne uspeva ti, pitanje je da li si ikada znao –
ta cela jebena horor predstava,
do krvi izgrebana muda i ništa više,
jebeš to, i ne očekuj više ništa,
poslednje poglavlje, end copy,
još negde postoji gomila debilnih majmuna
koji prstima što smrde na riblje ulje kopaju
po kontinentu od usranih iluzija
fun & games, jupiii!
i Čarli zavitla čašu na zid.
Tja, reče Hari posle sledeće flaše,
znaš Keruakovu fotku iz šezdeset i sedme,
upali obrazi, obešene usne,
end of the road, drži se za poslednju limenku piva
u Pitersburgu, Florida osušeni list palme
na groblju za pse to su samo kremirane pičkice,
konačno je ukapirao,
,,proleće je osmeh ludaka”
Hari je bacio opušak u lavabo i progutao knedlu,
kako god –
uvek dobiješ isto, progutaš tečni sapun
i sačekaš sledeći odvoz smeća
i velikog tamnog brata koji se hitro šunja
s kosom i to je onda to, kanta govana,
kanta puna vlažnog dvopeka
kanta sa zelenim škembićima i ispovraćanom krvlju,
izdrkanim haringama i mariniranim pacovima,
o je, život u Srednjoj Evropi,
probuditi se kao mek sladoled zaspati kao parče leda,
u pozadini radio drnda stalno istu
besmislenu stvar kakadu / kakada,
pre ili kasnije poludiš i zaskočiš s čekićem
onu mišiju igračku i naravno promašiš stalno pogađaš
sebe –
nalili su se do vrha,
pa je Čarli odgegao niz stepenice
a Hari je stao nad lavaboom čekajući nešto,
trihomonijazu, triper, Trali[8],
kakadu / kakada
sranje, rekao je Hari, ma izdržaćemo
čekao je da mu nadođe.
[1] Ciklus kompozicija za sopran i klavir Olivija Mesijana (1908-1992), Harawi - chant d’amour et de la mort – pesma ljubavi i smrti.
[2] Paul-Gerhard Hibš (Paul-Gerhard Hübsch; Kemnic, 1942 – Frankfurt na Majni, 2011), pisac i šezdesetosmaški aktivista. 1969. godine, nakon putovanja u Maroko, prihvatio je islam i promenio ime u Hadajatulah Hibš.
[3] Diter Kuncelman (Dieter Kunzelmann; Bamberg, 1939 – Belin, 2018), politički aktivista i vođa zapadnoberlinskih Tupamarosa, osuđivan zbog bacanja jaja na političare na ulici i u sudnici; bio je dve godine poslanik u parlamentu Berlina
[4] „2.000 svetlosnih godina od kućeˮ je pesma Rolingstonsa iz 1967. godine ( The Rolling Stones, ,,2000 Light Years From Home”)
[5] Human Be-In, hepening održan januara 1967. Godine u parku Golden Gejt u San Francisku. Umetnik Majkl Bouen (1937 – 2009) je kombinovao izraze human being – ljudsko biće i sit-in – sedenje u znak protesta. Taj događaj na kome je učestvovalo između 20 i 30 hiljada ljudi bio je uvod u trijumfalno ,,Leto ljubavi” hipi pokreta.
[6] The Swingle Singers, vokalni sastav koji je šezdesetih osnovao Vord Svingl.
[7] Sik Siti (Sick City) je pesma vođe sekte, kriminalca i muzičara Čarlsa Mensona, objavljena 1970. godine. Postoji i pesma Eltona Džona iz 1974. pod istim nazivom.
[8] Grad Trali se nalazi u jugozapadnom delu Republike Irske.
O pesniku:
Jerg Kristijan Fauzer (Jörg Fauser) je rođen 16. jula 1944. Godine u Bad Švalbahu. Otac Artur je bio slikar, a majka Marija glumica. Posle završene gimnazije 1965. godine počeo je da studira etnologiju i anglistiku u Frankfurtu na Majni, ali je već naredne godine prekinuo studije. Za vreme civilnog služenja vojnog roka u jednoj bolnici u Hajdelbergu, Fauzer je postao zavisnik od heroina. Prekinuo je službu, otišao u Istanbul, gde se nastanio u kvartu Tophana, u kojem su se skupljali zavisnici. Posle godinu dana, u jesen 1968. godine, vratio se u Frankfurt, a potom otišao u Zapadni Berlin. Oko 1971. bio je povezan sa miljeom mladih ljudi koji su u Frankfurtu zaposedali stare, ispražnjene zgrade. Među njegovim poznanicima bio je i Joška Fišer, budući šef Zelenih i nemački ministar spoljnih poslova. Iako se Jerg Fauzer kretao u tim krugovima, zadržao je kritičnu distancu prema miljeu šezdesetosmaša. Živeo je naizmenično na nekoliko adresa u Zapadnom Berlinu, Frankfurtu i Getingenu.
U Frankfurtu je 1971/72. uspešno prošao kroz proces odvikavanje od droge. Radio je kao pomoćni radnik na aerodromu i kao noćni portir. Od 1974. imao je status slobodnog umetnika. Sredinom sedamdesetih dosta putuje, između ostalog u Maroko i SAD, objavljuje putopise u alternativnim književnim časopisima. Sarađuje kao tekstopisac sa nemačkim muzičarima, izlazi mu nekoliko knjiga poezije. Početkom osamdesetih Fauzer prelazi u Zapadni Berlin gde radi kao novinar, postaje uspešan pisac krimi-romana koje konzervativna kritika onog vremena ne voli, ali se u Nemačkoj rado čitaju.
Jerg Fauzer je 17. jula 1987. posle ponoći napustio žurku koju je u Minhenu organizovao za svoj 43. rođendan. Na minhenskom auto-putu A94 oko četiri sata ujutro, navodno je pijan prelazio kolovoz. Tada ga je udario ga kamion i odmah ga usmrtio.
Ponovljena posthumna izdanja njegovih dela u novom milenijumu pokazuju da je u nemačkoj književnosti ostavio dublji trag nego što su njegovi zaboravljeni kritičari bili voljni da priznaju.
O Prevodiocu:
Dragoslav Dedović je rođen 1963. u Zemunu, odrastao je u Bosni, diplomirao je žurnalistiku u Sarajevu, magistrirao na interdisciplinarnim Evropskim studijama u Ahenu. Pre rata bio je urednik u jednoj tuzlanskoj izdavačkoj kući. Javno se angažovao protiv upotrebe vojne sile i napustio je bivšu Jugoslaviju nakon početka rata u Bosni i Hercegovini. U Nemačkoj je najpre bio pomoćni radnik u restoranima, fabrikama i na brodogradilištima da bi sam finansirao kurseve jezika. Posle odbrane magistarskog rada na nemačkom radio je kao urednik u medijskoj kući Dojče vele (Deutsche Welle), bio je direktor Fondacije Hajnrih Bel u Beogradu i savetnik međunarodne organizacije Foruma Civilne mirovne službe u Kelnu. Trenutno je beogradski dopisnik za Jugoistočnu Evropu Dojče velea.
Više puta nagrađivan za književni rad, između ostalog na Slovu Gorčina (1988) Godišnjom nagradom za najbolju knjigu Društva pisaca BiH (2005), Pečatom varoši sremskokarlovačke (2012), te nagradom Stražilovo (2013) kao i stipendijskim boravcima nemačkih književnih institucija. Eseje i analitičke tekstove objavljuje i na nemačkom, prevodi sa nemačkog, a njegovi književni tekstovi su prevedeni na više jezika. Zastupljen je u nekoliko antologija svetskog, srpskog, bosanskohercegovačkog i crnogorskog pesništva. Obajvio je desetak knjiga poezije među kojima su „Unutrašnji istok“, „Dinarski Buda“, „Cafe Sumatra“ i „Kawasaki za Wukmana Dedowitscha“.
