Maja Anđelou: Ipak se uzdižem

O autorki

MAJA ANĐELOU (Margarita Eni Džonson, 1928 – 2014.) bila je američka pesnikinja, prozaistkinja, novinarka, rediteljka, glumica, plesačica, aktivistkinja pokreta za građanska prava i saradnica Martina Lutera Kinga. Takođe je bila prva Afroamerikanka čiji je scenario pretočen u film i nominovan za Pulicerovu nagradu.

Rođena je u Sent Luisu, u saveznoj državi Misuri, a veći deo detinjstva i ranu mladost provela je u selu Stemps u Arkanzasu. Kako navodi u svojoj prvoj autobiografskoj knjizi Zašto ptica u kavezu peva, segregacija je u tom mestu bila „tako temeljna da većina crnačke dece nije znala ni kako belci izgledaju...Od crne omladine očekivalo se da postanu sluškinje i ratari, drvodelje i pralje. Želeti nešto više od toga bilo je farsa i drskost“.

Anđelou je, međutim, otkrila „uvrnutu životnu istinu da zadovljstvo leži u borbi“ i naučila da se poput „okeana“ uzdigne iznad poniženja i zlostavljanja. Najpre se izborila za posao kondukterke i postala „prva crnkinja koja će raditi u tramvajima grada San Franciska“. To je bio samo početak. Dobila je ulogu u operi Porgi i Bes Džordža Geršvina, obišla dvadeset dve zemlje Evrope i Afrike i napisala preko trideset dela, u kojima se, između ostalog, bavi problemima rodne, ekonomske i rasne neravnopravnosti. Stekla je brojna književna priznanja i savladala francuski, španski, italijanski, arapski i fanti. Iako nije imala formalno visoko obrazovanje, dodeljeno joj je na desetine počasnih doktorata, a postala je i profesorka Američkih studija na univerzitetu u Severnoj Karolini.

Poezija Maje Anđelou pleni prkosom, autoironijom i prividnom jednostavnošću. Njen izraz je istovremeno neusiljen, iskričav i izuzetno ritmičan. U intervjuu za Pariz Rivju, 1990. godine, objasnila je kako to postiže: „Trudim se da jezik izoštrim do te mere da on prosto iskače sa stranice. Verovatno izgleda lako, ali mi je potrebna večnost da učinim da izgleda tako.“

Svoje pero je, kako kaže, oštrila tako što je njime prelazila preko ožiljaka. Suočavajući se sa problemima diskriminacije, gubitka, prolaznosti, ali i preispitujući pitanja kao što su ljubav i seksualnost, Anđelou kroz prizmu ličnog iskustva uspešno progovara o univerzalnom. Poezija je za nju „makrokozam makrokozma. Kap vode koja sadrži sve što je u moru.“

Pesnički glas Maje Anđelou protkan je pronicljivošću, iskrenošću i humorom. A upravo je glas u bukvalnom smislu ono što prema njenom mišljenju, „rečima može da ulije sve nijanse dubljih značenja“. Stoga je Anđelou volela da izvodi poeziju pred publikom, dodajući pritom svojim nastupima izuzetne glumačke bravure, oštroumna zapažanja, muzičke i plesne elemente i duhovite dosetke. Kako i dolikuje jednoj fenomenalnoj ženi.

Buđenje u Njujorku

Zavese suprotstavljaju
svoju volju vetru,
deca spavaju,
razmenjujući snove sa
serafimom. Grad
se budi tegleći se o
rukohvate metroa, a ja
kao uzbuna, budna poput
glasina o ratu,
ležim opružena ka zori,
nezvana i neprimećena.

Ptica u kavezu

Slobodna ptica se vine
na leđima vetra
i lebdi niz tok
sve do kraja struje
zaranja svoja krila
u bakrene sunčeve zrake
i smelo prisvaja nebo.

Ali ptica što šparta
po tesnom kavezu
retko može videti
kroz rešetke gneva
krila su joj potkresana
a nožice vezane
pa zato pušta glas.

Ptica u kavezu peva
bojažljivim cvrkutom
o neznanim stvarima
za kojima čezne
i njena se pesma čuje
na dalekom brdu
jer ptica u kavezu
peva o slobodi.

Slobodna ptica misli na sledeći povetarac
i pasatni vetar što nežno šumi kroz krošnje
na debele crve što u svitanje čekaju na travi
i ona nebo zove svojim.

Ptica u kavezu stoji na grobu snova,
njena senka ispušta košmarni krik
krila su joj potkresana, a nožice vezane
pa zato pušta glas.

Ptica u kavezu peva
bojažljivim cvrkutom
o neznanim stvarima
za kojima čezne
i njena se pesma čuje
na dalekom brdu
jer ptica u kavezu
peva o slobodi.

Ipak se uzdižem

Možete me otpisati u istoriji
svojim gorkim, uvrnutim lažima
možete me sravniti sa zemljom,
a ja ću se ipak uzdići kao prašina.

Moja vrcavost vam smeta?
Šta je uzrok toj teskobi?
Jer ja hodam kao da mi nafta
izvire u dnevnoj sobi.

Kao mesec, kao sunce,
s izvesnošću morskih plima,
kao nade kad se vinu,
uzdižem se dok me ima.

Je l΄ ste hteli da se slomim?
Pognem glavu, pogled spustim?
Da mi ramena padnu ko suze,
jedva jecaj da izustim?

Moja nadmenost vas vređa?
Dajte, pa to nije ništa
što se smejem ko da zlato
kopam nasred svog dvorišta.

Možete me upucati rečima,
možete me pogledom seći,
možete me ubiti mržnjom,
ipak ću se, kao vazduh, uzdići.

Smeta li vam moj seksipil?
Il’ vam nešto tu ne štima
kada plešem ko da imam
dijamante međ’ bedrima?

Iz koliba istorijskog srama
Uzdižem se
Iz prošlosti ukorenjene u patnjama
Uzdižem se
Ja sam crni okean, širok i pun pene,
talasam, rastem i podnosim morske mene.

Ostavljajući iza sebe noći straha i terora
Uzdižem se
Tamo gde je čudesno vedra zora
Uzdižem se
Noseći darove iz predačkog doba
ja sam san i nada roba.
Uzdižem se
Uzdižem se
Uzdižem se.

Zamisao

Daj mi ruku.

Dozvoli mi
da te vodim i pratim
dalje od
mahnitosti poezije.

Ostavi drugima
privatnost
dirljivih reči
i ljubav prema izgubljenoj
ljubavi.

Meni
samo daj ruku.

Fenomenalna žena

Zgodne žene se pitaju u čemu je moja tajna
Nisam po meri fotomodela ni naročito bajna.

A kad hoću da im kažem
one misle da ih lažem.
Kažem,
tajna je u rasponu mojih ruku,
širini koju imam u kuku,
u dužini mog koraka,
mojih usana luku.
Ja sam žena
od fenomenā.
Ja sam fenomenalna žena.

Ušetam u prostoriju
potpuno staložena,
i svi do jednog
momci ustaju
il’ padaju na kolena.
Samo se sjate oko mene
ko pčele oko polena.

Kažem,
to je od vatre u mojim očima,
bleska koji moj smešak ima,
od gibanja moga struka,
i radosti u stopalima.
Ja sam žena
od fenomenā.
Ja sam fenomenalna žena.

I muškarci se pitaju
šta ja to imam što pleni.
Jer ma koliko da se muče
ipak ne mogu da dokuče
misteriju u meni.

Kada pokušam da im otkrijem
vele da su još zbunjeni.
Kažem,
ona je u krivini mojih leđa,
suncu što sam ga u osmeh svila,
u pokretu mojih grudi,
gracioznosti moga stila.
Ja sam žena
od fenomenā.
Ja sam fenomenalna žena.

Sada razumete
zašto ne hodam pognute glave.
Nisam od onih što viču, skaču
ili galamu prave.
Kada me vidite kako prolazim
treba da vas čitave ispuni ponos.
Kažem,
tajna je u odjeku mojih štikli,
u mojim uvojcima,
dlanu moje ruke,
u mojoj brizi potrebnoj svima.
Jer ja sam žena
od fenomenā.
Ja sam fenomenalna žena.

Rod

Za Bejlija

Bili smo obavijeni crvenim krugovima
krvi i samoće pre nego što su
pali prvi snegovi
pre no što su blatnjave reke posejale oblake
iznad devičanske šume,
a muškarci trčali nagi, slobodni i crni,
odenuti toplim zagrljajima
Sabe, Eve i Lilit.
Bila sam tvoja sestra.

Ostavio si me da silim neznance
u bratske kalupe, da iznuđujem
danak koji mi nisu dugovali,
niti mogli platiti.
Borio si se da umreš, misleći
da u uništenju leži seme
rođenja. Možda si u pravu.

Sećaću se tihih šetnji po šumi
na jugu i dugih razgovora
vođenih šapatom,
skrivanja značenja
od načuljenih ušiju
znatiželjnih odraslih.

Možda si u pravu.
Tvoj spori povratak iz
oblasti strahota i krvavih
vrisaka, ubrzava mi puls.
Ponovo čujem dečji smeh
i vidim svice kako praskaju
u arkanzaškom predvečerju.

Znano Evi i meni

Njegovo smeđe i zlatno sopstvo
umotano u istrošenu ljušturu
izmamilo je moje saosećanje.

Podigla sam ga, visoko iznad
prepunog trga, uzdižući
njegovo hladno, glatko telo ka sunčevom
oltaru. Bezazleno mi je skliznuo u zagrljaj.
Delili smo lepinje sa semenkama i doručak na vrhu planine.
Toplina ljubavi i Aton,
sunčev disk, milovali
su mu kožu i nekad ubledele krljušti
postale su ušećereni đumbir, ćilibarske
kuglice berila na jeziku.

Njegovo oko bez kapaka
pogledalo je u stranu,
uzdigao se u moju najdublju
žudnju donoseći
darove spremnih ritmova,
iz sata u sat se uvijao
oko mojih grudi,
držeći me čvrsto u napetoj
zaštićenosti.

A onda me je,
presijavajući se
kao dijamanti rasuti
po trbuhu tamnopute devojke,
ostavio. Ništa
ne preostaje. Pod mojom levom
dojkom, dva savršeno identična uboda
kroz koje crpem vazduh koji dišem i
šištav zvuk moje vlastite kože
koja se migolji u mraku.

Posle

Nikakav zvuk ne dopire
sa neba što ječi,
mrgođenje ne bora
površinu vode,
zvezde se naginju
kamenim sjajem,
dok ptice lete.

Pijaca zjapi
praznim rafovima,
ulice ogoljuju grudi pred
retkim automobilima,
ovaj krevet zeva
pod težinom
nas odsutnih.

Oče, kad umrem

Oče, kad umrem
nemoj da me šalju
u neki veliki geto
u raju
gde pacovi jedu mačke
leopardskog soja,
a za nedeljni ručak
ima škembe i proja.

Znam te pacove
videh ih na delu
i pojedoh brdo proje
il’ planinu celu,
zato mi od tebe
u nedelju treba
drugačije viđenje neba.

Oče, molim te,
nemoj biti neko,
ko mi nudi hrpu zlata
i besplatno mleko.
Mleko ne pijem
od kad bejah beba,
a kada umrem
zlato mi ne treba.

Ono što za mene
mesto rajem čini
odane su porodice,
i neznanci fini.
Tu se sluša džez
i jesen traje dugo.
To mi obećaj,
nemoj ništa drugo.

Zapitanost

Dan
opijen nektarom
sadašnjice
tka svoj put kroz
godine
da bi se našao u jeftinom konačištu
noći,
usnio i nestao
zauvek.

Hoću li ja biti manje
mrtva zato što sam napisala ovu
pesmu ili ćete vi biti mrtviji jer
ste je pročitali
mnogo godina kasnije?

Maja Anđelou izvodi pesmu Still I Rise

https://www.youtube.com/watch?v=qviM_GnJbOM

Maja Anđelou recituje Phenomenal Woman

https://www.youtube.com/watch?v=VeFfhH83_RE

Film televizijske kuće BBC o životu Maje Anđelou

https://www.youtube.com/watch?v=LVadwe7utuA

O prevoditeljki:

Anđelka Isidorović završila je osnovne i master studije engleskog jezika na  univerzitetu u Beogradu.
Prevodila s engleskog i nemačkog za književni časopis Libartes,  izdavačku kuću Beli put i Litvanski kulturni institut. Radi kao profesorka u svojoj školi stranih jezika.