Luiz Glik: Pod punim mesecom

Svi sveti

Čak i sada sklapa se ovaj pejzaž.
Brda tamne. Volovi
spavaju u plavom jarmu,
polja su
obrana, snopovi
ravnomerno svezani i naslagani uz put,
među travom srčenjaka, dok se zubati mesec penje:

Ovo je jalovost
žetve ili kuga.
I žena se naginje kroz prozor
sa ispruženom rukom, kao da naplaćuje,
a semenje
jasno, zlatno, doziva
Priđite
Priđite, maleni

I duša puzi iz drveta.

Nokturno

Majka je umrla sinoć,
majka koja nikad ne umire.

Zima beše u vazduhu,
toliko meseci poranila
ali ipak u vazduhu.

Bio je deseti maj.
Cvetali su zumbul i jabuka
u bašti iza kuće.

Mogli smo čuti
Mariju kako peva pesme iz Čehoslovačke –

Kako sam sama –
takve pesme.

Kako sam sama,
bez majke, bez oca –
um mi se čini tako praznim bez njih.

Mirisi su se zanosili sa zemlje;
tanjiri u sudoperi,
isprani, ali ne i poređani.

Pod punim mesecom
Marija je slagala oprane stvari;
kruti čaršavi postajali su
suvo beli pravougaonici mesečine.

Kako sam sama, ali u muzici
moja pustoš je moja radost.

Bio je deseti maj,
kao što je bio i deveti, osmi.

Majka je spavala u svom krevetu,
ispruženih ruku, glava joj je
balansirala među njima.

Utopljena deca

Vidite, ona ne umeju da procene.
I zato je prirodno da se utope,
najpe ih led prihvata
a onda, cele zime, njihovi vuneni šalovi
plutaju iza njih dok ona tonu
sve dok napokon ne utihnu.
I jezerce ih podiže mnoštvom svojih tamnih ruku.

Ali njima smrt mora prići drugačije,
tako blizu početka.
Kao da su oduvek bila
slepa i bez težine. Stoga je
ostatak odsanjan, lampa,
dobra bela tkanina što prekriva sto,
njihova tela.

Pa ipak čuju svoja imena
poput mamaca što klize po jezeru:
Šta čekate
dođite kući, dođite kući, vi izgubljeni
u dubinama, plavim i večnim.

Kraj zime

Nad nepokretnim svetom, ptica doziva
budeći usamljene među crnim granama.

Hteli ste da se rodite; pustila sam da se rodite.
Kad je to pa moja tuga stajala
na putu vašem uživanju?

Srljajući
u tamu i svetlost istovremeno
željni nadražaja

kao da ste bili neka nova stvar, željni
da izrazite

sav sjaj, svu živahnost

i ne misleći
da će vas to koštati,
ne zamišljajući nikada zvuk mog glasa
kao nešto izvan vas –

nećete ga čuti u drugom svetu,
ne više jasno,
ni u dozivanju ptica ni u ljudskom vapaju,

ne jasan zvuk, samo
uporni odjek
u svim zvucima koji znače zbogom, zbogom –

jedna neprekidna linija
koja nas povezuje.

Parabola leta

Jato ptica napušta padinu planine.
Crna na pozadini proletnje večeri, bronzana u rano leto,
izdiže se nad praznom vodom jezera.

Zašto se mladić odjednom uznemirio,
pažnja mu nije na saputnici?
Srce mu nije više skroz podeljeno; pokušava da smisli
kako to saosećajno da kaže.

Sada čujemo glasove drugih, kreću se kroz biblioteku
prema verandi, letnjem tremu; vidimo ih kako se
smeštaju na njihova uobičajena mesta po raznim visećim mrežama i stolicama,
belim drvenim stolicama stare kuće, kako premeštaju
prugaste jastučiće.

Zar je bitno kuda ptice odlaze? Da li je uopše bitno
koje su vrste?
Odlaze odavde, u tome je suština,
najpre njihova tela, pa onda tužni krici.
I od tog trenutka, one ne postoje za nas.

Moraš naučiti da tako razmišljaš i o našoj strasti.
Svaki poljubac beše stvaran, a onda je
svaki poljubac nestao sa lica zemlje.

Srebrni ljiljan

Noći ponovo postaju sveže, kao noći
ranog proleća, i tihe su ponovo. Hoće li te
govor uznemiriti? Sami smo
sada; nema razloga da ćutimo.

Vidiš li, nad vrtom – diže se pun mesec.
Naredni pun mesec neću videti.

U proleće, kada se mesec dizao, to je značilo
da vremenu ne beše kraja. Visibabe su se
otvarale i zatvarale, grozdovi
javorovog semena padali u bledim nanosima.
Belo iznad belog, mesec se dizao nad brezom.
A u krivini, gde se drveće proređuje,
listovi prvih narcisa, na mesečini
nežno zelenkasto-sivi.

Zajedno smo predaleko otišli da bismo se plašili kraja
sada pred kraj. Ovih noći, nisam više ni sigurna
znam li šta taj kraj znači. A ti, koji si bio sa čovekom –

nakon prvih krikova,
nije li radost nema, poput straha?

Rani decembar u Krotonu na Hadsonu

Zubato sunce. Hadson
Spušten pod ledom.
Čujem škljocanje kockica
Razvejanog šljunka. Koštano-
bled, novi sneg
Zateže se kao krzno na reci.
Zastoj. Išli smo da predamo
Božićne poklone kad je guma pukla
Prošle godine. Nad mrtvim ventilima stajali su
Borovi ogoljeni olujom, otkrivenih udova…
Želim te.

Kana

Šta ti mogu reći što i sam ne znaš
od čega ćeš ponovo zadrhtati?

Forzicija
uz ivicu puta, pored
vlažnog stenja, na nasipima
zasađenim zumbulom –

Deset godina bila sam srećna.
Bio si tamo; na neki način,
uvek sa mnom, kuća, bašta,
suzdržano osvetljene,
ne svetlom kakvo je na nebu
već onim amblemima svetlosti
što su moćniji jer
kao da su transformacija
neke zemaljske stvari –

I sve je to nestalo,
ponovo upijeno u nepristrasnom toku.
I šta ćemo onda videti uz put,
sad kad su žute buktinje postale
zelene grane?

Teleskop

Nakon što skloniš pogled postoji trenutak
kada zaboraviš gde si
jer živeo si, izgleda,
negde drugde, u tišini noćnog neba.

Prestao si da budeš ovde na svetu.
Na drugom si mestu,
mestu gde ljudski život nema značenje.

Nisi stovrenje u telu.
Postojiš kao zvezde što postoje,
učestvuješ u njihovoj nepomičnosti, njihovom beskraju.

A onda si opet u svetu.
U noći, na hladnom brdu,
rasklapaš teleskop.

Kasije shvataš
da nije slika lažna
već je lažan odnos.

Ponovo vidiš koliko je udaljena
svaka stvar od bilo koje druge stvari.

O pesnikinji:

Luiz Glik (Louise Glück) je rođena 1943. godine u Njujorku. Objavila je sledeće knjige pesama: Firstborn (1968), The House on Marshland (1975), Descending Figure (1980), The Triumph of Achilles (1985), Ararat (1990), The Wild Iris (1992), Meadowlands (1996), Vita Nova (1999), The Seven Ages (2001), Averno (2006), A Village Life (2009) i Faithful and Virtuous Night (2014). Dobitnica je brojnih nagrada od kojih su najznačajnije Pulicerova nagrada za poeziju (1993) i Nobelova nagrada za književnost (2020).

O prevodiocu:

Vladimir Stojnić je rođen 1980. godine u Beogradu. Objavio je sledeće knjige pesama: Vreme se završilo (2008), Fotoalbum (2010), Czas się zakończył (Vreme se završilo, na poljskom, Krakov, 2011), Poziv na saučesništvo (2011), Kutija (2013) i Reverb (2015). Pesme su mu prevedene na poljski, francuski, engleski, mađarski i slovenački jezik. Priredio je antologije nove srpske poezije Prostori i figure (2012) i Van, tu: free (sa V. Đurišićem, 2013). Od 2008. do 2015. bio je ko-urednik internet časopisa za savremenu poeziju Agon (www.agoncasopis.com). Objavljene knjige prevoda: Edgar Li Masters, Antologija Spun Rivera (2015) i En Sekston, Novembar tela i kalendara: izabrane pesme (2018, 2019).