Gerhard Falkner: Na usporenom snimku

Gerhard Falkner (Švabah, Nemačka, 1951) je jedan od najznačajjnijih nemačkih pesnika srednje generacije. Osim toga on je i romanopisac, dramaturg, esejista i prevodilac. Objavljuje od početka osamdesetih. Neko vreme je živeo i u Meksiku. Nagrađivan je i prevođen. Godine 2014. u saradnji sa Ivom Nechamerom objavio je knjigu pesama i digitalno proizvedenih slika „Ignjacije”. Falkner je gostovao u Kulturnom centru Beograda 2016. gde je tematizovan odnos njegove poezije i vizuelnih umetnosti.

Za to gostovanje Dragoslav Dedović je preveo niz pesama Gerharda Falknera iz knjige „Ignjacije – elegije na ivici nervnog sloma”. Biljka Ignjacija se inače primenjuje u homeopatiji. Pesnik je jednom rekao da pokušava da homeopatski dozira „manični govor” koji je „pogonsko gorivo za pesme”. Uglavnom se Falknerova poezija iz ove zbirke objavljuje sa slikama Iva Nechamera. Ovaj put će čitaoci imati priliku da vide da li je tekst pesme nezavisan od ustaljene interakcije sa slikom.

Osim Ignjacija prevedene su i pesme nastale po narudžbini najznačajnijeg berlinskog muzeja Pergamon. I u ovom slučaju su tekstovi lišeni svog vizuelnog pomoćnog medija – artefakta o kojem pevaju. Time im se možda nešto oduzima, ali, oni koji veruju u snagu jezike i njen savez sa maštom mogu da kažu da se otvara mogućnost sasvim drugačijeg estetskog viška.
Ali elektronski časopis ima svoje prednosti.
Svih pet pesama imaju iz tog ciklusa imaju svoj originalni video na Jutjubu.

Naposletku, tu je i pesma „Poslednji dan Republike” koji nam otkriva da Falkner ume da reaguje na događaje kao što je uklanjanje istočnonemačke „Palate Republike” u Berlinu koje je izazvalo kontroverze.

Ignjacija 1

Ko bi me, ako ne ja,
čuo iz tesnaca redova 
iz besa znakova 
u odgovarajućem vremenu?
Ko bi me onda odveo
iz nezaobilaznosti
jezika
u konačnu Otvorenost –
Na koju životinju onda da vrisnem?
Koju svetlost?
Koje tapete?
Kome je dato da kaže: Zdravo!
Ili: Opala!, samo da bi se
reklo bilo šta
što je lako!
Jedan u Bergovim bluzama možda
čudo od bluza
jedan koji zaista zna
sa krampom i jezikom
jedan kojem tesnac
i jedan kojem red
nije stran
pastir
koji skuplja eha
sa severnog zida bez travke
zviždač kiše
zviždač Johana Sebastijana Baha
zviždač večno sebe trolujućeg
Rondo alla turca.

Ignjacija 2

Stalno su kljunovi čaplji
sablasno naoštreni
na ćelavicama starih ledenih doba
uvek iznova lingvističke iskopine
kosti okamenjenih slogova i izrezbarenih štapića
osmuđenih smehom iz straha
nestalih ranih ljudi
krdo jelena, gazela i skokonogih antilopa
razuzdanih sve do jagodica
pećinskih slikara
bikovi i znakovi, datirani
brzinom raspada
drvenog uglja, užareni izotopi
zvezda sakriveni tako
da ih samo stene
pokazuju kao ožiljke.

I opet smo mi stvar
na koju sami padamo
stari Subjekt, trik sa
Jednim, Nezamenjivim. Stalno
posedujemo pogrešne papire.
Značajno promašuje svoje značenje
znak promašuje označeno
iza nemih reči
svetlucaju mirne daljine /

Ipak kao na sankama vučenim
kroz večni led
taj lagani rast debala
na čijoj poslednjoj račvi
klijaju sopstveni vremenski prostori.
Naše najsrećnije leto
nastavi li se ovako
proskakutaće kraj nas na štulama
kao prašnjava cirkuska tačka.

Ignjacija 3

Jezik govori samog sebe kao niko drugi!
Neverovatno, kako on vlada samim sobom!
On zna svako svoje slovo doslovno naizust.
On prosto zna sve o svemu
a sve to što ne zna
ne zna niko.
Ni jedan od anđela jezika ne bi razumeo
svadba, obrok, WWW
bez njegove pomoći.
Čak i u kiosku na Karlovom trgu ne bi bilo
novina za koje jezik
ne zna ili ne bi znao
šta je u njima.
Nema mreže bez čvorova. Ni glave
bez mašne. Ni jezgra bez prstena.
.
Jezik je jeziku
dao reč.
Od početka.
Pojavljuje se anđeo Lorenca Lota
i preuzima objavu:
Kad jezik progovori, bude, šta on zbori!
kaže on.
Rečeno prethodi iskušenju.
Iza slika Blagovesti i Pohođenja
bujaju najraskošniji od svih krajolika.
Jezik jezika stupa time što zbori
Pred oltar.
Jezik jezika kao žena isto kao
Jezik jezika kao muškarac
Ona u narodnoj nošnji, on u crnom odelu.
                                                    Hoćeš li //
Kaže Jezik // Jeziku jezika kao muškarcu //
Jezik jezika kao ženu // da uzmeš za ženu //
Hoću, odgovara Jezik jezika kao muškarac.
Hoćeš li ti // kaže Jezik Jeziku jezika kao ženi //
Jezik jezika kao muškarca // uzeti za muža?
Hoću, odgovara Jezik jezika kao žena.
Tako je Jezik venčao Jezik i Jezik
i hoću i hoću je došlo do izražaja.
Posle venčanja su Jezik jezika kao
žena i Jezik jezika kao muškarac u paru
odleteli na jezički medeni mesec da slave svet
kao jedini primer za sve što je slučaj.

Ignjacija 9

Anđeli su kapriciozni.
Voze se na crno u nebeskim kolonama, u malim kabinama
uzvrtloženog vazduha, jedre na potisku jezika.
Anđeli od aramida. Crvene kugle što jedre.
Vatrostalna krila su im, kada šume, šaputavi poklici.
Anđeli su sušta prisnost. Užasno nežni.
Užasno.
Nežni kao požuda žene, koju na okupu drži
spajalica za papir.
Kao mladić, oblikovan kao uzdah
pušten niz plažu čija ga daljina gasi.
Kao pipci leptira limunovca (pred otvorenim vratima
mikrotalasne pećnice).
Imena anđela su boje
boje iz fabrika nekada žarke vere
komponentnih signala!
Krilo i pokret krila se prenose odvojeno.
Bilijarda slika dnevno.
Koja boja ima koju boju ima koja boja?
Crveno ili crveno? Mark Zakenberg odlučuje!
Anđeli leže kao pankeri s kapcima probodenim pirsingom
pred Fejsbukovim portalima.
Oglašavaju se njihovi psi.
Da li je ovde sadašnjost sada pa konačno celi jedan trenutak večna?

Ignjacija 11

Ko zna šta to znači kad kažemo
da moramo otvoriti novi prozor –
to može sve da znači.
Čak i apsolutno ništa može da znači sve
(sve dok čovek ne kaže takoreći!).
Čovek prosto pomnoži nulu
sa proizvoljnim X, stepenuje rezultat sa čudom
nauke i sve podeli sa potpuno izbezumljenim
čudovištem čovekom, naoružanim teškim štakama.
Meseca i livada smo se konačno otarasili i
šumarka i lipe.
Upućeni smo jedino na bitak, mi potonji.
Živimo između ekološkog algoritma
i metroseksualnog download-a
kao individualni otpor zračenju.
Više smo videli zemlje nego što je
jedan jedini put šačica nje imala sreću
da je uzmemo u ruke i pažljivije osmotrimo.
Mi, večni niskobudžetni letači.
Ništa se ne broji.
Putujemo za Bohum ali ni to se ne broji.
Svud unaokolo dugonogi amateri
web-arhitekte ili istraživači klime
optimiraju tačke pristupa.
Ni to se ne broji.
Matematički viđeno, ionako je skoro sve besmislica.
Tumaramo između prozora i zidova
koji još nisu pronašli poziciju
jedni prema drugima.
Svaki krov je premalen za gole zidove koji ga nose.
Srce, konzola, venac, igle i kapsule,
bubnjevi, ples, tabela, diktat i turbulencije
pospešuju ljubav.
Ali ljubav je važeći algoritam jedino
ako pod istim pretpostavkama
dovodi do istog rezultata –
ipak, upravo to ne čini.

Ignjacija 13

Složi drva.
Složi drva i broj.
Smotaj svoj čaršaf
i provetri sobu.
Još se dobro držimo!
Broj na gornjem indeksu je vreme.
Ukrašavamo ga razlomkom drveta.
Naš krevet je razlomak drveta.
Naravno, jemstva nema. Ni za šta.
Čak i deljenje sa nulom
podleže dnevnim odstupanjima.
Ja kroz nulu
to je vrednost mog današnjeg kursa.
Složi drva.
Drvo je mesto koje je jezik
vremenu lupilo na sto.
Drvo i vreme.
Pokazuju bubu, travu i lipu.
Hodnici različaka od apsolutne tišine.
Večeri pune ostajanja bez daha.
Pospan udar mora o greben.
Sve se odvija. Istovremeno.
Sve dok se konačno duša ne zabode u vodu.
Na usporenom snimku.
Sve dok se konačno gore na desetometarkoj skakaonici
majušno ja ne razotkrije kao duša
što sprema se za skok na glavu.

Pergamonove pesme

ASTERIJA

Šaka je nadomeštena. Ruci fali jedno rame.
Koleno u sebi samom nepomično miruje. Sve je
Impuls. Lomovi su se posrećili
Gde se inscenira neki bog padaju
Giganti. Tako sve udiše povoljniji
Trenutak. Boginje hvataju junake
za kosu i čupaju ih kao drveće
iz zemlje. Besmrtnost se
ukida. U mramoru je uzbuna.
Hekatina majka, Leto joj sestra, uzima
sledećeg junaka za kosu da ga obori
Sve se giba, kukovi i odore
Od mača postoji još samo ubod
ostalo je procep, međuprostor, fragment
Ali koliko gigabajta ima friz kakvu
gigantsku arhivu krije ovaj kamen, kada
čak i sečivo što ga više nema
odražava tračak besmrtnosti
večnost bogova

AFRODITA

Afrodita, na čiji mig se pare životinje
S butinama kao iz najbolje atičke ergele
i odorama kao da ih je prelio Botičeli
(čije se talasanje ogleda u zakovrdžanosti)
Afrodita, kao da igra rokenrol sledeći
unutrašnje impulse borbe i smelosti,
staje Gigantu, čija lepota čak i mramor
izbaci iz takta, sandalom za grkljan
kao umlaćenom psu, kako bi mu koplje
plešući ko snoplje, iščupala iz trupla. Misli se
da bi Perseju bile od koristi takve butine
kad su ga progonile Gorgone ako se ne
uzme u obzir da je Persej već imao
baš takve butine od rokenrola
Najveća tajna počiva uvek u većim
povezanostima. Žene koje se kao boginje
probiju kroz friz, ravnopravne su sa muškarcima
po snazi ali nisu nadmoćne po lepoti
(velika grčka misao!)

ARTEMIDA

Nikad više nije neko telo tako stupilo na svetlo
kao ovo koje Artemida sdesna
penjući se u krkljanac bitke
izvlači iz sebe. Ono izvire. Ono slavi sebe i
sopstveni zalet –
haljina je izvan sebe od nabora
Podvez koji je drži pod grudima
čini mramor mekim i pušta ga da teče
(bez krvoprolića, samo pobeda, na kocki je sve)
Njeno koleno dodiruje psa, koji se za nju
delikatno bori
Koleno koje je zasenilo svako
koleno na svetu
Koleno koje se završava i nastavlja u listu
– sve kao isklesano – noga u sandali koja miruje na
savladanom protivniku
koja ga gazi
Kill Bill, s ulogama nebesnika (bisoskop bogova)
Torza posrću od siline lepog
i svakom procepu se zaustavlja dah
od toga kako se ovde mire lepota i šok

APOLON

Samo grudi i tobolac pokazuju Apolona
Torzo koji mramor obnažuje još više
ruka, slomljena kao kopljište
lebdi prazna u iskucavanju fragmenata
ipak svaki je deo (koji se iz samog sebe smeje)
i dalje ponosan na celinu

Sunčevo svetlo biva bezumno
na tim grudima, senke gule
svaki mišić sa kamena
i svakom se pogledu prohte on sam
umesto da bude tek žaoka ugledanog

Ovde nigde ne vidiš krv
reč je o Više, u pitanju je Sve plus Kolosalnost
s kojom bogovi znaju gde su im granice
Već se smeška Krit, ikarska krila
koja u vrućem svetlu postaju vosak
Radi se o Olimpu, o Lepom
(koje jedva još znamo)
pošto sa neba do nas dopiru u najboljem
slučaju daunlodovani ringtonovi

KIBELA NA LAVU

Baš je ludo
kako se jedno u drugo proteže
kako se tamo jedan bog ukrućuje
na bikovoj glavi, pošto mu jedna ruka – još friška –
poseže u oklop
dok se sve drugo ruši
Lodo, kako mu mramor
izdužuje teren
da bi lav kao na drogama u koštac
poneo Kibelu (ozloglašenu zbog svoje
žučne ljubomore
i upravo, moglo bi se reći,
doletelu iz Efesa)
kako se fragmenti
u stankama koje pravi mramor
zgušnjavaju u impulse, u ritmove
kako razbijeni udovi premošaćavaju
praznine pa se sve u Olimpijski
orkestar slije

Posle svega, posle te svežine, mladelačke snage
bilo bi zacelo prikladnije da su tadašnji bogovi
današnje ljude
stavili u muzej.
Jedini problem:
niko ne bi tamo dolazio.

Poslednji dan Republike

Imadoh jednom lepu otadžbinu
Neznamviše je tamo lepo raslo
Neznamviše!

Znaš li gde ti ono beše kad pade Troja!
Jesi li u tvojoj starosnoj dobi jednako taj čovek
koji je stajao pred Kartaginom?
Pa eto: ceterum censeo!

Jesu li oblaci
jedini
zidovi
što ne padaju
jer jure.

Jedini zidovi koje se ne ruše pred trubama.
Tečni zidovi.

Još uvek nisam tu, gde bejah, kad odem.
Nalazim se sada posle okončanja radova pred odstranjivanjem.
Biće me teško zaboraviti, sada, kad više neću biti tu.
Odjekivaće moje prisustvo u odsustvu.
Kolos od betona, istorije i vremena, ne odlazi tek tako
a da ne ostane nešto, što još uvek iščezava,
i kada je odavno prošlo.

Ni Kartagina nije razorena u jednom danu.

Ostaće rupa u vazduhu, velika kao zamak.
Sa sve samim antičkim figurama gore.
A dole sve same figure sa nemam pojma o antici.
Ipak će se zamak zakatančiti oko potonule građevine
a vreme će u katancu okrenuti ključ
sve dok ključ ( s vremenom) ne okrene zamak.
I sve tako po redu.

Filozofi su svet samo menjali
danas se radi o tome da bi ga trebalo različito tumačiti.
Najbolje po jedno mišljenje o svemu po čoveku
kad podvučemu crtu sve ostaje otvoreno
bude li po dobru krenulo, neće ostati ni kamen na kamenu.

Ostaće:

Voda iznad Špreje
i oblaci nad zamkom.
Sve ostalo mora da padne.

Tek kad oblaci zagrizu u zemlju
to parče istorije biće progutano.

 O prevodiocu:

Dragoslav Dedović je rođen 1963. u Zemunu, odrastao je u Bosni, diplomirao je žurnalistiku u Sarajevu, magistrirao na interdisciplinarnim Evropskim studijama u Ahenu. Pre rata bio je urednik u jednoj tuzlanskoj izdavačkoj kući. Javno se angažovao protiv upotrebe vojne sile i napustio je bivšu Jugoslaviju nakon početka rata u Bosni i Hercegovini. U Nemačkoj je najpre bio pomoćni radnik u restoranima, fabrikama i na brodogradilištima da bi sam finansirao kurseve jezika. Posle odbrane magistarskog rada na nemačkom radio je kao urednik u medijskoj kući Dojče vele (Deutsche Welle), bio je direktor Fondacije Hajnrih Bel u Beogradu i savetnik međunarodne organizacije Foruma Civilne mirovne službe u Kelnu. Trenutno je beogradski dopisnik za Jugoistočnu Evropu Dojče velea.

Više puta nagrađivan za književni rad, između ostalog na Slovu Gorčina (1988) Godišnjom nagradom za najbolju knjigu Društva pisaca BiH (2005), Pečatom varoši sremskokarlovačke (2012), te nagradom Stražilovo (2013) kao i stipendijskim boravcima nemačkih književnih institucija. Eseje i analitičke tekstove objavljuje i na nemačkom, prevodi sa nemačkog, a njegovi književni tekstovi su prevedeni na više jezika. Zastupljen je u nekoliko antologija svetskog, srpskog, bosanskohercegovačkog i crnogorskog pesništva. Obajvio je desetak knjiga poezije među kojima su „Unutrašnji istok”, „Dinarski Buda”, „Cafe Sumatra” i „Kawasaki za Wukmana Dedowitscha”.