Đoko Zdraveski: Bog je gospodin čovek

stvori sebi tišinu u glavi,
bog je gospodin čovek,
neće on nadjačavati
tvoje misli.

a ti ko si?

ako telo i um
nisi, onda ko si?

taj koji se uspavan u tebi
seća svega što se već
pre i posle tebe zbilo?

ko si? taj koji se seća
svih smrti i svih seoba
od kamena do krsta?

ko si? taj koji ne žudi
jer zna sve? i jer mu je sve
jedno? ko si?

ako telo i um nisi.

prva smrt

prva smrt je ličila na staricu koja
je dolazila kod bake na kafu.

šta li su sve predviđale u talogu
dve ostarele žene iz jedne sporedne uličice?

o čemu su sve sanjale svakog jutra,
šta li su one imale na putu?

zbog nekog meni
nejasnog, metafizičkog straha,
najbitnije stvari u životu
odlažem. smrt,
na primer. 

regressus ad uterum

sahranite me
u okruglom
sanduku. želim
da se opet rodim.

mudrac

mnogo zna.
kad ga pitaju, govori.
inače, ćuti.

iza ogledala

video sam i dete i starca.

oči su im bile iste. zenice
zategnute kao strune
i nemirne kao kandilce.

koža starca glatka
i bakrena, kao kod monaha.
kosa duga. lice dugo.
brada sva seda.

ne znam ko je bio stariji.

zadušnica

napokon je
i nama došao red.

pop je otpevao svoj
minut i po
po duši pokojnog.

bitno,
mi smo isključili
telefone. popa
radi, ne radi
pokojnika. 

ogledalo

jednog dana ću svima onima
kojima strpljivo
trouglim pogledom
govorim
tiho i spokojno
reći
sve što u njima vidim

a oni će me proglasiti ludim 

mećava

među pahuljama
i jedna bela kesa
pokušava da prođe
inkognito

linakunda

pustinjsko sunce gori mi
iza pupka.

mravinjak.

časovničar ulazi u kuću
smrti.

zmija spava sklupčana na dnu
kičme.

beskonačno. jedno.

sve je postalo treptaj.
telo je beskonačno mnogo
beskonačno sitnih ogledalca.
isto je žmuriti i gledati.
čisto je. i međa više nema.
i izvana i unutra
isto je. čisto je.

age of aquarius

na biciklu. praznim ulicama
skoplja. u glavi zelen. vetar
u lice. mesec pun.
ruke u vazduhu. dlanovi
otvoreni. osmice.
tako neka čudna sloboda.

***

noću se
laste koje danju
preleću nisko
            iznad nas
pretvore u slepe miševe

danju im se radujemo
noću se bojimo njih

***

na belom listu
                     kapljica

puni mesec
ljubičasto sunce

i na njemu prilepljena
                       dlačica

i sa strane
                       gore desno
                       desno gore
jedna manja
tačkica
zvezda
                       ili ben
                                  ili mladež 

*** 

posmatraj
pusti leptira
koji ti je sleteo ispod lampe
nije on došao
            da bi
tebi smetao u poslu
ruka će ti možda
                       posegnuti
da ga otera
                       da ga zgnječi
ili da ga uhvati za krilca
posmatraj
ne pripadaju tebi
                       samo
                       vreme i soba

spokojno je i kada nisi tu

jutros je najpre svraka
doletela na veliku terasu
i stala je pored saksije sa sardelama
ostale još od moje bake 

opet nisam spavao

hteo bih da me naučiš
kako se ulazi u nečiji san
i kako se tamo sedi budan

dole je već leto

treći krug danas staro kupujem
zauman mu je jezik
ništa ga ne razumem

brada i prsti mi mirišu
na marokanski karanfilčić

duša na crni čaj i med od bagrema

ti mirno sanjaj svoje bregove
gradove i prošle živote

spokojno je i kada nisi tu

vojnici

prosto je: u onog preko puta tebe
pucao li bi, iako ga prvi put u životu
vidiš, samo zato što vam je neko odozgo
rekao da ste jedno drugom dušmani?

a taj preko puta tebe kod kuće ima
ženu i decu, kao za početak
priče. noću njegovi stari
ne spavaju. majka mu čisti pirinač
u trpezariji, otac leži na leđima
i zuri u tavan spavaće sobe.
ima i psa i mačku i pamuka
čuva u pupku. voli da igra šah
sa starcima u parku, a u rancu
šeta neku knjigu o
smislu života. bogu se
obraća svojim rečima. uglavnom
pogledom se razumeju. sanja duboko
i zato se retko seća snova.
ali kad ih se seća, u snu obično uči
da leti. inače, danju prizemljen čovek. ništa
posebno, znači. ko i ti: jedno telo i gomilu snova.

pa, u sebe
pucao li bi?

ispovest

meni nije potreban taj razgovor.
ne želim čuti zašto. posle toliko vremena
ja i odveć već znam. znam sitnice
o svim lukavstvima i podmuklostima.
o dvoličnosti i o tajnim igrama straha.
znam i odakle je dolazio grč u zagrljaju.

posle toliko vremena ja i odveć već znam.
ne želim i od tebe čuti zašto.
postoji u meni tama, ipak, koja mi ne da
da te oslobodim tereta koji nosiš.

i otići ćeš tamo
među te ljude i
ćaskaćeš i
smešićeš se
i klimaćeš glavom
i ponavljaćeš učtivo:
da, da. pa kako da ne. pa kako da ne.
i reći ćeš i ti nešto pametno.
nešto negde pročitano. citat neki
ili samo aluziju. i u jednoj ruci držaćeš
čašu crvenog vina, a drugom ćeš mahati.
kao da je sve kako treba.
a ti znaš da nije.
znaš da zbog nečega
ne bi trebalo da budeš tamo,
da zbog nečega
ne bi trebalo da se smešiš,
a i crv, evo ga, kreće da te gricka.
a ti se smešiš.
a crv te gricka.
smešiš se. gricka te.
smešiš se. gricka te.
smešiš se. gricka te.
sve dok jednog jutra ne primetiš
u ogledalu boru iznad usana
i ne kreneš sebe da grickaš,
a crv da se smeši.

O pesniku:

 Đoko Zdraveski (Skoplje, 1985) diplomirao i magistrirao na Filološkom fakultetu „Blaže Koneski“ u Skoplju. Radio osam godina kao lektor za makedonski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu, trenutno radi kao bibliotekar na Katedri za makedonski jezik i južnoslovenske jezike na Filološkom fakultetu u Skoplju. Objavio je četiri knjige poezije: „Palindrom sa dva n“ (2010), „Kućica za ptice selice“ (2013), „Ljubavina“ (2016) i „Dedikar Ikaral“ (2017), te knjigu kratkih priča „Duži stvarnosti“ (2019).