Kiril Korčagin: U našoj Moskvi gde već pada sneg

Društvo

evo njih u sokačetu nedaleko od severne
stanice – deset evra kod jednog, kod drugog sedam
izmislo sam ih kad sam u moskvi slušao
stihove o arapima i teroristima kada je
pod korenima bulevara tukao i cvetao
vreli tehno noćnog pariza, oktobarski
otrov promaje

dva dečaka iz crne rusije
u ružnim kaputima, njihova levadijska tuga
i prestonica očajanja nad njima gori kišama
cveta u prazničkim zastavama, teče vlaknastom
rekom – kako ih opisati? dva hipernormativna
dečaka u centru pariza u potocima želja
tuđih nama isključenim iz ekonomike
seksa?

bodeži u džepovima kaputa, krateži
u sportskim torbama – hteli bi da se tako
i nad nama rasprskava kestenje dok idemo
na fakultete i u susedskim dvorištima
palimo kola

i oni prilaze vratima
igra im svet pod nogama i
beže naokolo uplašeno predstojećim
prolećem i govore: mi ni za čim ne žalimo,
crne suze marksa i arafata primoravaju da gore
naša srca –

a kada je došla policija
padala je kiša, oluci nabijeni lišćem –
njihovu krv odnose otpadne vode i pucnji
se bude u našoj moskvi gde već pada sneg
i na pesničkim večerima je sve manje sveta –
i dok se okupljamo oko elektroteatra i idemo
u novi kraft-bar neko će već pitati
kako se desilo da se dok mi ovde stojimo korak
po korak kreće vreme po hladnoj tverskoj
a tamo na kutuzovskoj iza mosta u narandžastom
sevanju radova na putu asfalt se otvara
oslobađajući svu toplotu koju smo tada izgubili?

*** 

mreža umetnosti, pesak koji se umiva
sa ploča spojišta kao pesak crnice
po kojoj ide povorka na daleki aerodrom i poetesa
se smeje nad našim neveštim bogatstvom

a nad krovovima se nadvija ogromni tverski bulevar
i namotavaju sokaci vretena praskavog vetra
ti i ja idemo i naša nas kolena bole i naše oči
nas bole od beskrajnog marksističkog sunca

ali to nije strašno – u centru zemlje živi naš kralj
i disanjem svojim greje domove naše, kabinete
fabrika naših gospodara – i kud god krenuli
potišteni hipseri sa preobraženke će nas sretati

ova je zemlja plodna, zemljište njeno se prostire
u pazuhu kamiona u čvorićima džempera u obijenom
emajlu u svakom pokretu približavajućih nam se parkova
u zastavama na trgu lenjina što rastu nad nama

i vazduh će zvoniti i vreli će vetar mrsiti
naše kose kao u dalekoj trideset drugoj u kojoj oči
zauvek osvetljava komunalni tekući led
i visoki oblaci i kao nikada šumeće fontane  

***

tog leta držači tramvaja su se caklili
od znoja od zagušljivih oblaka
od mirisa gde je sve smešano zajedno gde
je sve što ne volimo i što nam je drago
kao bedna ubijena zver ili
kadar iz sovjetskog filma

sokak hitrova i jorgovan
što se probija kroz kaldrmu
i nabori kamenja ispod rascvetale
mahovine sva ta zla moskva senki
zgužvanih zdanja i kako on korača
ispod fenjera što se gase

kako se stvari raspadaju i nit se pljuvačke
isparava od kontinentalne vreline
i drhte daždevnjaci u pukotinama
dvoraca i kako mi galamimo u parku sred
slane trave i kako se nad nama
razjapljuje naša pobeda

***

u prašnjavim knjigama
oni su prevozili sne
njih su pretresali na granici
i dok je on spavao naokolo
su zavijali psi skriveni
u plastovima preparata tako da
mu se knjižni crv uvukao
u uho prepuno prašine

i ljuljali su se iza prozora
brze ledene sante reke
krhke grane noći su
krivile njegovo lice
disala je zemlja i nad njom
je prolazio konvoj
uznemirujuće zvoneći

za pola sata do granice
obliveni znojem govorili su
o došljacima iz kosmosa
koji će sigurno spasiti svet
o urinoterapiji o tom
kako će brodovi imperije
podižući se gore
naneti poslednji udar 

Zimska bajka za čitaoce mangi

za jednom glavom skidaju drugu glavu
svi šinigemi te šume sa mnom su u tesnom krugu
naša je ljubav sagorela govore sa jedne strane šume
a smrt je neizbežna sa druge
prvi sneg – ti govoriš sa mnom?

kroz snižavanje hladnoće pregovaraju žrtve tvoje
skriva se Ana pod ovim drvetom Olga Jekaterina
no živi plamenovi probijaju noć
igle zvezda šiju vazdušni pokrov
i stepenice bogova spaljuju tragove na zemlji

narodno kolo saglasno udarima srca
pokreće se – samo ljubav kida žile
tek-tek i vešaju se na leđima
celu noć da bi se telo okretalo
a ujutro poleglo po praznini hladnoće
zajedno sa ostalima

laganim trajektorijama struji sneg
kroz prazno drveće
prodorni pogledi nad granama
i vreme stremi ka svitanju
no svitanja nikako nema

Oni ponovo nekuda odlaze

napustivši grad pod grmljavinom karteča
on se spušta po belom platnu
s vrha kamenoloma u dubini
zemlje otvarajući se
u susret snegu koji pada
gradu kiši

lišće žalosne godine na mokroj zemlji
ukočeno u jutarnjem inju
zariveno naslagama tek niže
gola zemlja

nebesko prostranstvo prazno vazduh skoro čist
uska pruga uvrnuta u padinu
nagriženog rđom
dole po spirali dole
kreće se nešto po liniji napuštenog horizonta
kotrlja se bezvučno po zemlji
spuštajući se sa svih strana

sporim korakom
i osetiti u plućima
uznesenu ka zvezdama prašinu
spuštajći se sve dublje i dublje
ne videći kako se demoni sveta
u stopu za crnim jezerima
ustremljuju ka centru planete

***

tako su i proveli čitavu noć
dok je gruvalo za horizontom
u relativnom mraku
refleksije snežne svetlosti

nežne i ne moje ruke
kada je teško
ne osećaju vremenske
promene zakopane u zemlji

niko nije dolazio po njih
i svitanje je kasnilo toliko
da je noć trajala sve do sada

nežnost u mojoj glavi
okean plaveti, svetlost
što uvek laže

onog koga nije bilo pojavio se kasnije
kada je došao okean i zatresla se brda
nesnimljena na filmskoj traci

trinaest dana u drugoj zemlji
i ona će se javiti ponovo

mi smo spremni za njen dolazak

*** 

krenuće varnice iz trave pod nogama
približava se bura u polju u ruskoj šumi
senke na horizontu još su u hajdelbergu
žile mrtvaca su paralizovane ili
galvanizovane zalasci izdrobljeni
sjajem razigranih sazvežđa
u naborima hanjine skuplja se mrak
krotak zasad i još ne razbijene
kosti o izbočinama zidova zupci puškarnice
sve to gleda i približava se bliže
ruka na kolenima i još više propada
u nemoć u starost gada kome si
posisala na zadnjem sedištu dok su se senke
uvlačile u udolice drhtale ginule
smrvljene instalacijom zalaska uznoseći se
nad zdrobljenim automobilima
u melanholičnu plamteću visinu 

Somatika 

ka jeseni zgušnjavaju se limfe u svojim kanalima
voda se puni kolerom i gripom
žile stvrdnjavaju – okrenuti glavu, mahnuti rukom –
metalna škripa
otrgnutih pršljenova
na bezljudnoj kišnoj ulici
dok se mlaz vode sliva sa ramena gipsanih statua
koje se uzdižu nad tobom
nakrivljeni atlanti bestidne karijatide
pod spazmatično progušenim nebom

puls metronoma u nezaštićenim slepoočnicama
i to je to što si imala u vidu kada je

ta bezljudna ulica zalivana kišom
labavi lapidarijumi
usred industrijskog smeća
građevinskih terena

prislonivši se ka hrapavom zidu
stojeći nad zarđalom vodom

i glas širi membrane
lakše od vazduha i vodenih čestica
uznosi se na zalomljeno nebo
razbijajući se o mokri asfalt 

***

noću ti zakuca ogromni dvadeseti vek
u vencima plavičaste gareži sa ugljem u crnim očima
u odeći maskirne boje dišući dimom sa blatišta
u prašini tverskog bulevara naslanjajući se dlanovima
što prodiru pravo u srce

komunisti nacionalisti u stomaku mu zvone
a u očima odsjaji policije, falangističko klasje
alonzanfani crvenih brigada arafat koji forsira
jordan, opsednuti bejrut i kišnim letom
dvadeset šeste uvis dižući se paperje topole

slucki na frontu, njegov brat na čelu mosada
obojici peva lili marlen i oni se njišu u taktu
i delovi pesama kao komadići oluje zaposedaju krovove
jednom tebi zakuca ogromni dvadeseti vek na krovu moskve
i u tihom svetlucanju noći upita te na čijoj si strani?

ti ponavljaš lorku na stadionu u santjago de čile dok telo
klizi u landverkanal dok se lisice i kreje tirgartena
priljubljuju telu njegovom a nad kaspijskim se morem otvaraju
na nebu vrata i odande se čuje va-alijun-valiju-lah –ti
potisnut specijalcima na čistoprudski bulevar po mrazu

bežiš mokar od straha i od kiše i piramide kestenja
eksplodiraju nad tobom nad zamagljenim frankfurtom
zaglušenim vazdušnim bojem i kroz sirene
i udaljene krike kreće se on režući
vlažnu noć – tvoj poslednji dvadeseti vek

***

zvezda moga vladara se pojavljue iznad džalalabada
gde krivudaju reke i nema ničega drugog sem
suncem izmorenih tela i suncem spaljenih
raketa gde se plave crne planine u čast praznika
i pirova plamte dvorci i brane u sklerotičnom
dimu što dohvata krila ptica tamo obaveštajac
bačen u pozadinu postepeno shvata da je zemlja
monotona i postojana ugljenisana i crna ali voli
je kao i pre zagleda se u konture brda
ali neravno leže teksture i pikselizovani oblaci
prekida se prostor i jednako bole oči raspadajući se
kao prezrele šljive

***

čelični zubi metroa živosti vremena
čaša puna ptica i bilja tamo
gde se zidovi povijaju svetlucanjem jutra
u kartonskim kutijama iskidanim paketima
fragmenti prevrata i oprezne površine
raznetih granata – idi zajedno sa njima potok
obavija prsti tvoji odnose vlažni jezik
kroz suženja i trograme elektrocita
u staklene sobe sna – i odraze će
položiti sa nama i nema ni oca ni brata
besmrtna je slava višnjih
munjevitim kretnjama pretvarati u pepeo što si
razneo kvarkove devojačke ploti
i darežljivom ih šakom bacio na štednjak
pod svetlom gabaritnih vatri.

*** 

rata neće biti pljujući krv
reče on rekla je ona neće biti
rata kad joj se lice u ogledalu
raspalo pod silinom
jake paljbe

ili će ipak dotićući joj šaku biti
rata ponavljao je on za sebe
i njegovi drugovi evroazijci
ponavljali su biće rata i bio
je rat bio rat

plakali su cvetovi na granici i pevale su
vatre kao i uvek se palili
i pevale isto kao i ranije pevale vatre
i svaka koštica grožđa
zvonila je od sreće 

Necah*

noćima spavaju tone kamenja
i bukova šuma što ih čuva
nesumnjivi ljubavnici spavaju
pokriveni senkama lišća

u čvorovima bujaju grane
neraskidivi plodovi i zglobovi
neraskidivi
i strujanje se zemlje ne diže
i potoci će biti nežni

ali i toliko ptica nikada
nisam video u blistavom perju
taj vazduh i vlaga
i grane tog drveća

skrivene zmijske jazbine
ćutanjem pune i tišinom
u pustoši
izopačenog sunca

*) necah – večnost na drvetu života

O pesniku:

Kiril Korčagin, ruski pesnik, kritičar, prevodilac i filolog. Rođen 1986 godin u Moskvi. Završio Moskovski institut radiotehnike, elektronike i automatike, kao i aspiranturu Instituta ruskog jezika. Kandidat filoloških nauka i predavač na Moskovskom državnom univerzitetu. Saradnik Instituta ruskog jezika RAN. Aktivno učestvovao na izradi mnogobrojnih projekata iz oblasti teorije lingvistike. Urednik poezije časopisima Novi literarni pogledi, Translit i Vazduh. Stihove, prevode i kritičke članke objavljuje u časopisima Znak, TextOnly, Translit, Novi svet, Oktobar, Nova koža, kao i na sajtovima Buknik i OpenSpice. Prevođen na engleski, francuski, slovenački, srpski i latiški jezik. Lauerat najprestižnijih književnik nagrada: „Moskovski posmatrač”, „Debi”, „Andrej Beli” i dr. Objavio knjige pesama „Propozicije” (2011) i „Sve stvari sveta” (2017).

Korčagin je pesnik modernog jezika, metapoetske dubine i ozbiljnosti, pesnik svežih slika i simbola, metafora i epiteta dubokih značenja. Za rusku kritiku on je pesnik nove osećajnosti i drugačije percepcije vremena, što mu dozvoljava da nađe sopstveni jezik kojim bi objasnio svu složenost socijalno-kulturnih odnosa i atmosferu svetske katastrofe. Njegova poezija uzdržanog izraza, ravnih stihova, minimalne punktuacije i naglašenog patosa, poseduje jasnu, otvorenu i provokativnu poruku saosećanja ugroženom društvu i pojedincu, kreće po neuralgičnim tačkama sveta, prateći njihovu unutrašnju dramu, patologiju nasilja i porast nacionalne, verske i ideološke netrpeljivosti i mržnje. Korčagin svojom poezijom nastoji da se, bez ukrasa i retorike, napregnutim vizuelnim ritmom, bolnim prizorima današnjice, suprotstavi izazovima istorije, i snažnom poetskom sintezom, izrazi složenost situacije u kojoj se ljudski rod nalazi i otkrije, kroz poražavajuću sliku dehumanizovanog sveta, svu tragiku savremenog života.

O prevodiocu:

Svetislav Travica, rođen 11. 10. 1939. Pesnik i prevodilac. Član Udruženja književnika Vojvodine. Objavljene knjige poezije: Mudrost kajanja (1996), Slike srećnog vremena (2001), Monolog (2004), Čitajući samoću (2008). Preveo: Osip Mandeljštam – Voronješe sveske (2009), Boris Rižij – U Rusiji se rastaje zauvek (2011), Osip Mandeljštam –  Izabrane pesme (2012), Aleksej Makušinski – Minhenski dnevnik (2015), Stanislav Krasovicki – Carica Crna Tamara (2017),

Boris Rižij – Dok spavao sam svuda je padao sneg (2019), Sergej Čudakov – Ostavši letom u Moskvi (2019, Presing, Mladenovac). Preveo i proredio Antologije ruske andergraund poezije: Mrtve će u crne usne bela noć poljubiti (2006) i Ne izlazi iz sobe (2018).