Varja Balžalorsky Antić: Šešir Vere Revjakine B.

Evrogoblen 

evrogoblen kvartet izvodi menuet na rečnom splavu,
naselilo nas je krdo narkotizovanih gnuova,
precizno depiliranih go-go plesača i purističkih virusa,
čista forma ekonomske emigracije koju je potrebno iskoreniti,

„ne gledaj me u oči, sovolika starice iz drugih krajeva,
teško podnosim posvećenost tvog pogleda“,

iscepan unihop na pegavim nogama devedesetogodišnje dame,
plavkastocrn odsev predaka u kosi
i maslinasta primesa mediterana golicaju te,

sećam se krpljenja najlon čarapa providnim lakom,
da, bilo je toga i u našim krajevima,
a kako je našu grannie hvatao grč,
recidiv trzaja okupatorskog mučenja u zatvoru Begunje,
morala sam da je vučem za krhki gležanj,

you are pulling my leg i vek će se, zaista, abortirati sam od sebe

ionako su svi vaši streljani, nemate šta da izgubite,
priznajte sve što ste počinili protiv okupatora,

izbošće vas zagrljaj plemenitog metala,
samo jedan pisak, samo jedno istiskivanje,

plima i oseka srčanih zalistaka, koji su se upleli u energetsku kvrgu
prenatalnih šuma, neuravnoteženo škripe o propuštenim prilikama,
reanimacija na vardaru, reanimacija na jadranu,
reanimacija na lezbosu,
ne smem da bacim venac u penušave turbine samlevenih kostiju i suza,
sevamo kroz plućna krila pretkinja,
smanjio si animus na minimum,
kad voda jednom zapljusne ove padine
spasilačke akcije međunarodne pomoći neće izdržati tempo,

gnuovi padaju kroz krilata tela ovih skrhanih ženki,
padamo kroz trošne tavanice domova,

ne, palindrom me nikad nije uvukao u svoje jednakosti,
opereta koža što liče na narandžu i prašak za pecivo na vrhu rozikaste kašičice,
ovog puta možeš da mi ispečeš tortu u obliku srca, to je ono što želim,
iako smo sve vreme u pokretu,
kako si me samo nervozno volela,
ne smaraj me, iskuliraj,
zajednici ovog puta možeš da predstaviš umetnost svojih mini-krofnica,
rukavice bez prstiju će ići kao alva,

čekaš da ti unuka s blagošću novorođenčeta u pogledu ošine ovaj svet,
a zaslužuje li svet da na njemu izmili klica njene aure,

spljošteno klize otopljene pantomime muzeja voštanih figura
po razjarenim osmesima malverzacija vrednosti,
fb-terorizam staraca, fašističke izjave bakica u čekaonici na ginekološkom,
čak i reč autizam ide kao alva,
ne, ovaj je naš, zaista dobar ginekolog, nema šta,
specijalista za prekancerogene promene,

daj na buffer ovaj kontinent,
rembobiner, embobiner,
gobino,
backward, forward, alfred, ibi,
deratizacija na ušću čitanja budućnosti,
kompas, busola, gete, enar,
istočno-zapadni divan,
na njemu hoću da mi ispleteš onakve afro-kikice
pojam svetskog nema budućnosti,

oto vajninger i adrijen rič
na plavo-belom tepihu s tigrom njene tetke
takmiče se čiji će mlaz dalje
tamno pivo, svetlo pivo,
raspravljaju o tegobama menopauze i operaciji testisa,
ko će nam dati sterilne ubruse
za čišćenje aseptičkih jama,
ko će da kešira za reanimaciju u šatoru pod snegom,
kažu da se tamo rodila poezija,
ispod škrbavog stiropora,
ispod svraba,
ispod stidnog udubljenja kontinenta,
o sapfo.

Jadranski pakt

                           Krk, 2016

tetovirane butine na metar
fitnes frizure besprekoran mejkap
na rasprodaji celulit svih vrsta na grame
miris sunčane kreme i parfem magie noir
majke dečaka s posebnim potrebama uporno kopuliraju
zasipa te bura kao živi pesak
rasklapa u stakliće morskih molekula
ovde si sasvim planski treći put
istog leta izgubila nevinost
zajezdila budućnost sa epileptičkom pljuvačkom mustanga
uz sve to kikot s plaže za pse
gde se maslinova grančica
lakoverno ljuljala od srebrnastog
mesečevog ping-ponga do golotinje stomaka i natrag
gledaš kako boje za baby body art
potocima otiču u zaliv s plastičnim dvorcem
kako tokom godine nakupljen loj otiče u hvatanje smislenog ugla vetra
gliseri za sobom ostavljaju kokainske lajne
lasom hvatati trenutke bezvremenosti
koji kao srebrni anđeli lebde iznad nezrelih smokava
ovaj prostor ukida rezanje vremena na iskre reminescencije
popodne ćeš ugledati malu devojčicu
s lubenicom na glavi kako se spušta niz tobogan
a ujutru će te reverb rasprsnuti u igru
kretanja jegulje kroz akorde
kojima ti pune telo
hammond iz slušalica
i udarci dubokih trbušnih mišića
shine on you crazy dimond

Allegría u Beogradu

Šta bi značilo reći da
hvataš prečicu do sebe, očišćena, kroz šibanje košave,
sada je sve samo osipanje tvoje mase kroz utrobu grada,
ubačena u centrifugu ispaljenih osećaja
ulična toplina, umor od melanholije,
ogoljeno, jednostavno, juriš na drugi breg, u zagrljaj,
bez mogućnosti deskripcije, sivilo,
alegorija pulsa minđuša Ciganki na Zelenom vencu,
podzemni bazar veša duginih boja,
para mi se moja alpska kupa u stomaku,
olovna utvara pod mostom pretura po kontejneru,
riblji mrest kulja naviše,
koitus mokrih mačaka s deponije,
a iznutra mek, pitak znoj jezika koji se mešaju,
i gledaj, na istoj slici izdiže se užarena kupola
(ta večnost, za vas ugledana, u vas zagledana),
na drugoj strani, već obgrljena, juriš da obgrliš i vijugu ostrvske šume,
potom purpurnu obrvu dunavske noći,
otpozdravljaš pticama rečnog groblja,
postaješ gledanje koje diše; dišeš samo,
mirišeš, rasprskavaš se, istežeš se samo,
pogledi iskusni a dečji, nimalo iznureni
uče se iznova širini reke,
sajgonske fantazmagorije, gledanje kroz dvorečje,
o voda, voda, šapneš između reka što se ljube,
piješ naizgled prašumsku ostrvsku vlagu, destilacija,
uprkos sivilu, duž obale ni traga od lamenta,
da li me grize savest zbog odsustva elegičnosti ili otupelosti,
košavom šibana moja usamljenička ukočenost iskri u sočivu pahulje,
allegría, prevučena čak i preko mokrog,
turobnog pejzaža tamnih očiju iz autobusa,
ali još uvek mirna allegría, strašna allegría pleksusa
ždralovi svijaju gnezda nad usnulom moždanom korom,
paranje, promuklo paranje, isušivač mladog blata
ispira i uspomenu na blune,
čuješ li, unapred puca inervacija mesnatih listova u rastu,
u svoju zimsku placentu upijaju nabreklu vlagu reke.
Kako, dakle, napeti rasparano kretanje kroz užareno koplje u preponama;
uperiti se u reku, skok iz pogleda, iz glasa,
bez mogućnosti deskripcije, bez ornamentike,
uprežeš obale u inverzne kartografije,
taj locus unutrašnjih površina u vrtlogu, samo za vibriranje;
duša, ovde, ovde između,
njorke sve mokrije, tvoje oči belokljune njorke,
tvoji udovi rečni galebovi što sleću na vodene površine
onog rasparanog ptičjeg dana, one prečice na mostu,
onog promuklog, ukočenog vremena,
s mlečom obećanja skrivenog pod pazusima. 

Renga pod krošnjama, Ko Un

                              Za Eriku Džonson Debeljak i Aleša Debeljaka

žedni čekamo na albatrose
dolaze; na jednom američki slamnati šešir
na drugom bejzbol kačket
na trećem karirana kravata
moderne naočare na svakom i tek nešto laneno
kako i priliči svetlosti u avgustu
na drugačiji način šušti oko svakog
aura večeri i odblesak lampiona
što krišom dospevaju do očiju publike
do ledenih kocki u dlanovima
jedan govori o argentinskoj govedini i fantazmagoriji
ratnih prognoza
drugi o pelenama iz 1938.
o ražnjićima i pevaljki debeloj kao mesec
na uživaocima poezije već igra nameštena skepsa
potom ustaje treći i izvodi eksperiment delotvornosti glasa
emitovanog na čistoj frekvenciji pesme
ne razumemo ni približno: totalna drugost poput
okeanskog peska prodire u svaku našu poru
grleno urlanje u akrobatskim skokovima
jedva zaslužuje oreole jezičkog
ali modulacije glasa počinju da vajaju crte naših lica
s nesvarenih minuta na mahove nam otpada krljušt zmijske kože
u svojoj dubini masa egzistencije razleže se poput podivljalog planktona
podmlađujući se za hiljadu godina
i galebovi od ništavila reči podižu hiljadu metara visok svitak prostora
oslobođenog svrhe
wah-wah prisustva raspolućuje čep
između školjke svemira i školjke uha
i udovici pesnika iz publike
kojoj je oduzet prodoran blesak
biserna minđuša upada u zlaćanu smolu muskata
taj zvuk u sazvučju s korejskim
istiskuje nasmejane genetske zapise zajedničkog beskraja
koji se najpre viju nad začuđenim glavama
da bi se poput kišobrana povešali
među svetlucave lampione

Ars poetika za neupućene

moje uspomene moji endorfini
umočeni u naftalin
moji autići moj tajni pliš
moja metalna kutijica za klikere
sa sličicom crnca
moji fosili moje markice moje značke
u albumima bez naslovnica
moje slatke trešnje dečačkih tegoba
moji bivši televizori i njihov sneg
moje prve bokserice s medvedićima
moje stidne misli moje kurje oči
moje sholastike moji kompakt diskovi
ledeni pod noktima i izgrizeni
moj drugi zipo upaljač izgubljen na maturskom izletu
moj ugalj što me prosvetljuje
moji penisi moje pesme moji snovi

Impresija: novi lirizam[1]

                            Nanter, 2007-2010

Gospođica Kler Dalkarjer, 54, neudata, bez dece,
po zanimanju stjuardesa, po vokaciji poetesa
pišem samo u vazduhu, pišem bez prestanka
pišem još više kad se nasmejem
književni matine u sali Rb206, blok B
šta može poezija, šta može, šta čini
pozdravljam te, sivi Nanter, ima li još trunke '68. u tebi
garažni bend škripi na travnjaku kampusa
dan otvorenih vrata, infantilno loptanje vodenim balonima
a ne jedna od deset demonstracija na dan
svako veče viđaš specijalce na autobuskoj stanici u Sen Deniju
ako je to maj 2007, ime čega je, ime čega je...
gradska žandarmerija, danas ponovo seoske patrole
u špaliru čekaju na noćnu liniju
tamo gde nezadovoljno vri trbuh sveta
pitaju te da nisi nova nastavnica
šta bi inače tražila tu, luče moje molovano
ili je živeti na liniji D prigradskog voza neki još neprovaljen trip:
Sen Deni, Garž le Gones, Sarsel
gde je tog dana izgorela tek nekolicina automobila
dole, ispod škole ZEP-a, u prioritetnoj zoni školovanja
šta može revolucija, šta je postigla, šta će postići, koja
gospođica Kler Dalkarjer, ja sam pastelna žena
možda iz Oteja, možda iz Versaja
gospođica Kler Dalkarjer, ja sam pastelna pesma
od marcipana, s glazurom limunovog soka
bombonjerice nalik kornjačama padaju s nebesa
to je baršunasta revolucija pod nepcima, bezvremenski događaj
pisanje u letu, sisanje u letu
neprestano ispisujem salvete s tacnica, tanjiriće iz aviona
i damske maramice, između dva sletanja Bankok-Helsinki
moćan miris bije iz cvetova mojih drugih, iza pilotskog sedišta
zaključana u avionski vece zapisujem glasove anđela
božanstvena impresija, izricati u vazduhu, to je anđeoska čistota
šta može poezija
kad zagrizemo čokoladni tartuf punjen kremom od kestena
i uzdahnemo: ah da, to je novi lirizam.

[1] Pokret u francuskoj poeziji čiju je, uslovno rečeno, neoromantičarsku poetiku 90-ih godina XX veka artikulisao Žan-Mišel Molpoa. (prim.prev)

Posete

                       Vitji

Napušteno unutrašnje dvorište opasano zarđalom ogradom.
Posuto lišćem, majušnim, tik za dečju dlan, tek blago
nagrizeno prvim mrazom i poslednim suncem.
Zelenkasta sepija u atmosferi,
i kao da Josif Brodski, a ne Rajner Marija Rilke, mrmlja nešto po strani.
Ona simultana slika o izvijanju tela iz čaršava u kometu
od bronze. Ali bez namigivanja na nešto drugo.
I osećaj, koji neko guši, da će sve biti dobro
kad se nadišemo jesenjih dimenzija, njihovog spokoja,
i iznova će nam se činiti da je nepristuno, na svoj neustaljeni način, među nama.
U ušima iskre nam zvuci koje smo zajedno disali, poput zlatne prašine
koja udaljena u vremenu, po danima što klize u meku začuđenost,
iscrtava neobične oblike, skok klovna, ozvučene rane i dodire.
Ipak, topli su ovi dani, zbog kore drveta, na koju liče. Kapke lepimo na njih
na tren slobodno i s olakšanjem ispijamo
pretakanje nestalnih crteža mahovine i vlage sa ostrvaca koja se jedva naziru.
Opojno je zlatkasto kruženje što nas prenosi u zajedničke prostore.
Jedni dolaze u otkopčanim kaputima da donesu vodu i meku kožu,
drugi da u vazduhu iscrtaju krivulje svog dozivanja bakarnim pokretima,
treći da pomiluju nestašno perje tugom koja liči na zoru.

Kroki za groteskna vremena

Domina prerušena u Harlekina
iscrtava verlenovske poteze
na nasumičnom govoru kože

Dominus nije žedna,
ona bi skinula periku, razmazala boju s obrva,
ali vezana je tanušnim korenovim dlakama
prenatalnog nesvesnog,

Domina pluta
u teglicama,
šarenolika zimnica ega,
svaki zna pravovremeno
da rasprsne staklo,
programiran u nanosekund,

Domina gubi partiju dama
zbog viška ugroženosti,
veslo joj isklizne,
resice biča crtaju
groteskan osmeh
na purpurnoj rani pleksusa,

Domina, njen kontrol panel
i u zaborav palo merenje vaginalnog pulsa
haraju grozdovima
zadatih uloga.

Veverica koja ciči, mužjak sove,
njihanje u trusnim menama,
jednočinka, pedikirka,
brusilac noževa, slepi miš,

Domina, bistar med nastaće
od bagrema što pršti
iz tvoje noćne šume

i kuje lajaće dugo nakon toga,

do samog ždrela zore.

Atlantski mir

                         Andej, Baskija, 2011.

beli pigmenti blešte u skladu s mogućnošću
fruits de mer à volonté[2] 
koža koja u strahu od dodira gubi boju, ovde crni
opstaju samo surferi koji uskaču pod raznim morskim uglovima
u ovom miru ni traga od melanža napeva
iz utrobe kontitenata i metropola
paraju se zavese
one ne vise u belo-plavim kabinama za presvlačenje
izatkane od kuka i brnjica
neopoziva blizina grobnica svuda naokolo
nijedan vaporetto, nijedan low cost ne vodi tamo
na put bez pluća i bez škrga
samo tovar, nordijski losos ili radnik obezbeđenja s Malija
organizovanost u trojke i mreže
i dok turista uskače u talas
koji dnevno izručuje po jedan mrtav pokušaj bega,
morska česljust melje i bljuje

[2] Fiksna cena koja važi za sve morske plodove na meniju. (prim.prev) 

Šešir Vere Revjakine B.

                           Jekatarinoslav, 1919

zaboravila sam ga, jednostavno zaboravila
ostao je tamo u čekaonici,
možda ga je pokupio kondukter ili mašinovođa
kad se naveče vraćao kući,
odneo ga svojoj ženi, kakvog li poklona, zamišljam je, tu mladu naboranu ženicu,
kako joj usta ostaju razjapljena dok pod prstima napipava nešto unutra,
majušni kamenčići se cakle, koliko li je samo usta mogla hraniti
čitave mesece, čak godine, tim iščišćenim suzama
ušivenim u obod šešira, ne, nisam mogla, jednostavno nisam mogla
da uđem u taj voz, i kad me je Lodik sav ljut odvukao sa stanice,
Vera Revjakina, zabrazdila si, o golom životu se radi, neću da slušam te
tvoje spiritističke budalaštine, zaboravila sam da ga uzmem, ostao je na klupi,
nisam htela da uđem, a rekli su da je taj voz neopozivo poslednji,
vizija koju sam imala nekoliko minuta pre nego što je otišao sa stanice
bila je do tančina precizna, sva u bojama, drugačija nego inače,
najpre sam onemoćala, hvatala me vrtoglavica, a onda cela ta pokretna slika eksplozije,
sijaset nijansi vatre, olovan čaršav dima, a potom tišina koja pucketa,
spasila sam nas, Volođu, Žoržika u stomaku i sebe,
dvogodišnju Zoju ostavili smo kod roditelja, eto nas najkasnije idućeg proleća,
bodrili smo se, tad će progon manjševika zasigurno popustiti, bolešljiva moja mrvice,
ma bolje će joj biti kod Filipa Gavriloviča i Nastasje Vladimirovne,
zaseda, izveštavali su u novinama,
dinamit je eksplodirao petnaest minuta po odlasku voza iz stanice
šešir od kog bi se imalo jesti
šešir za život, ostavila sam tamo,
posle sam se osvestila i ubedila Lodika da ne hvatamo taj voz,
i kad smo se narednog jutra u cik zore vratili na stanicu
zapao mi je za oko jedan dečak u masi
sav uvijen u vunen pokrivač, slepi putnik u vozu, kako smo doznali,
eksplozija mu je oduzela glas i uho,
taj njegov pogled urezao mi se duboko u budućnost,
u samu gluhotu veka

O pesnikinji:

Varja Balžalorsky Antić je rođena u Kopru 1979. godine. Slovenačka pesnikinja, književna teoretičarka i prevoditeljka. Objavila je zapaženu pesničku zbirku „Šešir Vere Revjakinje B.“ u izdanju LUD Šerpa 2018. godine, o kojoj je u slovenačkoj književnoj kritici, pored ostalog, rečeno da je u pitanju „knjiga budne poezije koja ne veruje u velike ideologije, ali se pritom ne odriče golemog pesničkog napora“ (Sinanović). Njene pesme prevedene su na španski, francuski, engleski, albanski i makedonski. Balžalorsky Antić predaje na Katedri za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Ljubljani i prevodi sa francuskog (Mišo, Kinjar, Nansi itd.) i srpskog (Bojan Vasić, Anja Marković i dr.). Objavila je opsežnu teorijsku studiju „Lirski subjekt. Rekonceptualizacija“ (ZRC SAZU, 2019) u kojoj uvodi pojam konfiguracije pesničkog subjekta čime unosi nemalu pometnju u tradicionalno poverenje u monolitnost pesničkog ja. U poslednje vreme bavi se kako raznolikošću dijaloških praksi u savremenoj slovenačkoj poeziji tako i slovenačkim pesnikinjama XX veka poput Ade Škerl i Saše Vegri.

O prevodiocu: 

Ivan Antić rođen je 1981. godine u Jagodini. Prozni pisac, pesnik i prevodilac. Objavio je knjige kratkih priča „Tonus“ (Prva knjiga Matice srpske, 2009) i „Membrane, membrane“ (Kulturni centar Novi Sad, 2016) „Membrane“ su u prevedu Sonje Polanc objavljene u Cankarjevoj založbi (Ljubljana, 2020). Pojedinačne priče prevedene su mu na engleski, nemački, poljski, rumunski, makedonski i albanski jezik i uvrštene u antologije „Plejlista s početka veka“ (Beograd, 2011), „Nga Bergradi, me dashuri – Tregimi i ri nga Serbia“ (Priština, 2011), „Pucanja“ (Beograd, 2012), „Iz jezika v jezik“ (Ljubljana, 2014), „Čarobna šuma“ (Beograd, 2016), „Strah i trepet“ (2017), „Najkraće priče srpskih pisaca“ (Beograd, 2017) i „ZU ANDEREN UFERN. Transdanubisierungen“ (Beč, 2018). Prevodi sa slovenačkog jezika (Blatnik, Šalamun, Šteger, Kosovel, Perat, Hrs Pandur, Sinanović, Dovjak i dr.). Uredio je nekoliko pesničkih knjiga u izdanju SKC Danilo Kiš. Od 2012. godine živi u Ljubljani.