Jacek Podsjadlo: Pribežište grešnih

Pismo „Svetu Mladih”

Zovem se Marita, dvanaest mi je godina.
Živim na selu.
Najviše volim da gledam televiziju.
Moj tata je član partije i zna sve.
Mama je jednom bila u Londonu.
Najviša sam u razredu
i mogu da prebijem čak i dečake.
Juče je tata traktorom pregazio
našu kerušu, Slobodnu Evropu, i moja starija sestra
je plakala, a ja sam se probudila noću sasvim sama
i setila se te crne ruke,
o kojoj sam čitala pesmu u školi,
šake sa milion prstiju
koja stisnuta u pesnicu zgromi sve.

87.07.03

Nisam sada srećan

Nisam tada bio srećan, mada me danas kraj detinjstva
poražava svojom opojnošću. List kupine drugačije je
mirisao, drugačijeg ukusa bio. Zar nije bilo gorko
izgubiti pertle, dobiti batine, promašiti strelom cilj, cupkati od dosade?
Moja biografija je tren dečjeg kolebanja.

Bilo je veče. Mesecu je do punog falilo više od polovine.
Javila se želja za nečim ekstremno dalekim.
Podno šume srne su jele prosušeno seno.
Uplašene, utopile su se u šipragov crni vosak.
Pometen, stajao sam na stazi. Vreme se menjalo,
s livada se dizala magla. Snene bele zavese.
Pa sam potrčao u tu maglu.

91.06.28

***

naučili smo
da slavimo
velikog kepeca

kad je plakao
utrkivali smo se u brisanju pomodrelog nosa
kad je lupao pesnicom o sto
zveckali smo makazama
kad je odlazio u klozet
koračali smo u začelju mašući transparentima
dok je psovao
dopunjavali smo rečnike stranih reči i izraza

dok nam je cerekajući objašnjavao
da čak i govno poleti
kad ga hitneš
među sobom smo se samo bojažljivo zgledali

85.03.07.

pesma napisana za četrdeset pet sekundi

u mom gradu ima jedna šesnaestogodišnjakinja
Danka se zove
pozajmljuje pare i ne traži da joj vratiš dug
ili ti priđe i pita te:
hoćeš jabuku?

kažu za nju ludača
ili barem tvrde da je čudakinja

plakao bih za njom, noćima

85.04.04. 

mač

kad su pitali
za šta glasam

– za Istinu crno na belom
ili belo na crnom
za Crnca u fabrici
ili na plantaži
za Volgu
ili za Misisipi

nisam mogao doći do glasa

isukao sam mač

: glasam za to
da mogu da budem protiv

87.03.08

***

Video sam strvinu srndaća
i pored njega strvinu psa.
Crvi su krstarili u oba pravca
ko diplomate na putu vazda i bez predaha,
emisari smrti.

Znam sada šta je
procvat država.

87.12.30

Franc Kafka piše pismo Mileni Jesenskoj a onda ga cepa

jezivo je hladno plamen sveće
suče iz mraka moj nos moje jevrejsko lice
vetar silan kao stid ili kao notar
svojim šakama steže Prag za kamenu gušu

ako fijuče vetar i čovek je u crno zavijen
šta bi izigravao s perom u ruci?
traženje smisla u sledu događaja ovenčanih smrću iznenadnom
ili smrću sporom

88.11.29

Dezertera Isusa baš briga za sve, mota džoint od ostatka konoplje, ispija poslednje kapi denaturata, skida se do gole kože i sprema se da zbriše u Ameriku preko Crvenog mora

Steže se omča potere, ispunjava sudbina.
Ovi pod naoružanjem zauzeli sve Puteve, silaze s brda,
Sunce na zalasku crveni ispolirane šlemove.
Bez žurbe marširaju, obučeni i okrepljeni čorbastim pasuljem,
samouvereni, biće da već imaju Petra i Jovana, zbogom ostaj, Veroniko.
Voda je zacelo hladna. Nikad nisam bio dobar plivač.
Moje telo je umorno i izranavljeno. Dva metra do izranjanja.
Lagano tonem u san. Zbogom.

Voda se nije poda mnom zgurila. Uštoglilo se more,
pobožno rasuđuje dok pogledom prati moj trapavi skok.
Razbio sam koleno. Crveni i zeleni blesak pline naokolo.
Veoma je lepo. Trčim po krestama talasa. Ne osećam noge,
lice mi svetli.
Pretičem delfine. Pravim piruete. Pijem svetlost.
Vojnici prispeli na obalu. Pucaju. Plivaju
s bajonetima u zubima. Grcaju u vodi, dave se.
Urlaju. Grčevi im trzaju udove.
Hej, mrcine, vojske nepobedive, armijo mlitavaca!
Gde su vaše dvokolice, amfibije, oklopnici
gde nosači aviona? Gde je vaš duh borbeni, gde rodoljubi?

Već lebdim, kolut napred, kolut nazad, pajam zemlju kosom,
ribe me zblanuto gledaju, igram oro–
u kolo se hvatam s ulješurom, ljubim s plavim kitom.
Boje mrknu, noć već pada, žurim –
ponestaje mi marihuane. Otac moj
na svom nebeskom ranču u Ohaju gaji ekipu
letvosanih anđela dokolice i čeka me.

Klizava voda ne da mi da se vinem,
štedim snagu, hodam ko po štepu, posrćem, voda mi pljuska u oči
i puni pluća, olovnim rukama s mukom veslam, krv mi curi iz nosa
i ušiju, već vidim obalu, vojničku rulju s baterijskim lampama
koja šara snopovima svetla, sanjalački pogled regruta Jude,
stao je sa strane, u džepu ima potvrdu o petodnevnom odsustvu.
Gleda u more i preračunava svojih 30 dolara
u najjeftinije na svetu lepotice Male Azije.[1]

89.06.22

[1]  T.M.G.Konopinjski koji je u okvirima eksperimenta odslušao ovu pesmu pošto je ispio tri litre piva, odmah je primetio razliku između Isusa i Mojsija i između Crvenog mora i Galilejskog jezera i izjavio je sledeće: “Sveštenici, doduše, drže svetu misu u pijanom stanju, i isto tako brkaju istorijske činjenice, ali bi to barem trebalo naznačiti u nekom post skriptumu ili primedbi autora. Jer će pomisliti da nisi išao na veronauku.“ Išao sam. (prim.aut.)

Dok sam sekao meso

Dok sam sekao meso za mačke umesto kuhinjske daske
upotrebio sam presavijene novine. Nož je
ostavio dva useka na papirnom licu
Stefana Njesjolovskog.
Sad lider Ujedinjene hrišćansko-nacionalne
partije izgleda
kao epigon Crne madone i odozgo, sa stola
pogledava svoju pastvu, mačke.

Litanija 

Svih žalosnih utešiteljko.
Zvezdo jutarnja.
Ružo duhovna.
Virtuoskinjo ljubavna.
Narkozo efikasna.
Pribežište grešnih.
Ekskluzivni kvartu Holivuda.
Kalabrijska muziko.
Metafizička revolucionarko.
Nadeždo Smeckaja, Natalijo Armfeldt, Lizo Durnova, Vero Zasulič.
Kraljice najviših dometa uobrazilje.
Reko nepreplivana, granico neprekoračena, zemljo nogom nezakročena.
Uzroku moje radosti.
Antarktika vinograde.
Dime zlatni.
Đokondo Srednjeevropska.
Devojko luda i mudra.
Talasu straha, šajko spasonosna.
Vedri svodu nebeski!
Čežnjo robijaša.
Sovo pripitomljena.
Veštice zamonašena.
Odvodna cevi poverenja.
Jestivi otrove, susetko nepoznata, apatična ekstazo.
Majko Božja brzopomoćnice.
Mantro što izbija zube.
Anđele moj mali
             – Učini nešto.

89.06.28-30

O pesniku:

Jacek Podsjadlo (Jacek Podsiadło) – osobit i u svakom pogledu poseban poljski pesnik srednje generacije koji zaslužuje ozbiljnu pažnju. Ne mereći samo aršinom lovorika: od pet nominacija za najveću poljsku nagradu Nike čak tri puta bio u najužem izboru. Samosvojna i autentična figura poljske pesničke scene. Prozaist, prevodilac, novinar, feljtonista. Rođen 1964. u selu Ševna u centralnoj Poljskoj. Jedno vreme radio u ostrovjeckoj železari. Kad je napustio posao, pet godina je tumarao po Poljskoj. Osamdesetih godina prijateljevao je sa pacifičkim i ekološkim pokretom „Sloboda i Mir”. Osnivač i urednik internet radio-stanice „Bunar”, od 1990. živi u Opolu, radi kao novinar Poljskog radija. Svojim stvaralaštvom suprotstavlja se formama društvenog pritiska (država, vojska, obrazovanje), propagira anarhistička i pacifistička načela. Laureat mnogobrojnih književnih nagrada: fondacije Košćelskih, Česlava Miloša, Vislave Šimborske, vroclavske pesničke nagrade Silesijus. 

O prevoditeljki:

Miliica Markić (1966, Beograd). Diplomirala na katedri za polonistiku Filološkog fakulteta u Beogradu 1991.godine. Do 2009. radila u izdavačkim kućama Nolit, Clio, i u Biblioteci Uprave republičkih organa. Član Udruženja književnih prevodilaca od 2004, od 2009.sa statusom slobodnog umetnika. Angažuje se u popularisanje savremene poljske književnosti, u odabir dela koja ulaze u stvaralački dijalog sa domaćom kulturom, ali i u osvežavanje prevoda poljskih klasika, u prevrednovanje obavezujućih modela i hijerarhija. Naposletku – u uspostavljanje mostova između srpskih i poljskih pisaca. Prevodi poljsku prozu, poeziju i esejistiku. Od trideset do sada prevedenih knjiga najznačajnije su Knjige Jakovljeve Olge Tokarčuk; U pustinji i prašumi Henrika Sjenkjeviča; Sanatorijum u senci peščanika Bruna Šulca; Transatlantik Vitolda Gombroviča; Ljubav i odgovornost Karola Vojtile; Stvarno i nestvarno postaje jedno telo Eugenijuša Dickog; Grafikon Julije Fjedorčuk.