Marion Pošman: Tamni ekstrakt

Krajolici svesti sa ikebanom od reči

Klaudija Kramaček (Claudia Kramatschek) je  za Dojčlandfunk ukazala na značaj eseja Marion Pošman  koji su objavljeni pod naslovom „Posmatranje meseca u noći bez meseca” za razumevanje njene lirike.  Kritičarka je zabeležila kako pesnikinja jezikom prerađuje krajolike koji su ustvari „krajolici svesti” te da je za pesnikinju književno stvaranje „škola gledanja” koja izoštrava naša čula i po mogućnosti nevidljivo čini vidljivim. Sama pesnikinja kaže da kod krajolika postoji napetost između prisutne prirode i konstrukcije viđenog koju stvara naša svest. „I taj konstrukcioni proces ja praktično  oponašam u svojim pesmama”.

Za renomirani nedeljnik „Cajt” Hubert Vinkels (Winkels) je prikazao pesničku zbirku „Pozajmljeni krajolici” koju je takođe potpisala Marion Pošman. Već naslov prikaza – Ikebana od reči – ukazuje na percepciju kao glavni materijal, a njeno rearanžiranje pomoću reči kao glavnu metodu pesnikinje. „Marion Pošman razlaže tvrdokornost naših pogleda, predstava i pojmova u svojevrsnoj analizi slojeva stvarnosti”, kađe Vinkels.

Vulf Zegebreht (Wulf Segebrecht) je svojedobno za Frankfurter algemajne cajtung (FAZ) ovako preporučio pesničku zbirku „Viđenje duhova”: „Pesme Marion Pošman se okreću na duhovno bogat i artistički način onome što se lirici inače može prigovoriti: nejasnom, neuhvatljivom, onom „praznom otprilike”. No, one ne računaju sa saosećajnim vibracijama, već sa razmišljanjem čitaoca koje se trudi oko prosvećenosti. To ove pesme čini radosnim čitalačkim doživljajem”.

Patrik Baners (Patrick Bahners) je šest godina kasnije u istom listu propratio pesničku knjigu „Pozajmljeni krajolici” ovim rečima: „Marion Pošman putuje... od Helsinkija preko Berlina do Kjotoa. Njena poezija krajolika čitaoca dovodi u predivno bestežinsko stanje”.

Da li je ovakva lirika daleko od svakog angažmana? I da i ne. Marion Pošman je jednom prilikom zapisala da pesništvo nije drugost u odnosu na pol moći već njegovo podsvesno. A Hubert Vinkels je to prokomentarisao ovako: „Cveće nije suprotnost moći. Pesme takođe ne”. Za njega je poezija Marion Pošman “mišljenje u najlepšoj formi”.

bačelor & mastodont

Komšija nosi bordo list veličine čoveka
u svoj stan. Nama u kuću drveće ulazi isključivo
u malim dozama. Nešto papira koji sadrži drvo. Komadi
nameštaja. Biblioteka. U mašinici zadržavamo opiljke olovke.

Komšija donosi još jedan list. On tvrdi da se jednim
pokriva a da na drugom spava. Mi se opremamo
protiv listova sveta, protiv tištećeg početka gradnje i neprijatne
promenjivosti lišća, izbegavamo pre svega lisnatu moć.

Komšija tamo napolju prema ulici gradi nadstrešnice, po nama
prerano, za Vajmutove borove ili američke bele jele, čupave
duglazije, grančice smreke u vazi. On sad noćiva pod
nadstrešnicom. I cela ulica miriše na smolu.

među oblacima

bili su ovde skoro opipljivi, tamni ekstrakt,
njihova blizina boje šljive učinala nas je
slabim,  pretvorivši oboje u lutke iz
izloga, skoro da su nas okrznuli u tom

jorgovanskom, u lavandinom svetlu vukli se
kao naši natopljeni porubi pantalona po
mokrom asfaltu, toliko iskrzani, toliko ekstatično raščupani  –
ti si mi blago položio ruku na glavu,

bejasmo li ipak još jednom namamljeni napolje,
napolje u odblesak, među senke u bekstvu,
usnuli valjci kotrljali su se duboko kroz bare,

slični vati iz koje kaplje mastilo, klizili su
preko ritma ulične rasvete kako bi se
obojili sve crnje, sve crnje

***

u pešačkoj zoni nadiže se vetar
kao što se uvek vetar nadigne pri potrazi
za onim pravim mestom za koje se uvek
ispostavi da je predaleko, bačeni papiri su
proklizavali po tlu, moj mantil je
lepršao, i,  kao da već to beše razlog
da sebe ubrojim u stvari
kao da  to već beše razlog
zastala sam nepozvana

velika kupačica

to što je svetlucalo preko uzdužne linije beše
odblesak sa prozora prigradskog autobusa,
prodoran kao plavožuta cvetna mustra
na naslonima sedišta. Jata meduza,

u kojima nisam prepoznala tvoje lice
behu odnesena dalje kroz gornje slojeve
drveća i žbunja, poput isceliteljske moći
odbijene melanholije. Prostori dupljara

kroz koje proklizavaš, rezultat tvog polusna,
vukući kišu poput tentakule, uzela sam te
za ruku, ostrvo topline od nikad pokrenutih brda (sad
staračka boljka), pogled mi se zakačio za stakleno

pulsirajući udar klobuka, lelujavi potisak, prepušten
brzini kretanja matice saobraćaja u špicu.

pogledi upereni

drugi su videli decu da vuku bele brade preko ulice.
a opet drugi zatvoriše oči. gledali su  prema
gore. pomaljajuća raskoš. raskoši, približavaju se
kao kad lobanja postepeno posivi, godinama,
preko noći

odsjaj svega ležao je na sankama sa zapregom,
poneko je to smatrao putnom groznicom, mada
to nije bilo ništa više nego grozničava savest, plutajući
u Ništa podignuti zidovi, ručastoprstasti
slojeviti oblaci, koji su u tinjajućoj praznini
odveć ličili jedni na druge.

naposletku sneg. povukao je nestalne prostore sa sobom,
maločas, i nezamislivo, kao poravnanje, izgledalo je
da se udaljilo sve vidljivo, izgledalo je da nas u sebe uvlači
bleštava belina

nestanu li moderni gradovi u belo osvetljenom
svemiru, projektovala bih lične dijafilmove
na firmament, koji ostaje svetao i ćutljiv.

komandni glas, koji nema kraja.
prožima do srži. i cakleći, omamljujući
dolasci pahulja, kao zvonjava zvona
što se svečano uspinje i ostavlja
pojave iza sebe

bezutešna tešenja, tako neumoljiva, tako umoljiva:
ali sjajna mi ostade zima.

Crni kvadrati Menhetn

Kabinski hoteli. Noćiti iza zavesa.
Poruke iz onostranosti su pričvršćene
na zid. U spavaćici hoćeš da sačekaš
reklamu, udicu koja slavi tvoju
suzdržanost. Dovoljni su ti podsticaji
prerezane plastične flaše kao i
zarđale antene oba pola.

Pogled na kalendaru: mogao bi se uskoro
odazvati petom pozivu Apolona.
Večno vraćanje titlova, pećinarenje.
Gutaš smerno sve tablete, koje ti se kotrljaju
u susret, odavno živiš u velikoj gomili
zavoja. Spolja dopiru zvuci tvog fijaska,
ona majčina četka kojom riba stepenice.

U bazenu za taloženje peska skupljaju se i
demodirani modeli, pa i majušni dečiji predmeti, sortirani
po kriterijima autiste. Desno svi repovi. Levo
stakloplastika.Na sredini izlazi u slučaju opasnosti.
Trudiš se, ostaješ da ležiš kako ne bi zgazio senke
onih koji su zaglibljeni u zemlji.

Ovo je tvoj jednokratni roštilj,
ovo je tvoja rupa u kućnom budžetu

Slepi miševi kruže sektorom niskih dohodaka
Gledaš kako se osipa profit i hteo si kao
biti protiv toga, uvek protiv.

Majstori vudua, začepivši pešačku zonu
zabadaju šivaće igle u jastučiće
na ručnom zglobu, potiskuju razvikane trgovce
sa njihovim ćebadima sa grejačima i ljuštačima povrća,
cediljkama soka i drugim ekstatičnim kuhinjskim aparatima.
Zašto si rovit? Zašto si već razmekšan
kuvanjem, sasvim bez vatre, samo
pod pritiskom? Potrošiću na tebe niz
noževa za jaja i štipaljki za rolade i
uputstvo za montažu američkog frižidera
ali tvoja priručna tezga nije još dobro podešena,
izbegavaj, molim te, gubitke, jer nema
nerazumljivih montažnih ormana, naposletku
ti bi to ipak hteo sam, srediću ja to,
između stotine fotografija sa veštačke trave
jedna je naša

Mock Rock

Celo bogovetno leto sam čekala
na prizor borova u pravom svetlu

Dnevno pomeranje šoljica za kafu na
kuhinjskom stolu oponašalo je mesečeve mene

držala sam sumrak podgrejan
i provodila dane u čekanju

Svake večeri sam izlazila na vetar
da bi videla borove, prikazanja na pragu

Komšija je postavio plastično kamenje.
Sakrio je tako hidrante kao da se

elementi daju pojedinačno izdvojiti iz sveta:
borovi na njihovom stenju, ostrva, jezerce.

Ponela sam svoj rock apsorber na terasu
Komšija je progovorio preko ograde

ponosan na svoju novu nabavku.
Napumpavao je nepromočivu plastičnu

živicu a ja sam jurcala kao životinja
sa žudnjom ni za čim konkretnim,

naposletku sam mu pokazala početak meseca
koji je pak bio oštećen i nikada neće biti ceo.

Izbor šume

Kažu da su presudni veličina, gustoća, vrsta
šiblja. ti - ti si ovo mesto za nas unapred
odsanjao. šikara, izbrušena vetrom,
isprepletena, siva. Sećanje

granje od praha. Pojmovi.
Nekim šumama, kažu, potreban je mir
koji niko ne narušava. Mi bejasmo niko. Mir se
micao sam od sebe, ostajao je blizu, uvek isti.

kretasmo li se napred? Ne beše li to mesto
u pokretu? Ne beše li to mesečarsko suvo
lišće koje pređe preko nas, prepreka?
                              - Bože, poštedi nas raja!
sa kose mi preko noći spade bojena punina
iz svakog kosog pogleda merka me daljina
kao da sam preduboko spavala sred tog gaja.

Sambucus nigra (Crna zova)

zatvorenih očiju vidim tebe
sumračnu biljku, jestivu, korovno lekovitu
povija se u zamućenost, u sivo sivilo ove

večeri koja se mreška preko železničkog nasipa

skrenula si u šiprag:
uskoro ćemo kuvati žele
od zovine tame zadržati sićušne

koštice u cediljci, vlagu gradilišta u kostima

ljiljci naleću na nas zemljomerke i
sovice, kao da smo prozorsko staklo
istopljeni u bezbojnost, inkognito                                                  

Rosa canina (Pasja ruža)

                                                                     Ti si taj, koji između smrti i života
                                                           mora da lebdi na zelenom žbunu sveta.

                                                                                                   (Fridrih Rikert)

zaboravila sam padinu autoputa po kojoj
sam se uspentrala, zaboravila sam požutelu zavesu
koja mi je još uvek visila pred očima i svojim
ukrasnim cvetovima rastuživala uspomene,
palinopsijska slika sa budnom olovnom trakom u
krutoj zanjihanosti koja me uspavljuje

oštar vonj kanala nadire u prazno
središte žbunja kao rašljika koja se
sama izdužuje, pipkavo napreduje
tvoreći ornamente  –
                               zalepila sam se za nasip,
pojačala napor cvetanja,
nekuda naviše su vodili betonski stepenici na
kolovoz, beskrajni saobraćaj natruli
osnovni šum, bršljenasta osećanja puzala su
po ivicama, gvozdeni
inventar

Selenicereus grandiflorus (Kraljica noći)

kaktusov cvet, kojem pregore osigurači, koji se
potpuno bez stila otvori i skupi i opet otvori,
kao da je nudistički restoran sa prodajom pice,
i slana pustinja

naravno, odvodi zu začepljeni a u podzemlju
ostaje strah od proćerdane dece, koja su
uvek počešljana na istu stranu, ispunjena umorom,
od pospanih avetinjskih gradova

nažalost dani i dalje nose naočnjake, oni su poput
putnog prtljaga punog teskobe, bila sam u skladu sa tim
godinama nedostupna, bila sam cveće islikano na čajnom poslužavniku,
crno grundirano, jasno lakirano

Autoportret kao Inoćentije (po Velaskezu)

Sa purpurnim ogrtačima tek počinje posao
na Pontifikalu. Stajao sam na crvenoj listi relikvija,
jedno nad-ja prvog i drugog reda,  u

karantenu,  gabinetto, sakriveno; imitatio
bezočno gorućih srca je istinsko: slepa ogledala
sada su uzmakla pred pravim prostorijama, moć
pojave stvarna, odveć stvarna da bi poslužila
kao spomenik, moje supstitutivno obličje se kreće
kao malter kad se kruni, kao samo od sebe, polni organi

od kojh se odustalo, mlitavo heklanje, somotske odore
vise mi na glasini tela, kao da lebdim iznad
stvari, rad na Pontifikalu nikada se ne završava,

moram stisnuvši usne sprečiti
moje ime da se isplazi

Autoportret kao Inoćentije (po Bejkonu)

poput kalema običavam da se presadim u fotelju:
rituali oplemenjivanja u sirovini karakteristika,
sam sebi neizvestan pred kućištima oslabljenih sala;
okružuje me vlastoljubiva kučija tama, prostori tako
samogaseći, bezgranično uviđavni, uvek tek u
nastanku, neslične meni, ali ipak nalik na svoja
mala isfiltrirana mesta; kao moje lice,
mrvljeni led iza rešetaka dečijeg kreveta.

mirišem na tetra pakete u ledenim vitrinama samoposluga.
hrane me zveckanjem smeđeg stakla iz apotekarskih
ormarića. Kupkama polarnog svetla. Matičnom mleči.

još se održavam na površini kao zaljuljane
slike u šoljicama sa čajem, te instance od vode
i nemoći, misle da je lako, možda i jeste lako.

Autoportret kao bela dama

svojeglava, osetljiva, nepristupačna:
počela sam da se ukazujem, grčevito
se trudeći oko nemogućeg tela
golema rupa u šupljem prostoru stanice, unutrašnji
stadion

                        sijala sam

           iznutra osvetljeni iglu, poprskan
zvezdanim jatima, hladnim prelivima
                                               bivših građanskih kuća,
ulicama potopljena u alkohol, troma, blaga:
izrađujem sale, fantazme početka; to što počiva,
dete koje bejah, na čizmama od fokine kože,
prezajući od vidljivosti, čeka na otrcanom svetlu
nervozne iscrpljenosti autobuse i tramvaje kao
dejstvo pogrešno propisanih lekova, štrkljasta
osnovna senka, fleka od znoja ispod pazuha, 

čeka
električne slike, zagonetku koja ostavlja kontakt:
visoki svetlosni kvalitet zemljišta, preosetljivost,
ruine pogleda;
           maglu koja se formira na dodir

Industrijski sneg

popodne je pao proziran
sloj, previše tanak da ne bi
bio veštački, i uljasta tmina,

tragovima guma ispod toga
odmah ponovo otkrivena, vodenasti
crnkasti blokovi, u mustri  riblje kosti
postavljeni jedni nasuprot drugih kao

mesečeri doveli su me do toga da još ne
pođem, kroz neku rešetku
dizao se nežni vazduh iz
podzemne garaže, kroz strogu kišnu zavesu
vodili su krivudavi tragovi kočenja, hladni
osećaj prostora, samo ovde, samo na kratko. 

osećala sam se tankozidno kao
nazubljena plastična čaša:
iznutra se još uvek vidi ruka koja je
drži, ovde se vidi gde počinje divljina,
na ivici predmeta iz domaćinstva.

tragovi guma, mehanizovani
parovi kopita, veoma blago sam zauzela
distancu prema njima. ovaj put sam
ostala i industrijskoj škrabotini, mirisala bih
na dim, još dugo.

Znakovi globalnog zagrevanja

tvrdoglavo stoje u kontrasvetlu
zimske životinje sa zlatnim rubom
žvaću pod činovničkim teretom
hoćemo da se osećamo toplije
još uvek imamo svo sunce samo za nas

laki miris dima iz njihovih kopita
spustio se niže nego inače, stiskamo
oči, iritirani, zaslepljeni, docnije će se
to smiriti, pa popunjavamo
ogrebotine među njima

tako nastaje osećanje neočekivane radosti
kao jako regulisani rečni tokovi
zimska vrućina, još uvek je ružičasta
nešto prgavo plovi uredno spakovano
u ovoj polarnoj noći od celofana

fosilna papratnjača

pocrnela ivica slike je ostala, drhtali smo pred njom,
                                               stajali smo nesređeno
na železničkom nasipu, u požaru jedne lampe. beše
mi hladno, a i tebi. Peron 2, peron 3 kao da su još tinjali,

ostatak ugljenisan. noć, šuma od konjorepa,
rekonstruisanog vetra, papratnjača i crvotočina,
fosilna tmina: njen lahor na koži
kao sloj koji se odlepio. tamni merač vodostaja
koji je od nas uzeo otisak.
                                           ta naša sudbina
kućnih ljubimaca: napustilo nas je  realno prisustvao,
regionalni ekspres na slepom koloseku.
                                          ti nisi bio razgraničen,
videla sam te kao reljef, gasio si se natraške
u onaj hladni svemir, koji sve sebi grabi.

O pesnikinji: 

Marion Pošman (Marion Poschmann) rođena je 1969. u Esenu. Studirala je Germanistiku, filozofiju i slavistiku u Bonu i Berlinu. Predavala je nemački u poljskim osnovnim školama u sklopu programa razmene Nemačke i Poljske. Živi i radi kao slobodna književnica u Berlinu.  Objavila je više proznih i pesničkih knjiga i dobila je niz priznanja za svoj književni rad.

Iz Zbirke “Viđenje duhova” (2010) Dragoslav Dedović preveo je šest pesama: Industrijski sneg, Znakovi globalnog zagrevanja, oba Atoportreta kao Inoćentije, Autoportret kao bela dama, Fosilna papratnjača, dok je dvanaest preostalih pesama isti prevodilac uzeo iz zbirke Pozajmljeni krajolici (2016).

O prevodiocu:

Dragoslav Dedović je rođen 1963. u Zemunu, odrastao je u Bosni, diplomirao je žurnalistiku u Sarajevu, magistrirao na interdisciplinarnim Evropskim studijama u Ahenu. Pre rata bio je urednik u jednoj tuzlanskoj izdavačkoj kući. Javno se angažovao protiv upotrebe vojne sile i napustio je bivšu Jugoslaviju nakon početka rata u Bosni i Hercegovini. U Nemačkoj je najpre bio pomoćni radnik u restoranima, fabrikama i na brodogradilištima da bi sam finansirao kurseve jezika. Posle odbrane magistarskog rada na nemačkom radio je kao urednik u medijskoj kući Dojče vele (Deutsche Welle), bio je direktor Fondacije Hajnrih Bel u Beogradu i savetnik međunarodne organizacije Foruma Civilne mirovne službe u Kelnu. Trenutno je beogradski dopisnik za Jugoistočnu Evropu Dojče velea.

Više puta nagrađivan za književni rad, između ostalog na Slovu Gorčina (1988) Godišnjom nagradom za najbolju knjigu Društva pisaca BiH (2005), Pečatom varoši sremskokarlovačke (2012), te nagradom Stražilovo (2013)  kao i stipendijskim boravcima nemačkih književnih institucija. Eseje i analitičke tekstove objavljuje i na nemačkom, prevodi sa nemačkog, a njegovi književni tekstovi su prevedeni na više jezika. Zastupljen je u nekoliko antologija svetskog, srpskog, bosanskohercegovačkog i crnogorskog pesništva. Obajvio je  desetak knjiga poezije među kojima su „ Unutrašnji istok“, „Dinarski Buda“, „Cafe Sumatra“ i „Kawasaki za Wukmana Dedowitscha“.