Ana Pepelnik: Tehno

3

Dok ovo čitaš je zima.
Dan kratak noć duga
magla. Gusta i dvosmislena.
I niko nije siguran da li je

zaista video sneg (prvi)
da se napokon može radovati.

Dok čitaš ovu pesmu
nisam u njoj. Za stolom sam
sedim na podu i slušam
ljude koje volim.

Srećna sam. Što ih imam.
I zato što verujem

iako su te reči danas gotovo
bogohulne: u mir nadu
ljubav. To troje. Kad se sve
uspostavi vreme stane. Smiruje to

zažmuriš. Nervozno dišeš
kratak dah. Ipak dišeš. Znaš li to?

Ovaj prostor gde imam
Vas dvoje i još nekoliko ljudi. Ništa više
od toga. Samo da jedni druge vidimo
udišemo. Mi jesmo. To troje

Tehno

O tome što me uopšte ne čudi
da ništa ne osećam. O samoubistvu.
Koje je sprečilo moje. O zahvalnosti.

O tome što mi je život uzeo prijatelja.
Zamalo i mene. O detetu
dva deteta. Rođena iz ovog stomaka

pod ovim listom i ovom olovkom.
O tome da im majka nije potrebna. Ne ovakva
majka mene. Da nema ničega. Da je sve oteklo

reklo jebi se. Tako je. Nađi nešto
što te diže. A nije bilo ničega. Jedna
ravna linija bez boje. Mirisa. Ukusa.

I šta da radim s tobom linijice. Ništa. Šta. Ostani
unutra tamo dole. Proždri sebe. Napolju je ionako
sve bezveze. Sunca nema. I ne treba mi.

O tome. Ne o potpeticama. Ne o suknjicama
negovanim telima lepim automobilima kućama nameštaju
kuhinjama posudama. Ne o veganstvu ne o lakto

paleo sranju. Ne. O japankama. Koje bih obula
preko šarenih noktiju da ti učinim prizor lepšim. O bajsu
i vrtoglavoj brzini o satu plivanja

da se preznojim ispišam u bazen o rastezanju
mog tela i o muzici. O životu. O Davidu.
O tebi. Strani su mi tvoji bolovi. Svoje

osećam. Ti si jedna od njih. Takav užasan bol
zauvek. Na ovom mestu bol nije odgovarajuća
reč. Praznina. Ne. Rupa. Ja rupa

David. Bacio si kamen i nastala je rupa
ovde gde je bilo tvoje srce. I posle.
Posle sam ugledala dva deteta i jednog dečaka.

Sve ovo je moje. Blagi b(B)ože šta ćemo sad?! rekla sam.
Pokupi se ženo. Mada još uvek se osećam
kao dete. Dete staro otkad se rodilo

starac ili starica. A opet dete. Posle sam
otišla i uzela Arijel s police. Sad je čitam drugačije.
Kako je to ludo ljudi. Da li znaš šta se dešava tvojoj

ženi dok rađa? Dok se porađa pre nego što rodi?
Pakao čistilište raj. Bol uopšte ne postoji. Sve je pre
i posle. I plač oprosta. Dve ruke dve noge

stomak glava udah. Jecaj. Udah izdah
krkljanje. Krv pupčana vrpca. Gadost sama. Estetska
gadost koja dolazi iz unutrašnjosti. Nova ti se

žena rodila. Sama sebi. I njeno dete. Koje je vaše.
Ovo je samo fotografija. Da imaš predstavu o tome ti
koga to tek čeka a za arhiv tebi koji si već to is-ku-si-o.

Život boli. Život. Boli. A jedan od najlepših trikova
koji moj mozak može da procesuira je što telo
i um pamte samo lepe stvari. Koje su ređe

od bola i prljavštine. One neka spavaju. One ne nestaju.
A ipak su moje. Poput tajni. Samo spavaju.
To je dovoljno. Ljubav. Lepa je. Nada. Lepa je.

Vera. Lepa je. Vera ne Vera. Trenuci koji se dese.
Kad detetu prvi zub izraste. Kad više no ono samo
čekaš da se iskaki. Da se probudi. Jer ti je već malo dosadno

jer ti je previše tiho. Toliko o toj fotografiji. Sledeća je
MUZIKA. Moj tehno koji mi ne praštaš
koji mi ni najbolja ortakinja ne prašta.

Šta je za mene tehno. Tehno je za mene zemlja. Srce.
Prapočelo. Praistorija. Kad je sve bio samo jedan
velik udarac srca. I kad bije tehno moje srce bije.

Moja ljubav moj ritam. Moja koža moje sve.
Onda sam ja ja. Tehno je moja droga
kad pičim bajkom na planinski vrh kad izađe sunce

nad vinovom lozom isprskanom sumporom i probude se ptice
ja sam već sasvim tu. Živa. I plač gotovo da će me odneti s bicikle.
Fleš. Tehno. Ljubav. Topla misao da ste na sigurnom

da me čekate. Da ja čekam vas. Da me imate da ja vas
imam da jedni druge imamo. Volimo. Da urlamo jedno na drugo
kad smo predugo zajedno. To je ljubav. Šta je vera.

Vera je tehno. Šta je nada. To da usred govna od
depresije čekaš na tehno. Da sakupiš još toliko
života da ti sve to znači bar onoliko kao pre.

Ljudi?! Nije me bilo. A ipak sam bila. Pa me nije bilo.
Užas. Kad samoj sebi nisi. Kad jesi gubiš se.
Ostaješ u podrumu. U podrumu ili dva. Podrumu koji je ispod podruma. Tamo

gde je sklonište. Koje je kad ga jednom zatvoriš
hermetički zatvoreno. I može da se otvori samo spolja.
I našla sam gas masku. I lopatu. David mi je dobacio lopatu

i rekao kopaj (!). Pa sam počela. Zabola sam u beton kao
u baštensku zemlju. Milimetar. I još jedan. I dragi moj
tehno je kad se svučeš. Kad se svučemo. Tehno je seks.

Tehno je techne. To mi treba. Iz podruma u prizemlje lopatom.
I sad sam ovde. I vas troje. I nas četvoro. Ja gotovo slomljene
noge. Boli. Bol me čini nervoznom i zajedljivom.

Ali živom. I zato smaram i živa sam i mogu da se smejem
i plačem i plačem i smejem se i morate da me razumete.
Kad rađaš rađaš ceo svet. Takav je osećaj. Magma lava

nafta ruzmarin zvezde zemljotres lavanda planinski potok poplava
odron žalfija. Miris ukus dodir sluh. Vid.
Sve u nekoliko sati.

Evolucija i revolucija. Moje iskustvo.
Moj tehno

repa (pesma za devojčicu)

Bila si vrlo mala
kao zrno graška
stvorila si svoj prostor.
I rasla
brzo. Jen-dva.
Sad će biti drugačije
jer sam sada stvarno
počela da jedem sve
da skačem
sa zvezde na zvezdu
cveće da dotičem tek
prstima.
Svemir je zaista
velika stvar
i ako je gore zaista raj
i mlečni put
onda ti sediš tamo
na svojoj zvezdi
koja je tako topla
da me greje
u stomaku.
Sad ću da pišem
dečje pesmice za devojčice
ali obećavam
neće biti roze boje.
Samo zelena siva ljubičasta
crvena plava
i crna.
I celer slon lavanda
sok od ananasa naše oči
i svemir.
Spuštam ruke na
ugrejan stomak
pred san
u snu
tamo ostaju
dok se ne probudim.
A ime?
To je
samo za
tebe
dok se viješ
na
pragu
onostranih krajeva

stanje na granicama

Zaista volim jesen kad se
spusti sunce na niže nivoe
zvukove čini mekšim obrise drveća

zlatnim šum drveća usmerava
u lagano opadanje raznobojnih listova.

Volim tvoje i moje razgovore
koji postaju sve mirniji

usporeniji puni pauza i zamaha.

Šta su to granice. Da li postoje?
Granica je nešto što moraš da pređeš

da bi došao na drugu stranu. Znaš ono
kad smo išli na more. Ne mama.
To nije bila granica to je bio policajac

i nije nas zaustavio i nisi ga pitala da li
možemo preko. Znači to je bila granica. Da.

Gledaj ovo je karta. Vidiš liniju koja teče
oko Slovenije. Da. E to je granica. Ali
iz auta se ne vidi. Miran razgovor.

Koji stvara jesen kao da nikad više
neće pasti sneg i kao da će ovo leto potrajati.

Prekriti ljude toplo
kao jorgan i niko neće
osećati bol

volter

A onda sam ostavila makaze nož
i korpu. Posao je obavljen.
Odluka je pala. Nek sve leži
na zemlji. Pod snegom kad bude pao.

Počela sam da osluškujem. Vetar
traktor mišar šuma dva gavrana
plastika vatra. Tvoja rečenica je
zvučala tako poznato. Svako

brine o svom vrtu zar ne? A onda sam
ti pričala o Kandidu
i bila sam prilično zadovoljna. Zaista.
Takvo je vreme. Naporno bez daha pažjlivo

nemarno užurbano nepažljivo. Ali
ja imam još jedno. Svoje. Zaustavljeno.
Pokretno i rastegljivo. U njega sam
dala vas malobrojne koji me činite

celom. Koje volim. I nekoliko stvari za usput.
To je moj svet u mnogo većem svetu
koji se nabire oko mene. Sve vreme isti. Čovek
je vrlo tupavo biće. A misli

da je pametno. U skladu s tim skrojio je
ovaj svet. Po svojoj volji i zakonu. Neprekidno isto
sranje. Samo drugo pakovanje. Kad to shvatiš
okopaš nekoliko kvadratnih metara

i počneš da ih obrađuješ. I nije mi neprijatno
što mi je svejedno. Jer svet svetli iznutra

za tebe tomaž retrospektivno

Patuljka sam zatvorila u teglu.
Ima crvenu kapicu.
Dan je bio takav. Na svet je pao sneg
i on je ostao bez reči
i nešto sasvim
sasvim izunutra zabolelo me je.
Ko će sad da kaže Metki
Metka ne budi tužna.
Kad god smo se sreli
sijalo je sunce.
Da ga nisi možda naručio
unapred se dogovorio s njim. Ne znam. Sijao si
obuzimao nas. A govorio si da mi
obuzimamo tebe. Ali jedino smo mi
bili obuzeti.
I verovala sam u to. Mada sasvim
sasvim malo. Odoh sad da gledam
patuljka. Skače usred bršljana.
Kos. Od prvog dana je tamo.
Pleši pleši. Kako da plešeš?
Još jednom. U ovoj pesmi.
A ti? Gde si da mi kažeš da je ovo
što radim dobro. Da je ovo što dajem
lepo meko udobno. Da je to
što postojim prihvatljivo
i da se može naći prostor
i za mene. Stati ovog trena
staviti tačku. Pokriti jedno dete
i još jedno. I Primoža.
Pogledati ujutru
patuljka za tebe i patuljka Davida.
Nasmejati se kad tako puno
puno boli da ne bude suza.
Svi volimo more.
Jon Robi riba grašak.
Deca ptice patuljci vetar
sneg. Nek tome dođe
kraj. Kao što treba da bude
tamo gde mora da stoji tačka
a neće je biti. Još samo gore. Gledam.
U nebo

louder than bombs

Ovo nije angažovana pesma.
Gledala sam film
sad pravim remiks.

Kadar u kome žena
majka i fotografkinja
govori o depresiji. Kad je

okinuo momenat
sentimenta toliko da je bolelo
unatrag. Kad opisuje kako se

oseća kad se vraća ljudima
koje voli
nezimerno i da nije problem

u tome što me oni ne vole. Najsuroviji
trenutak je kad postaneš sasvim
sigurna da im nisi potrebna. Ovo nije

kopipejst. Ovo je još jedan zapis
o tome kako samom sebi možeš da uništiš sve.
Kako razbijaš i lomiš

svoje mini-okruženje i u trenutku kad te
apsorbuje praviš se da ne postojiš. Kad se
trudiš da nestaneš iako postojiš. Kad sam

zavidela ljudima zbog belih zuba. Jer
se mogu široko nasmejati pa misliš
da su ljubazni. Kad sam zavidela

lepim devojkama jer su se
dopadale tipovima kojima ja nisam.
Kad sam im zavidela na visini jer su

bliže nebu. Kad sam zavidela
čudacima što su čudaci jer su
zanimljiviji. Kad sam zavidela posebnim

što su posebni jer ih ljudi lakše primećuju.
Kad sam zavidela onima s kovrdžama
zbog kovrdža jer su tako bliže svemiru.

Posle sam na unutrašnjoj strani
zgloba nacrtala markerom
tačku i zarez i rekla fuck off. I da.

Ja sam uvek ZA. Ja sam protiv
svih kretena koji prave od moje zemlje
lošu zemlju. Ide mi na

kurac džiberska bodljikava žica
koja svakog dana ubije bar jednog
jelena. I to ne kao simbol.

A sad. Januar je. Jedanaesti po redu.
Ustala sam rano s temperaturom
špartala po stanu i rekla

(ne svom) bogu da odjebe
već druga je godina kako mi je
uzeo Davida u januaru. Prvi je

ikona moje porodice. Drugi je ikona
(mog) sveta. U ovoj pesmi
jedina bomba je pesma

koju u ovom trenutku glasno čitam

apokalipsa. slovenska.

Ušla sam u autobus
i iza sebe ostavila dan
koji je skliznuo u mrak.

Kad sam sišla s autobusa
na trotoar tog trena ušla sam
u noć. Vazduh se napunio mirisom

decembra badema
kestenja. Vrlo precizno
i u brzom ritmu hvatala sam

korak s muzikom u ušima
i nesvesno gledala na sat
na pošti. I onda: bum.

Na mene i po ljudima stuštila se
meteorska kiša pala je zvezdana prašina
asfalt se naborao Slovensku je

uhvatila histerija užasne
vike. Između srebrnih munja
zlatnih tačkica svetlucanja duge

trčali su ljudi i po njima je tuštalo
sve nabrojano. Hvatali su se za svoje kapute
gubili rukavice kape noge ruke

usred lepote svemira koji je grmeo
nad zemljom nad delićem zemlje usred
ljubljanskog centra mešala se

 krv ljudi pogođenih meteoritom
oprljenih lutajućom zvedom.
Zažmurila sam protresla glavu

uklonila se zapaljenom dečaku
koji je trčao pravo na mene našla se
kraj izgorele devojke s iskrama u kosi

ugledala ih u očima jednog drugog
dečaka zažmurila zadrhtala
i pala na teme tresući se

uprla pogled u nebo i zapanjeno gledala
kosmičku bajku. Prelepo prefantastično
predivno preagresivno preglasno.

Zakasniću shvatam. Krenem
korak napred dva nalevo i okrećem leđa
fantastici. Jer bio si tamo

čekao si me i nećeš mi verovati u šta me je
ispljunuo početak noći koja je za mene počela
kad sam izašla iz autobusa. Strašno znam

ali nisam pomislila na tebe ne na vas
ne na sebe pomislila sam na dan kasnog
leta. Na tačno određen trenutak

kad sam rukom prelazila preko vode kroz
vazduh i kad mi se uhvatila kapljica na čelu.
I kad sam u mislima pustila baš ovu muziku

i zamislila ovakav kraj

poneti sa sobom

Zagrliti usvojiti obuhvatiti
ovaj grad

senke svetlost kišicu boju
uglove.

Gledam senku možda jedinog
sunca

danas u ovom trenutku
i postojiš

iskreveljena razvučena naborana
nakaza

pored zida od braon cigli.
Volela bih

da su ove cigle ova
pročelja

deo tvog grada.
Unesi

brine me
malo

ljubavi u ovu pesmu
ili mnogo.

Možda teško jer ostaje
iza mene

ona koju nisam mogla
da nosim

sa sobom

t(i)kanje

Spokoj je najverovatnije ovo
osećaj se zaglavi

dok si usred zaglavljenosti
i sve reči

zaglave se
u grlu između neba i jezika

i praviš se svojski da osećaš jezik
da ga dodiruješ

ne dotičeš ga
zaglavljena u jezik

koji zaista nije tvoj
a ipak na isti je način

potopljen u boje
obrise senke pege šare

u pokušaje da se obavije sve to
odjednom zaistinski u pokušaje

da se piše brzo
da se piše upravo ono

što njiše se ljulja i lomi
savija (i ugiba) krivi

u naklonjenost
ne samo tebi

ne samo tebi
i ne samo tebi

nego sad odjednom
iznenada zapanjujuće

smešno i tebi
i tebi ne tebi

i dodirivati tebe vas
ne znam nekud

kroz svetlost ekran
kao slon se osećaš

jer ne možeš biti ona
i ona i on

jer da
to je to u stvarnosti

osetiti bonbonu kako je tanka
su tanki su tanki;

vrlo tanki
nežno krhko prozirno.

Naslonjene
na ivicu. Ne. Na

ljubav 

O pesnikinji:

Ana Pepelnik rođena je 1979. godine u Ljubljani. Objavila je pet pesničkih knjiga: „Jedna od varijanti kako rukovati tajnom“ (Ena od variant kako ravnati s skrivnostjo, 2007), „Puls narančastih svjetala na semaforima“ (Utrip oranžnih luči na semaforjih, 2009), „Cela večnost“ (2013), Pod utiskom (Pod vtisom, 2015) i Tehno (2017) (nominovana za Veronikinu nagradu, najuži izbor za Jenkovu nagradu). Njena poezija uvrštena je u brojne slovenačke i strane antologije. Pored zbirke „Puls narančastih svjetala“ koja je prevedena  na hrvatski (prevod Ksenije Premur; Zagreb, 2011), njenu poeziju možemo čitati i u dvema regionalnim ženskim antologijama: „Grad oslikan kišom i balkonima“ (u prevodu Dejana Tešića; Sarajevo, 2018) i „U mreži stih“ (Opatija, 2017), a pojedinčane pesme prevedene su i na italijanski, poljski i engleski jezik. Prevodi sa engleskog jezika, uglavnom američku poeziju (Plat, Vitmen, Bišop, Tejt i drugi). Učestvuje u međunarodnom multimedijskom projektu Metropoetika, u okviru trija „CPG Impro“ izvodi muzičko-pesničke perfomanse. Njen glas povremeno se može čuti i na Radio Študentu.

O prevodiocu:

Ivan Antić rođen je 1981. godine u Jagodini. Objavio je knjige kratkih priča „Tonus“ (Prva knjiga Matice srpske, 2009) i „Membrane, membrane“ (Kulturni centar Novi Sad, 2016); piše i poeziju. „Membrane“ su prevedene na slovenački jezik i objavljene 2019. godine u Cankarjevoj založbi. Pojedinačne priče prevedene su mu na engleski, nemački, poljski, rumunski, makedonski i albanski jezik i uvrštene u antologije „Plejlista s početka veka“ (Beograd, 2011), „Nga Bergradi, me dashuri – Tregimi i ri nga Serbia“ (Priština, 2011), „Pucanja“ (Beograd, 2012), „Iz jezika v jezik“ (Ljubljana, 2014), „Čarobna šuma“ (Beograd, 2016), „Strah i trepet“ (2017), „Najkraće priče srpskih pisaca“ (Beograd, 2017) i „ZU ANDEREN UFERN. Transdanubisierungen“ (Beč, 2018). Prevodi sa slovenačkog jezika (Blatnik, Šalamun, Šteger, Kosovel, Perat, Hrs Pandur, Sinanović, Dovjak i dr.). Uredio je nekoliko pesničkih knjiga u izdanju SKC Danilo Kiš. Od 2012. godine živi u Ljubljani.