Zilke Šojerman: Nekada najrasprostranjenijoj ptici sveta

Način na koji pesme delaju

time što svetlucaju
u najvećoj usputnosti
ili se otvore i
hipnotički sijaju
ili su stvarnosti tuđe
svet im je težak
iščezavaju
Način na koji pesme delaju
obične i sposobne
da ilustruju same sebe
da se približe daljini
pa ona sme da ostane daleka
Način na koji pesme delaju
sa dozvolom boravka
i pilotskom licencom
jeste da zimi kroz poricanje
prilaze sve bliže
Najposle savršen
krug oko studeni
a pri tome uvek
pomalo iznad nje
kao boing
koji još ne sme da sleti
ali time za sve dole
postaje vidljiv
Način na koji pesme delaju
da bi prihvatile i da bi
trideset stranica koje nikada nije
napisao ma ko
primile u sebe
kao teret koji
držiš u rukama
u kojem prepoznaješ nebo
dah koji vrebaš
koji te čini srećnim
Način na koji pesme delaju
jeste slučajan
samovoljan
od bleštavo svetle
samorazumljivosti

Dan u kojem su galebovi dvoglasno pevali

Dok se voda povlači a meduze ostaju da leže
načete solju
oksidacijom i suncem
zavidiš deci  koja peta
zabijenih u pesak čeprkajući
traže školjke njihovo pouzdanje
ima moć koja te beskonačno čudi

Tvoje oko je isprano sada su zenice čistije
dok se pena gložući more povlači
nešto ti fali
neke godine
u zalogajima malim poput poleđine poštanske marke
belim kao meso oktopoda odneli su galebovi
tu je neki bol čija je veza sa glavom u prekidu

žiličaste linije nafte prekrivaju talase
preko ruba pene vode u nekada
u vreme kada si raščupana polako
silazila stepeništem rastanka sve do ove plaže
– plivati još umeš ali više ne plivaš slobodno –

znam te začuđenog nad meduzom
sposobnost da bude ružna a ipak prozirna
i znam da ćeš odmah glasno
zahtevati objašnjenje šta to tražim na nekom drugom mestu
u nadi da ću onda i ja pitati tebe

Ostatak pri begu iz A.

To u šta verujem, sada:
zasednem na nekom proplanku,
i budem sam. Možda se pomolim.

Ptice grabljivice gladno gledaju
odozgo ka meni.

Oko mojih stopala mile
slepi mravi. Ne znaju
da zurim u njih.

Let i puzanje.
Moj čučanj na zemlji je kompromis
nešto između, neka
pozicija pola-pola:

Napola razumem šta se
zbiva. Sa druge strane: nemam pojma.
U mojim mirnim rukama i nogama
sačuvano je sve što se izdogađalo,
 
sve to, što u ovakvim trenucima
smatram uspomenama.

Uraniasloanus

Koji cilj imadosmo, bez prestanka smo noću bili
u pokretu, sa zakašnjenjem, tada, kada su nam diskoteke
za nijasnu preglasno izjavljivale ljubav, ali to nismo primećivali,
jer smo bili u središtu zračenja; tada stalno beše kao usred
bela dana, a mi neprekidno zaokupljeni našim telima,
koja behu nemerljivo jača nego što smo pretpostavljali,
pretenciozna, lepa; san se raspršio u vremenu;
stajali smo sebi na raspolaganju. Htedosmo da zaboravljamo,
hteli smo da zaboravimo prokletstvo našeg porekla. Kako je
sveštenik pio krv, a nedelje pekle naše meso,
otac je roštiljao dok je mama lomila hleb. U bašti je
paradajz sazrevao, stasvali smo, leptiri
uz prirodni cvat. Ali tada: izokrenuti svet, novi
doživljaji prirode. Svetlost je šutirala, kamenje su pušili.
Koji cilj, ne sećam se, i zašto smo tada
verovali da smo postigli sve? Jer nas je, u
gradovima, uvek usmeravalo svetlo,
automobilski farovi, bilbordi, poput ogledala
bleštavi šoping centri? Jer smo
u svetlim stanovima sa poda kupili mrtve insekte,
ispraćali prijatelje koji su govorili o umoru?
Rekli su da balansiraju na ivici iscrpljenosti,
a za to ne dobijaju ni aplauz. Samo, koji cilj,
danas vidim strane muškarce kako žure ulicom,
ne znam kuda, a ti si jedan od njih.

Nekada najrasprostranjenijoj ptici sveta

Biti poslednji svoje vrste
kakav čudan zadatak
A ti si jednom imala drugačije predstave
o teskobi i širini Veoma različite od
luksuznog apartmana u zološkom vrtu Sinsinatija
Marta poslednji golub selac sveta
Kakva dilema, pošto bejaste tako ukusni
Samo jedna prodavnica delikatesa
prodala je godine 1885. osamnaest hiljada vas
gladnim Njujorčanima
ako ti u tvom akvijarijumu
nedostaje stvarni let
seti se vaših jata
širokih hiljade i hiljade metara
ili kolonija u doba svijanja gnezda
pedeset sa šest kilometara Kako se
kada su prvi evropski doseljenici stigli u
Ameriku od vas zacrnelo nebo Kako ste ih
satima pustili da čame u tami da začuđeni računaju
Seti se vremena pre ubilačkih metoda pre
želežničke mreže
ugrožavalo vas je
nekoliko divljih zveri

Rekvijem za upravo osvojenu planetu sa intenzivnim zračenjem

šta onda kada jedno drugom ispričamo sve
priče desetke hiljada vrelih priča
kada je leksikon naših čardaka ni na nebu ni na zemlji
otspelovan i kada se usedimo na našoj zvezdi kao na sofi
na kojoj smo se vrlo dobro upoznali
kada uz prozor nemi sedimo i pušimo
noći skoro savršene tišine
u kojima odjekuju samo tvoje poslednje rečenice
govorile su o tome da smo mi
ustvari nebeska tela
koja imaju tako snažnu privlačnu snagu
da iz sebe ne puštaju čak ni sopstvenu svetlost
dakle ne blešte već su tamni
sopstvenim jezikom oprljeni pripovedači

Sadomazohistička gramatika snova

Sa svime što menja indikativ u konjuktiv
noć se svali na dan i zaveže mu ruke lisicama gore
za krevet. Sve što nismo rekli srasta sa belinom
kože, tamo gde omče zaustavljaju krv.
Ex machina sebi uključuje mesečevo svetlo. Jeziku tuđi
menjamo kroz vremena najoskudnije abecede.

U ostrakizmu presuda stoji na
parčetu čudesno plave keramike

Očekivanje, da će se prilikom spuštanja olovke
napraviti pukotina na zemlji kažeš
nalik je očekivanju prvih ljudi
na Atlantiku, koji su bez obzira na gubitke
kao psi odlutali da bi potražili svoga Gospoda
na drugoj polulopti Ono sigurno nije nalik
zavetrini na ovom polju
Sledi naše uobičajeno ćutanje
Godina se urušava u sebe a tlo se
smrzava u padu Sećam se
smelosti vremenske prognoze od jutros i
dok ti puštaš moje ruke na obema osećam
ostrakizam vetra koji donosi šešire i
možda poneku staru hartiju 

Meduzin frizer

Brbljiv kao faun zanemi
tek pred omiljenom mušterijom

češka pod uzdasima njen potiljak
nežno makazama pripreti svim

crnim zmijama i govoreći tiho
već su mu hop

prsti na hladnoj krljušti
odrubljuje vrhove odstranjuje

kao prsten debele slojeve mesa
ponekad odlaže makaze modeluje zaglavi se
Kažu da isto tako vodi ljubav: golim rukama

Novo je to i briljantno, frizer za prokletnike
Buda češljeva, heroj šampona

Ali čim ode mušterija on se opet preobrazi
u pogurenog štricaroša on je
zadnja stanica svih saga

onda za kosom baci trači
pod se razmigolji
Meduza, ona ranije beše
prelepa žena

mnogo mnogo pre njene metamorfoze
pre slučaja iz poslednjeg poglavlja

Drugo stvaranje

Kako god to da uradimo, nema značenja.
Od prošlog leta smo istraživali već
nadomak cilja. Nedostajao je samo poslednji korak.
Drhtala sam kad sam rekla: Patuljasti mamut će
unaokolo nositi našeg sina, sibirski tigar će
štititi našu ćerku. Jedan dan će biti kao i drugi,
kada provalimo mozgove velikih sisara: ekstatične,
sanjarske, pune gubitaka. Dve stotine milijardi
nervnih ćelija, razrešenih, uvezanih kao
brodovi na otvorenom moru. Mozak, duša i čula
zajedno isplovljavaju, flota u borbenom poretku.
Nazovi to ratom, nazovi ludilom: ovo je sloboda
naše vrste da stvori nove, druge vrste.
Bog nam je podario montažni set. 

Dodo

Istina je, može se biti prevelik sanjar
za preživljavanje. Pored tebe su se šećkala
mnoga nebesa. Isključivo
blagonaklone druge vrste. Pa da – dok ne dođosmo mi.
Bog nam je poklonio gnev, to jako osećanje
bez pravca i koristi, i apetit. Ti si, dodo, posle
brzo nestao, u onaj drugi svet u kojem
Alisa stalno pokušava da od tebe nauči igrice
Zemlje čuda. Ali nama to nije dovoljno, hoćemo te
opet. Slatkog, naivnog, sa verno-glupim
gnezdima na tlu. Zamišljamo te kao bezazlenog druga
za našu decu. Veruj mi: Skoro smo pri kraju posla.
Dodo, rodićeš se ponovo kao u danu
sunčevo svetlo. Obećavam ti:
Bićeš među prvima koje ćemo odraditi.

Izumrli

Biljke su na udarnim stranama, ne na livadama
u šumama i močvarama, baštama i parkovima.
Biljke su te koje su se preselile u konjuktiv,
jer ih mi presađujemo u imaginarne parkove,
u istoriju planete, poglavlja. Te koje su uzmakle
pred novogradnjom, zaobilaznicama i toplanama,
u paralenom univerzumu mirišu prelepo,
a u ovom ovde na papir i spiskove,
na lošu savest i veliki profit.
Nalazimo se duboko u gustišu krivice,
koji raste iznad izgubljenih dragocenosti, bačenog prstenja,
nanogica od potamnelog srebra. Uzalud pregovaramo
o starim osećanjima, tražimo slike koje se pokreću u snu.
U mojim grudima svetluca srce kao sakriveno
seme kresa, listić maslačka.
Slabo svetlo pada na nešto što je nacrtano na zidu i
vidim, to su izumrle biljke.
Za trenutak svi šapuću istovremeno njihova imena,
njihove boje se još jednom zažare,
i žare se, žare, sabiraju se u proleće,
kakvog nikada nije bilo,
koje nije postojalo slikano uljem, ili na papiru visoka sjaja,
kakvo se ne proizvodi u fabrikama ili industrijskim parkovima,
sagrađenim na staništu koje nekada beše njihovo, preko
kojeg sada džiglja nešto Novo.

Selo

U mom sećanju je uvek zima. Rekoše
da je selo odsanjao lik iz bajke.
Labudovi i beli konji bi trebalo da žive ovde. Pojedini ljudi,
u belom, hladni. Ljudi koji mogu da žive bez svetlosti.
Koji ne razaraju svež pokrivač od pahulja. Tada mi se sve činilo
ispravnim, celovitim. Samo devojčica koja je tu negde u nekoj od
kuća sedela i prstom dodirivala ledene šare na prozoru
nije bila predviđena.
Bila sam u svetloplavim pismima na putu do tebe,
ali snežna kraljica te je uhvatila mnogo pre toga.

Sanjala sam
kandže polarnog medveda,
naprosto je zagrabio kroz tvoje telo
uzeo je hladnu
krhotinu ne povredivši
tvoje srce.
U snu mu je uspelo
da te otopi toplotom svoga tela.
Ukradeno vreme je kapalo na
tlo i ponovo se zamrzavalo.

Lampa

Odškrinula sam vrata samo pedalj:
još uvek hodnik sa staromodnom
lampom. Tu je ranije bilo duhova. Sad kada
idem uz stepenice nikada ne znam šta mi
soba sprema. Da li će prostorija biti ispržnjena,
hladna i gola? Da li je postala ostava za
kolekciju Bogorodica. Ustvari, koliko je stara
prostorija mog detinjstva? Postala je prostorija
mog života, toliko puta se promenila. Ali
svaki put prepoznamo jedna drugu.
Fluerscentna prašina u tami. Hrbat knjiga prikuplja
Prljavštinu. Reči jedva čitljive, knjižni blok pozlaćen, slova
takođe. To beše davno pre no što počeh da čitam, ležasmo
u vodi kao narcisi. Jezero je bilo taman toliko udaljeno od
kuće da smo mogli neprimećeni da se držimo za ruke. Posle toga
bežala sam u sobu. Vrata su se zalupila. Htela sam da milujem leđa
rečnika, ali behu sklonjeni na brzinu. Kuda? Stajala sam tu
sama sa zidovima. I mislila sam na tebe, smog sa kamenjem.
Zvezde među nama, bleštavilo kakvog hodnik
nije uspeo da nagovesti. Moradoh opet izaći iz
prostorije da te potražim. Odlazim. Neprestano, Ona ostaje. 

Teško telo

Henry Moore: Oval withpoints (1968/70)

Delim svet na dvoje.
Da bi se to shvatilo, ne mora se biti staromodan.
Na jednoj strani moje telo od teškog metala,
na drugoj moja čežnja, lepršav vazduh.
Okružujem je smelim lukom,
ukrašavam šiljkom, to zovem moj izrez.
Vazduh mora znati da ga oblikujem.
Mora mi biti zahvalan.
Delim svet na dvoje. U ledenom parku baba i deda su
se klizali. Njihov unuk je tu savio
svoj prvi džoint. Parkovi ranije nisu
bili osvetljeni. Žutokljunice ljubavnice
davale su se bez oklevanja. Dobijale su
decu, koju bi razmazile kao kučad.
Neki mališan je skočio kroz moju vazdušnu rupu.
Nezgodno je pao. Od tada se dešava
da pomešam životinje i čežnju.

O pesnikinji:

Zilke Šojerman (1973, Karlsrue, Nemačka). Već prvu pesničku knjigu Zilke Šojerman „Dan kada su galebovi dvoglasno pevali“ (2001) književni kritičar Kurt Dravert je smatrao pravim otkrićem jer ona „donosi u liriku naše savremenosti nešto, za šta se mislilo da skoro više nije moguće – neposredno obraćanje jednog „ja“ nekom „ti“. To odustajanje od jezičkih eksperimenata uopšte ne čini ove pesme konvencionalnim, pošto njihova pogonska snaga, njihov inicijalni momenat ne počiva u reči već u pogledu“. Desetak godina kasnije, književni krutičar Mihael Braun propratio je četvrtu knjigu poezije ove pesnikinje „Skica trave“ rečima: „Ova poezija nas vodi nazad u epohalnu tačku, pošto se nalazimo u vremenu tehničke nadmenosti te se moramo prisetiti mogućnosti ljudskosti – ili makar toga što je od nje ostalo“.

Osim poezije, Zilke Šojerman objavljuje i romane. Dobitnica je najprestižnijih nemačkih književnih nagrada. Članica je nemačkog PEN-a.

O prevodiocu:

Dragoslav Dedović je rođen 1963. u Zemunu, odrastao je u Bosni, diplomirao je žurnalistiku u Sarajevu, magistrirao na interdisciplinarnim Evropskim studijama u Ahenu. Pre rata bio je urednik u jednoj tuzlanskoj izdavačkoj kući. Javno se angažovao protiv upotrebe vojne sile i napustio je bivšu Jugoslaviju nakon početka rata u Bosni i Hercegovini. U Nemačkoj je najpre bio pomoćni radnik u restoranima, fabrikama i na brodogradilištima da bi sam finansirao kurseve jezika. Posle odbrane magistarskog rada na nemačkom radio je kao urednik u medijskoj kući Dojče vele (Deutsche Welle), bio je direktor Fondacije Hajnrih Bel u Beogradu i savetnik međunarodne organizacije Foruma Civilne mirovne službe u Kelnu. Trenutno je beogradski dopisnik za Jugoistočnu Evropu Dojče velea.

Više puta nagrađivan za književni rad, između ostalog na Slovu Gorčina (1988) Godišnjom nagradom za najbolju knjigu Društva pisaca BiH (2005), Pečatom varoši sremskokarlovačke (2012), te nagradom Stražilovo (2013)  kao i stipendijskim boravcima nemačkih književnih institucija. Eseje i analitičke tekstove objavljuje i na nemačkom, prevodi sa nemačkog, a njegovi književni tekstovi su prevedeni na više jezika. Zastupljen je u nekoliko antologija svetskog, srpskog, bosanskohercegovačkog i crnogorskog pesništva. Obajvio je  desetak knjiga poezije među kojima su „ Unutrašnji istok“, „Dinarski Buda“, „Cafe Sumatra“ i „Kawasaki za Wukmana Dedowitscha“.