Jovica Ivanovski: Počnite bez mene

Ostanite još malo

Šta, zar već odlazite?
Ostanite bar još malo,
zar ne vidite da i tako sve vreme spavamo?

Uvredićete nas ako sad krenete.
Zar niste primetili da su svi već otišli
kad su vas videli onako uspravljene na vratima?

Ako vam smeta duvanski dim
otvorićemo prozor i šutnuti vas kroz njega
ili ćemo zapalite sveće (na vašim grobovima).

A šta ćete raditi tako rano kod kuće?
Nemate decu, a ni psa. Poslužite se ovom
predivnom pasjom hranom, ionako je sve za bacanje.

Osećajte se kao kod svoje kuće –
normalno da vam je i kupatilo na raspolaganju.
Uđite i opustite se ispod tuša kao Jevreji u Aušvicu.

Ostanite bar još pet minuta
da dobro izmerimo vašu prozirnost,
jer vas verovatno nikada više nećemo videti.

Ma kakav taksi, nećemo dozvoliti.
Ionako već sviće, pa ćemo odlazeći na posao
smestiti vaše trupove u naš komforni prtljažnik.

Izletnički ski-centar

                                    Perki

Ispred brvnare stolovi.
Sunce se spušta stazom,
                   sve do jezera.
Čaj sa rumom i vruća rakija
(pijanci će se vraćati
na mašini za čišćenje snega).
Lepa lica u skupoj opremi –
pravo je uživanje gledati ih
                               kako padaju.
Beli zubi sijaju na osunčanoj podlozi
(da te uhvati strah da se ne istope).
Gužva nikom ne smeta.
Eno ga sunce sa tamnim cvikerima
(da mu ne peku oči dok ljušti crni luk).
Neka persona u odeći preslikanoj
                        iz Hemingvejevih priča.
Lepe, mlade devojke i vorkoholici
došli su da bi odstranili višak inteligencije.
Crveni obrazi uz nos koji curi.
Ispucale usne savetuju upalu mišića:
            dišite polako da ne šokirate
                        nikotinska pluća!
Parkirane sanke i skije na ramena.
Pijance tovare na mašine
za čišćenje snega – lopatama.
Dole ispod žičare
                        kafane i hoteli.
Vile oko jezera spremne da zagreju
                                   umorne skijaše.
Dobre lokacije, za 30 DEM po metru kvadratnom.
Ima jedna lepa, odmah ispod groblja.
Ravna je, jeftina i široka,
a i sve je tu.

Počnite bez mene

Slobodno počnite bez mene.
Ja ću biti tu negde
iako neću biti prisutan.
Imam beskrajno poverenje u vas.
Pravite se da sam tu, pored vas
i jednostavno počnite.
Podelite pozivnice,
zalepite plakate,
pozovite novinare
iz svih stanica i redakcija
i obezbedite im obećano
piće dok se ne useru.
Pričekajte da se smrači
i uključite reflektore.
Pustite tihu muziku
i dunite (u mikrofon).
Proverite glumca da li je
            pročitao lektiru
i pohvalite ga, obavezno.
Obezbedite gratis knjige
i potpisujte ih između sebe.
Pozovite i nekoliko živih pesnika,
možda doktora, popa i policajca.
U 19.30 dignite zavesu i širom
                        otvorite vrata.
Pričekajte da se napuni sala
            i zatvorite vrata.
Bacite im suzavac
            i počnite sa
predstavom.

Jesi li za jedan lifting?

Raspoloženje ti je ispisano na licu.
Ali sa jednim laganim operativnim zahvatom rečima,
sa iskrenim širokim osmehom preko puta,
                        s podrškom pravog prijatelja,
s malom šalom koja će brigu poslati bestraga,
može ti se zategnuti lice, smanjiti nos
            i vratiti sjaj mrtvim očima.
Izađi iz kuće, iz te višespratne grobnice
i pridruži nam se u grupnoj terapiji.
Tebi ne treba psihijatar,
treba ti karakterna šankerka.

Kakve natkolenice, čoveče!

Kakve potkolenice čoveče!
Tek što je prošla s nešto krpica na sebi,
s trobojnom horizontalnom prozirnošću
koja nad njom lebdi kao zastava razvrata.

Ligamenti još uvek neistegnuti,
ne zna šta je dioptrija,
paradentopatija, apatija...

Pošalji je gospode,
pošalji je onamo gde želi da stigne
(ali se potrudi da i ja budem tamo).
Čistota pročišćena lakom pornografijom
naivnost koja zbunjuje i najiskusnije,
i nevinost koja vas sili i podstiče
da uradite nešto što je kažnjivo zakonom.

Celi Kafe Paškovski
ustaje na noge i aplaudira.
Svi ti pesnici, glumci, slikari-mikari,
s rakijom, koktelima, likerima-mikerima,
dobijaju inspiraciju za rekreaciju.

Možda kasnije muž pijanac,
četvoro dece i život sa svekrvom,
celulit, bore i zavidljive kučke.
Možda kasnije meningitis,
fizometra, menopauza, rak na dojci...

Možda kasnije – ali sada...
Ulica je pod vrtoglavicom, a s njom i kuće,
s kućama i prozori, s prozorima i zavese
iza kojih ljudi stoje i gledaju šta se događa na ulici. 

„Ništa značajno“ – reče kelner iz Kafea Paškovski, gej.
Ali kad su ga gosti pogledali razrogačenih očiju,
shvatio je da danas ne može računati na bakšiš.  

***

Kad stolice nalakte svoja čela
na stolove (kao da razmišljaju)
a čistačice čiste ostatke noći sa poda.
Kad ispeglani konobari presvlače
                                    košulje stolova
a radio najavljuje prvu jutarnju,
                                    gorku kafu
desno od poslednje strane
                                    u novinama.
Kad šanker kroz besprekorno
            čiste čaše gleda kvaku na vratima
u očekivanju prvog redovnog gosta
(koji u poslednje vreme ima problem
                                    sa probavom).
Kada se zadime prve cigarete
dok se sunce ogleda u pepeljari
                        na stolu pored prozora.
Kad konobari proveravaju sitninu
(jedan od njih besno trlja fleku
izniklu na džepu novog crvenog prsluka).
Kad promaja odlučno otvara vrata
i svi se istovremeno okreću misleći
                                    da sam to ja,
Gracija laganim korakom prolazi
                        sa druge strane ulice.
Njen pravilni profil u okviru vrata
                        diže celo osoblje na noge.
Jedna duga sekunda sa njom je dovoljan bakšiš
                                                                 za čitav dan.
Ispraćaju je zanesenim pogledom pa se onda gledaju
                        u oči prilikom prvog nazdravljanja.
Onda oblaci ispraćaju prve kapi, izviđače
                        da provere podlogu,
pa se zaleću snažno i kratko,
koliko da otpočnu posao suncu.

Toliko lepih stvari

Toliko lepih stvari raste na nebu,
ali ti znaš da treba da skočiš
                        kako bi ih dohvatio
i zato se samo lenjo okrećeš
na drugu stranu kreveta.

Toliko genijalaca paradiraju gradom,
ali ti znaš da oni nemaju
            šta da ponude tvom snu
i moliš boga da naiđe neko
ko će isključiti televizor.

Toliko pametnih misli između
            korica knjiga,
ali ti znaš da ćeš zaspati
već nakon prvih nekoliko redova
i zato se samo prevrćeš
sa leđa na stomak.

Toliko šarenih novčanica raste pod drvećem,
ali ti znaš da se moraš sagnuti
                        da bi ih ubrao,
i samo se lenjo protežeš
preko cvetnog čaršava.

Toliko puteva za tvoje oči i tabane,
ali ti zaspiš odmah u bilo kom prevozu.
Čemu onda uskratiti zadovoljstvo krevetu?

Toliko devojaka pravi piruete na ulicama,
ali ti znaš da one teško ustaju
            kad jednom legnu.
Zato se samo protežeš i vičeš:
Ovo je moje carstvo,
ovo je moje...

Toliko mnogo flaša u baru preko puta,
ali ti znaš da moraš ustati
da bi došao do njih.
I ustaješ odmah,
bez razmišljanja. 

Žena suvozač

Žena suvozač
raspolaže polovinom šoferšajbne
i ogledalcetom u spuštenom štitniku od sunca.

Žena suvozač
obično nema vozačku dozvolu,
pa opet, to joj ne smeta da se ponaša kao instruktor.

Žena suvozač
ne prestaje da priča – ali to isto
radi i kod kuće, u ulozi životne saputnice.

Žena suvozač
(zapravo) treba prema mužu vozaču da se odnosi
s poštovanjem kao što stjuardesa ukazuje glavnom pilotu.

Žena suvozač
nije loše da ima mini suknju
i lepa gola kolena odmah uz ručnu.

Žena suvozač
može da pomogne, ukoliko ti se probuši guma
ili ako ti riknu kola pa nema ko da ih gura.

Žena suvozač
poželjno je da ima savršen profil
spram đubrišta po njivama uokvirenim prozorčićem.

Žena suvozač
je najlepša kad spava, a ti počinješ
da uživaš u vožnji i radiš sve što treba

samo da je ne probudiš.

Deset godina ranije

„Divljoj svinji nije potrebno
ispitivanje tržišta
da bi pronašla tartufe u šumi.“

Pronađeni (ja svinja, ti tartuf),
držimo se za ruke
kao deca u gomili nepoznatog grada,
                                    na fijesti.

Dan se završava sporo, u fejd-aut.
Drvo skuplja svoju senku
kao izletnik prostirku
raširenu ispod drveta.
Pognuti prolazimo ispod
                        niskih grana –
kao da izlazimo iz helikoptera.

Tražimo slobodnu klupu
                        u zagrljaju keja,
pored svetiljke čije će odsjaje u reci
                        sunce da ugasi.

Sveže je, ali zato nije pretoplo.
Gledamo starce koji idu nekud,
sporo i sigurno – u fejd-aut. 

Da li ćemo imati šta da kažemo
jedno drugome za deset godina?
Poznavaćemo se previše dobro
i izbegavaćemo se.

Lepi su ovi trenuci reklamiranja najboljeg
što mislimo da imamo, a mane i razlike
neka ostanu pritajeni, za sada.

Nismo klinci
da se mazimo na klupi,
ali prvi put smo zajedno na odmoru
                        i upoznajemo se
upoznajući i grad.

Čitav život upoznavaćemo se
                        upoznajući i život,
i kada se istinski upoznamo,
jedno od nas će morati da ode.

Makedonska oznojena svadba

                                                   Za Pepija Terzioskog

Mladenci otečeni od poljubaca i crveni od karmina
stoje za počasnim stolovima i primaju poklone.
Lica im se jedva vide od cvetnih aranžmana.
Nenametljivo procenjuju debljinu koverti
                                    i radosno nazdravljaju.
Roditelji su srećni, ali još uvek nisu sigurni.
Kum ne bi oprostio onu stvar staroj svatici,
                                    a za neki sat i nevesti.
Plesači nestrpljivo čekaju mladenački valcer
                                                            da otvore igranku
(kladim se da će ona prekrasna, uzdržana gospođa
                                    za dva sata igrati na stolu).
Odela gospode (naftalinska ili pozajmljena),
prekrasna su dok su obešena ili prebačena preko stolica.
Crveni obrazi, olabavljene kravate i poletne kragne
(pijanci mogu da se podele na statične i nestatične,
ali nesumnjivo je da su i jedni i drugi vrhunski pevači).
Deci je zabavnije nego u luna-parku.
Između dva obroka – gibanica od ljudi (testo + znoj)
uhvaćeni za ruke (pupčani lanac beskonačnosti)
u masovan orgazam tone prema vrtlogu vasione.
Muzičari imaju visoka čela, pevačica otvoren gard,
a majstor fotografije jedva čeka da se vrati
                                                mrtvoj prirodi,
toliko izvesno besmrtnoj u Lajci M6.
„Kelneri, vi ste bogovi!“ – vrišti alkohol.
„Alkosi, vi ste gadovi!“ – odgovaraju kelneri
i kradu minut-dva za cigaretu u kuhinji.
Neko možda isčekuje da iz višespratne torte iskoči
bivši momak mlade i rafalom iz mašinske puške
podari srećni kraj ove tragedije radosti.
Ništa od svega toga.
Samo odlasci – s pozdravljanjem i bez pozdravljanja.
Ostaci bluda epikurejske publike.
I prva (dugo očekivana) bračna noć,
s dubokim snom posle napornog brojanja novca
                        i otvaranja paketa,
noktima i zubima.

Ne daj bože da nas razumeju

Sedimo u kafani, pijemo vino
i kao plačipičke se žalimo na
sopstvene žene koje nas ne razumeju.

Uskoro ćemo prestati da se družimo,
ali ćemo ostati s našim suprugama
koje nas nikad neće razumeti,

i verovatno nas samo zbog toga
još uvek podnose.

Tri trudnice na žurci

Jedna drugoj odmeravaju stomake,
pogađaju mesece.

Ona što izlazi iz toaleta
sutra ulazi u deveti.

Hrana je ukusna ali se uzdržavaju,
            zapalile bi cigarete
ali supruzi negoduju.

Tri stočića u tri ćoška,
gde god da sednu one su u čekaonici.

Tri blažena stanja
sa nagonom za povraćanjem
(povraćale su i prošli put,
                        od tekile i piva).

Prva bi želela devojčicu,
Druga bi – prvo pa muško,

treća samo što nije eksplodirala –
šta god da je, samo neka požuri.

Zavaravaju se da su uspešne
                        poslovne žene
čije će se karijere završiti
peglanjem pelena.

U stvari, još samo malo
                        biće bremenite
i tek će onda postati dokazane,
                        uspešne žene.

Ravnodušnost

Pojavila se neosetno
kao naslaga godina,
kao dar podbradak
ili zaslužen stomak,
bolest nazvana ravnodušnost.

Prema svemu što je nekada značilo nešto.
Od izazova, radosti, pa do gadosti.
Od učenja i potrage do zalutalosti,
pa preko spoznaje i iskušenja
do neplaniranog nepamćenja.

Sada opuštenost, pa otupelost.
Nekakva isceljiteljska letargija.
Bez očekivanja i nadanja,
bez ikakvih iznenađenja,
bez samosažaljenja.

Sa iskonskom težnjom ka dremežu
u seni stabala
razlistanih kao otvorene knjige na vetru.

Ponovo sâm

Izlaziš na terasu,
dimiš na stolici za pušenje.
Zapuštena vinova loza, skrivalica,
zbog kratkovidosti suseda
           štiti te od samog sebe.
Bodriš tuš sa sunčanim bojlerom
            da izdrži do juna.
Streha prljava, žice čiste, bele,
            obučene u tvoje pelene
plaču od štipanja štipaljki
                        nemilosrdnih.
Desno od tebe proleće šminka
            tvoju vršnjakinju krušku.
Rastežeš crevo i navodnjavaš
krov da poraste još neki sprat.
Pije ti se, a nemaš s kim.
Mačke iz susedstva provalile su te odavno.
Levo od tebe prozor sobe u kojoj si nekad pisao
raširio je nozdrve da udahne malo vazduha
                   u vreme dok si odsutan.
Još malo i smračiće se, a televizor
                                    ti je pokvaren.
Pališ još jednu cigaretu na istoj stolici
i nameštaš se udobno čekajući da počne
                                                film na nebu, pun zvezda,
koji od pamtiveka ne skidaju s repertoara
zbog velikog interesovanja publike.

Toalet  

Moj odlazak neka bude
                        bez aminovanja.
Leto, sunčan dan, tačno u podne,
s prijatnim zapadnim vetrom sa istoka.
Iz kreveta, direktno u večnu postelju.
Pre nego što mi autopsija pre vremena
                                    obezvredi telo.
Glas popa neka se čuje sa nekog
                                    drugog groba,
tužbalice upućene mrtvacima
            koji su ih zaslužili.
Eskivirao bih i kapelu,
to ritualno kruženje oko legla,
ređanje cveća kao na terasi u proleće,
saučešće – sa suzama ili na suvo;
polupoznanici, grljenje, crnina... Neee!
Hepi pogreb hoću, hipi ispraćaj.
A Whiter Shade of Pale da peva
            neki devedesetogodišnjak –
sa električnom gitarom, razume se.
Pristojan, udešen (ne mora da je mermeran)
šank desno od rupe – ali tek kad
                                    odgalopiraju lopatari.
Bez prepisanih pohvala i govora morona pred
mikrofonom (sa prolupanim razglasom i mikrofonijom).
I moji stari pajtaši poduprti na laktove,
nek se dobro naljoskaju i nek zaborave gde su;
i rastanak da preraste u žurku, do fajronta.
A oni koji će isforsirati bešike
moći će da se olakšaju – ovde,
u novom nesređenom toaletu,
odmah iza šanka.

O pesniku:

Jovica Ivanovski je rođen 1961. u Skoplju. Autor je petnaest knjiga poezije: Zašto meni ovakva jetra (1995), Grad je pun tebe (1997), Čudan neki sunčani dan (1999), Tri napred, tri nazad (2004), Dupli album (U senci bilborda i Sladoled u nedogled – dve knjige poezije (2005), Težnja ka dremanju (2007), Vetar i magla (2009), Sa slamčicom u ustima (2011), Kinojutro (2015), More mi je do kolena (2016), Grad koji više nije moj (2016), Slobodnom rukom (2017), Ostavi me da se izigram (2018), Čovek (2019).

Open the Window and Let the City Breathe a Little – selected poems (2002), Izabrane pesme – elektronski izbor iz poezije na engleskom i makedonskom (2002), One of These Days If Not Tomorrow – izbor iz poezije na makedonskom i engleskom (2009). Nabildovani mesec (Izbor pesama na makedonskom - prvi deo; 2019) Kino jutro (Beograd, Treći trg, 2019).

Zastupljen je u nekoliko antologija savremene makedonske poezije, od kojih je najznačajnija: Šest makedonskih pesnika (UK, 2011).

Pisao je kolumne, scenario za TV emisiju, tekstove za muziku. Učestovao je na više književnih festivala, sajmova, rezidencija. Dobitnik je nagrade „Braća Miladinov“ na Struškim večerima poezije 2019 za zbirku pesama Čovek (2019)

Pesme su mu prevedene na petnaesetak jezika. Još uvek živi i radi u Skoplju.