Maja Haderlap: Granične zemlje

03. 11. 2019.

Maja Haderlap: Granične zemlje

Poezija: Maja Haderlap; Izbor, prevod i beleška o piscu: Dragoslav Dedović. Pesme iz ovog izbora su prevedene za beogradski festival „Svetski dan poezije 2019“, na kojem je predstavljena Maja Haderlap.

triestetrsttriest

jesu li galebovi prepoznali tvoju tačku nedogleda,
rečima opčinjeni grade od papira
kojem su dovikivali sa svih strana,
kada i oko kojeg imena ima da se
okupi. grade, koji se povlačiš unazad
iza isturenih palata. oduvek su tvoje
gospodarska zdanja izgledala kao kasarne,
vojnička groblja, spomenici iz rata vodili su
preko sela tebi. granica je zavezala tvoju
čeličnu kragnu. tvoji oslobodioci dolazili su
u jurišu, u luci je istovarano to što je potonulo,
ugašeno. sirovo udara more o molove.
bura ti bije o krute vence.
sokacima se vrzmaju pesnici izliveni u
bronzi, ćutke, pošto su te videli
kada si još mislio da si više od
pročelja tvojih nacija. u tvom zalivu
je moj jezik sreo svetlucavo more,
pao je iz dečijeg kreveca na obalu, beše
još uvek kod kuće, nije ostao sam.
ovde sam probala ljubljenje sa pogledom
na jadran, moje prozeble ruke, zakopane
u nekom muškom mantilu. jezik između zuba
i kojekuda. galebovi u vetru što se diže.

beg mog deda iz crnog mora

kada si pao i sve dublje tonuo, u
najcrnju vodu, u tamu tešku od soli,
uzela te je neka struja ili si sledio
svoje misli, koje su bežale ka alpama,
kući. dok si tonuo, na severnoj obali mora
koje te je progutalo naredili su kraj rata
koji nikada ne beše tvoj. jesi li ikada stigao?
jesi li se domogao struje koja od samog početka
odnosi poražene vojske kroz bosforski klanac,
pod virovima dardanela? jesi li sledio
povorku mrtvih prema severu prema
podzemnim rekama koje poniru kao ti?
jesi li presedao ili si izašao na obalu, ne preko
praga sopstvene kuće, ovaj put kao tračak sebe
samog ili kao plašljiva zver? gde si pao na dno,
koja te granica nije propustila, ili su to bili
mrtvi, ubijeni po njenom ukazu, koji su spušteni u
zemljane čamce, otisnuti, čekali u dugom prelasku?
jesi li ikada stigao? na izvoru kod poseta
kašljao je neki stranac, veruje moja majka.
nije ga videla, ali on joj beše blizu.

kada mi se izgubio jezik

možda sam upravo pila kafu
ili otvorila novine.
možda sam zagrnula zavese
ili sam gledala na ulici kada me je
on napustio, samo sam pomislila,
kakvo krkljanje
iz dubine zida,
kakvo zveckanje u ovoj prostoriji.
ni jedno okno nije puklo,
ni jedna fotelja nije u kuhinji pala.
na saobraćajnim znacima imena su
sagorevala u slovni pepeo.
preko kuća se odvezao
tanker sa rečima, masivan, bešuman.
moj otekli jezik je drhtao
u suvim ustima.
pobegoh iz grada,
povukoh se iza granice.
ni jedno pismo nije stizalo,
odgovori su izostajali. tu gde bejah
zinuo je procep.
tu gde jesam moja senka
beži među bilje.

prevoditi

leži li između svih jezika zona
tame, crna reka, koja prima i
menja reči i priče?
tu se rečenice moraju skinuti,
tumarati, učiti da plivaju,
ne izgubiti pamćenje koje se
gnezdi u njihovim telima, tajni nukleus.
hoće li plava boja kandilice postati ljubičasta,
kada stigne na drugu stranu,
crveni bergamot – kruška, cimetna,
slatka? hoće li mom šaranu faliti peraje
pod svetlom novog jezika? hoće li on morati
da uči kako se puzi ili uspravno hoda? ume li
jezik da privuče drugi ili ga samo odbija? sme li onda
svaka reč da rizikuje prelaz, da poveruje
da je neranjiva, okupana u smoli, prekaljena.

Piran

u susednoj kući dolaze i odlaze,
ali me grm kurike čuva od pogleda.
kroz zarasli vrt vode samo
staze za mačke, žabe i puževe.
more glasno stresa smradni mantil.
na mom pisaćem stolu izmišljene osobe
vežbaju nedostajući dijalog.
sedim tu kao na dnu starog poremećaja,
ubrizgavam vazduh u ćelije pamćenja,
da bi ih održala u životu, idem naveče
tartinijevim trgom a izjutra
dolazim sa svežim lubenicama sa pijace.
dvaput nedeljno navrati frida.
zašto se ne udajete, dovikuje iz žbunja,
ipak je to bolje nego biti usamljen.
danas će jedna žaba izgubiti kraste,
jer ću da je poljubim, kažem.
onda hoću da budem kuma, draga pesnikinjo.
opet su se zalupila neka vrata.

laguna kod grada

ne znam jesam li to bila ja
s kojom si išao u lagunu. bejah li
moja majka. moja sestra,
neka druga rođaka, koju si
uzeo u naručje, mada si bio
tvoj otac, tvoj sin, tvoja žena
kada sam te obujmila.
iza leđa su mi delovala brda od
pene, nagomilana, tonula su
tromo u more. ovde su
ostrava nikla na nanosima,
struja je oslobodila stare puteve,
koje je odmah potom izbrisala. močvarno
svetlo mirisalo je na baru i na morsku travu.
išli smo nasipom i sustizali
talase koji su žurili pred nama
prema mozaicima iz akvileje.
pogledala sam te nejednakim očima,
ja sam ta, ja nisam ta.
međuzemlja, nerazdvojena.

venecija

sedimo na molu tog grada riba,
koji se uvija na udici plime i oseke,
i nikako da umakne. pričamo
o nama i o tome šta nas drži
zarobljenim na obali izeđu severa i juga.
akvilejskimozaici, kažem,
ljuljuškajući delfini i langusti,
koji na drveću nađoše pribežište
pred velikim potopom.
snegom pokriveni alpi, zapenušani
ka nebu kao ukočeno divlje more.
tamno ždrelo timave, kažeš,
iz kojeg izvire reka, kao da teče
iz jednog ponora u drugi,
kuće tog grada kao školjke
izbačene na plažu, trošne u raspadanju.
alge se rasprostiru kao tepih pred
našim stopalima. lagunama plivaju
setovi mamaca. čekamo ulov i smejemo se.
mehurići vazduha se uzdiži iz naših nozdrva,
kamena krljušt spada sa očiju –
ovom mestu smo upali u mrežu.

granične zemlje

njihove granične crte splele su štrik
od zamki i prekoračivanja.
u anale podele limes se upisao
kao pobednik. u ratu je granični
pojas pulsirao napred nazad, sela su
skretala sa puta, kliznula su na
periferiju. njihovim žiteljima su
surove prepreke stegle grla,
nadzirale su bezglasno mesto zločina
na koje dolazim laka koraka. često sam
išla utvrđenim putem u
susednu zemlju, da bi čula stare priče
kada je ograda još uvek omeđavala pašnjake
i sva imena behu povezana rođačkim
odjekom. tu gde je nekada prolazila ulica,
nestaje njen trag. sve je rub
i zaboravljeno i tranzit. 

prevoditi

leži li između svih jezika zona
tame, crna reka, koja prima i
menja reči i priče?
tu se rečenice moraju skinuti,
tumarati, učiti da plivaju,
ne izgubiti pamćenje koje se
gnezdi u njihovim telima, tajni nukleus.
hoće li plava boja kandilice postati ljubičasta,
kada stigne na drugu stranu,
crveni bergamot – kruška, cimetna,
slatka? Hoće li mom šaranu faliti peraje
pod svetlom novog jezika? Hoće li on morati
da uči kako se puzi ili uspravno hoda? Ume li
jezik da privuče drugi ili ga samo odbija? sme li onda
svaka reč da rizikuje prelaz, da poveruje
da je neranjiva, okupana u smoli, prekaljena. 

noćna žena

ležim na kuhinjskom stolu,
slušam galamu. otvaraju se neka vrata
i svetlo unose u sobu.
metrima visoko naslagani jastuci
i čizme na peći koju više ne lože. sad
hoću da vidim gde si je smestio da spava,
dovikuje tvoja žena. prvo dolaziš ti,
okrzneš osmehom
zidove i mene.
tražim skrovište napolju, u bašti,
čujem kako neko viče,
ona te voli, samo što to ne zna!
kiša pada na jednoj strani kuće. 

kuća ljubavi

neprimetno diše kuća koja me čuva.
ima krov koji se napinje kao jedro,
ima zaštitnu kožu koja ne tvrdne, čuješ
da živim unutra, pitaš šta radim,
urlaš kada ćutim i plačem. u kući
ljubavi svako gradi sopstvenu kućicu.
jednu za sebe, a drugu za trećeg.
ne popuštam više pred nagovaranjem, moja
rebra su gusto lepezasto tkivo
koje me zagrađuje, ti jedva da me
možeš pronaći, toliko sam ti daleka.
moja stara požuda noću stvara buku
u dubokom potpalublju. plutam u
unutrašnjost, gde se ljubav sparuje sa
tuđinom, ka rtu nade, ukrućenog vrata.

kuća želja

kuća o kojoj sanjamo je daleko.
mala je, ali sa jednom zvonkom prostorijom,
gde se naši glasovi na muzičkim lestvicama
ljuljuškaju kao zaboravljene strofe
ljubavnih pesama koje su izgubile
sjaj. Svaki promašen ton potrese našu
grozničavu ravnotežu. sa
ranjivim sluhom osluškujemo
pucketanje prašine, koja u talasima
miluje pod i čujemo kako praznina
intonira nokturno.
na mestu gde smo jedno bez drugog
goli lepet krila nekog leptira
mogao bi postati tornado.
izmišljamo cveće koje jedno drugom darujemo,
bele lokvanje koji cvetaju na suvom
zečije šape što plivaju potokom
i magnolije, koje puštaju koren na simsu,
pišemo jedno drugom razglednice sa mesta
gde smo se zatekli, o tome šta posmatramo
za ono drugo ali samo do pola vidimo.
sve nežnije nas spopada zavičajna čežnja,
a pritom raste to što nas deli, što nas spaja.

 na kuli

sobu u kuli u kojoj živimo
okitih biranim rečima.
sto je pospremljen
a očev oklop spakovan.
duboko pod nama taboruje njegova stara vojska.
noću, kada me muče snovi,
odlazom u podrum.
tamo sam zatvorila ljubavnike
u kaveze, svetle, prostrane.
pokazujem se gola,
idem od krevete do kreveta sa praznim licem
i poklonjenom svilenom maramom,
imam svetlucave tragove belančevine
sa unutrašnje strane butina,
mirišem na lale i nagnjile jabuke,
nadam se da će me neko pozvati
da me na njegove oči opere,
kvasim pazuh, stidne dlačice,
provlačim češalj kroz vrebajući gustiš očiju.
ka meni vode stepenici koje, rečenicu po rečenicu,
odbacujem, čujem rečničku građu kako pada,
jeku: tvoj sam, tvoj sam.
opet sam u krevetu
zaboravljam muško zurenje.
u tim čaršavima što mirišu na nas
svaki zahvat tvoje ruke briše
moje pusto sećanje
pospremaš oklopne konje i drvene lavove
u ormane, puniš ih kukutom,
žalfijom, kamilicom, odvraćaš me
pecivom sa urmama od toga da
pogledam kroz prozor odakle
dopire zavodnički zov

šta beše

jednom u godini
kada bukmarkeri
poispadaju iz mojih knjiga
uz pribeleške kao
zbrojna paprat,
registraturne lale,
koprivine spajalice,
odlazim nazad u svoje selo.
Na otvorenim stranicama
Požutele priče,
koje su položile oružje,
porugu, nemire,
plesni znoj koji je kapao
sa slepoočnica plesača.
opašem moju crvenu pregaču,
iznad glave zavežem kosu
kao žbun,
nosim prljave čarape i
čizme koje bi bile taman
nekom muškarcu,
mirišem svinjsku mast
u neprovetrenim kuhinjama,
isprobavam imena i njihove
priče iz senke, koje
jednom pokrenute
brundaju kao
debla na vodi.
na ulazu u gazdinstvo
zastanem, tamo sam
ostavila kamen, zabila ga u
brazdu sred krečnjaka
koja bi trebalo da me podseti
odakle sam

impresario

kestenje je oivičilo ulice
uzduž kojih je išao, pre nego što je stigao kući
i u mislima delio uloge.
uzbuđeni glasovi su dopirali iz parketa
u njegovoj glavi, gde je stajala bina
na kojoj je priređivao predstave, od zvukova
rado je slušao kloparnje vozova, disanje
publike, imam probu, rekao bi, glumim, to
nikada nije tvrdio, borio se za svako istinsko
osećanje, pre nego što bi klonuo u vrtlogu aplauza.
kestenje iz aleja skupljalo se
pred njegovim prozorom, kada bi skicirao
velike bitke. jednog dana, u maju, njegov život
pružio je senku unazad, koju je
prigušio svetlošću reflektora.
niko nije stojao između njega i sveta,
kakvim ga je video. Kestenova stabla su se povukla
nazad u svoje redove, na njih su se spuštale ptice.
tu i tamo još poneki pljesak ruku,
pucanje cvetova kojima opadaju lattice,
tišina stupa na finalni revanš,
na potpuni trijumf. 

O pesnikinji: 

Maja Haderlap je rođena 8. marta 1961. u blizini austrijskog naselja Eisenkapell / Železne Kapele u kojoj živi znatan broj koruških Slovenaca. Njen maternji jezik je slovenački. Maja Haderlap je završila teatrologiju i germanistiku u Beču. Uređivala časopis slovenačke manjine „Mladje“, bila dugogodišnja šefica dramaturgije u Gradskom pozorištu Klagenfurt / Celovec, predavala komparativnu književnost na Jadransko-alpskom univerzitetu u Klafenfurtu. Inscenirala je više komada u značajnim bečkim pozorištima, u Ljubljani i Trstu. Prevodi sa slovenačkog na nemački.

Debitovala je na slovenačkom (Žalik pesmi, 1983), nastavlja sa lirskom zbirkom Bajalice (1983), 1989 objavljuje trojezičnu knjigu pesama (na slovenačkom, nemačkom i engleskom). 2014. objavljuje pesme pisane na nemačkom „langer transit“ (dug prelazak), zbirku koja je dočekana sa velikom pažnjom. 2011. je dobila jednu od najznačajnijih austrijskih proznih nagrada „Ingeborg Bahman“. Njen roman prvenac – Anđeo zaborava (Engel des Vergessens) – objavljen je iste godine. 2018. dodeljena joj je u Cirihu nagrada „Maks Friš“.

Lirika Maje Haderlap spada u sam vrh aktuelne austrijske pesničke produkcije.

 

 O prevodiocu:

Dragoslav Dedović rođen je 1963. u Zemunu. Odrastao je u Bosni, diplomirao žurnalistiku u Sarajevu, magistrirao na interdisciplinarnim Evropskim studijama u Ahenu. Pre rata bio je urednik u jednoj tuzlanskoj izdavačkoj kući. Javno se angažovao protiv upotrebe vojne sile i napustio je bivšu Jugoslaviju nakon početka rata u Bosni i Hercegovini. U Nemačkoj je najpre bio pomoćni radnik u restoranima, fabrikama i na brodogradilištima da bi sam finansirao kurseve jezika. Posle odbrane magistarskog rada na nemačkom radio je kao urednik u medijskoj kući Dojče vele (Deutsche Welle). Bio je direktor Fondacije Hajnrih Bel u Beogradu i savetnik međunarodne organizacije Foruma Civilne mirovne službe u Kelnu. Trenutno je beogradski dopisnik za Jugoistočnu Evropu Dojče velea.

Više puta nagrađivan za književni rad, između ostalog na Slovu Gorčina (1988) Godišnjom nagradom za najbolju knjigu Društva pisaca BiH (2005), Pečatom varoši sremskokarlovačke (2012), te nagradom Stražilovo (2013) kao i stipendijskim boravcima nemačkih književnih institucija. Eseje i analitičke tekstove objavljuje i na nemačkom, prevodi sa nemačkog, a njegovi književni tekstovi su prevedeni na više jezika. Zastupljen je u nekoliko antologija svetskog, srpskog, bosanskohercegovačkog i crnogorskog pesništva. Obajvio je desetak knjiga poezije među kojima su „ Unutrašnji istok“, „Dinarski Buda“, „Cafe Sumatra“ i „Kawasaki za Wukmana Dedowitscha“.

 

 

Share :