Delmor Švarc: Mirni kročimo kroz aprilski dan 

Mirni kročimo kroz aprilski dan 

Mirni kročimo kroz aprilski dan,
Sporadično poezijom javi se velegrad
Gde švorcer i rentijer sede u parku,
Vrište deca, kola kraj nas beže u daljinu laku,
Između radnika i milionera svaku
Razliku obezbeđuje brojka.
Godina je devetsto trideset sedma,
Oteta su nam mnoga draga lica,
Šta će ostati od tebe i mene
(Ovo je škola u kojoj učimo...)
Sem fotografije i pamćenja mrene?
(... da vreme je vatra u kojoj gorimo.)

(Ovo je škola u kojoj se učimo...)
Šta je to sopstvo usred sve vatre?
Šta sam sada, što onda sam bio?
Zbog čega patiću, da opet bih činio?
Teodiceju sam pisao u srednjoškolske sate,
Sav život obnavljao u nevinosti.
Deca što vrište vedra su dok trče,
(Ovo je škola u kojoj se uče...)
Do kraja pogubljena u svojoj kratkoj igri.
(... da gore i od vremena su njihove luče.) 

Strasna žurba, vatreni kovitlac!
Gde mi je otac i Elenora?
Ne gde su danas, mrtvi sedam godina,
Već šta bili su tada?
Nikad iznova? Nikad iznova?
Od devetsto četrnaeste do današnjeg dana,
Bert Spira i Rouda troše, samo troše...
Ne gde su oni sada (uzgred, gde su sada?)
Već tada šta su bili – oboje lepote;

Svaki minut prlji u zažarenoj sobi,
Ogromna kugla kruži u sunčanom ognju
I baca tričavost i večnost u ništavilo.
(Kako stvari izmiču! Kako iskre čilo!)
Šta sam sada, što nekad sam bio?
Neka uspomena obnavlja opet i strpljivo
Najmanju boju najmanjeg dana.
Vreme je škola u kojoj učimo.
Vreme je vatra u kojoj gorimo. 

Sveče revolucije 

Sveče revolucije,
Bog i mudrac znaju dobro
Da mesto postoji
Gde se trošno zvono,
Voljeno telo,
Nežno lice što ga osovi –
Moraju žrtvovati. 

U ovome, čini se,
Nešto je bez smisla,
Ljulja se bez uporišta,
Odveć drago da bi se diralo.
A život svoj kraj da nađe,
Treba u volji što neće da zađe
Motreći u cev, da spozna
Dugu izvesnost. 

Šta je to što
Dobrota je ništavila,
Što Sokrata smrt je bila
I na krstu onaj čudni čovek
Što tražio je izgubljene dovek?
Jer, sve dok u sramu ne izgube
Lice, volju – ljudi život ljube. 

Ni pakao ni raj
Odgovor ne mogu dati:
Oba su slugi nagrada.
Al' hteli bi znati,
Dokle će volja opstati,
Mimo njihovih večnih igara.
Želja im je sva:
Senka i sprdnja. 

Biće da me duh Sokratov progoni sad 

Biće da me duh Sokratov progoni sad.
Otpust mu je dala zloglasna smrt.
Prilazi mi trapavo snishodan,
Sa trulim govorom
O tome da ne znam, da ništa ne znam,
Mehanički kapric ješnosti:
Na to se svodi svest izborom.
Leptir u krletki eklektičnog svetla
– moj dan u noći ogromnog sveta.
Ljubav nije ljubav, nego dete
Koje palac siše i usnu gricka.
Dovraga sve, možda je još nešto,
Od beskraja neba do bezdna tla što
Glave je teške, na prste propeto.
Nije sve slepo, nisko, ubogo.
Do mene Sokrat stoji kao kip
Učeći nadi moje volje glib,
Pokazuje nužnost nebeske plaveti
– Noumenone stari, obistini se, obistini. 

Zasićen okolnostima 

Zasićen okolnostima
Što pažnjom se dele
Čas živima, čas mrtvima,
Ispod cvata sunca ocvalog,
Motreći sa kule nad kulama,
Danonoćno, dugim satima,
Kritičan spram svih i jednog,
Nezadovoljnik svakim cvetom,
Svim što činjeno je il' raščinjeno,
Menjajuć' svaku odliku
U njenu nepoznatu prirodu,
Tako, jednom u dragstoru,
U maku, balzamu i losionu,
Iznenada videh, očaran tad,
Uprkos sopstvu razočaranom,
Svoje lice u ogledalu. 

Albert Ajnštajn Arčibaldu Meklišu 

Trebalo je da budem serviser za odvode
I sklapam čiste bele kade za velikog Diogena
(Koji prezreo je sve laži, lažove, svakog tiranina), 

Tada bi me, možda, on počastio – veličanstvom!
(O, na stranu skromnost, za pali ponos tražim oprost, O skriveno veličanstvo!
Lampa, lanterna, svetlo lucidnosti koje tražio je
prečesto – trulo čovečanstvo!) 

Prepev: Milan D. Vurdelja

Pesma (Starče u kristalnom jutru posle snega)  

Starče u kristalnom jutru posle snega,
Vrata šalom uvijenog, pogurenog
Tela, sneška praveć', namenjenog
Smehu unuka,
slutiš li da te gleda 

Ta spodoba, pogled njen ugljeni
Kako bliži ti se kad zrak magliš dahom,
Bludno se cereći, ojačana strahom?
On je bela, hladna sen tvoje seni. 

Glavu mu spravljaš smešno, kapu mu stavljaš smešno;
Starost je neozbiljna, a ja neutešno
Kraj stakla, ko mačka oprezan, u seti
Krojim od starosti i snega sonet,
Jecam: moj si sneško, i time ponet
Znam: kraj tebe ja, kraj njega ti, moramo umreti. 

prepev: Ivan Z. Praštalo

O pesniku:

Delmor Švarc (1913–1966) bio je američki pesnik, pisac kratke proze i književni kritičar, jevrejskog porekla. Svoju spisateljsku biografiju otpočinje velikim uspehom prozno-poetske knjige „In Dreams Begin Responsibilities“ (1939). Ipak, njegova reputacija u američkim literarnim krugovima biće promenljiva, premda je neosporno pronašao distinktivan izraz lirsko-meditativne prirode, pretežno se baveći temom osujećenosti modernog identiteta. Posebnu pažnju privlači figura Delmora Švarca u imaginaciji drugih američkih umetnika: primera radi Sola Beloua, koji mu posvećuje roman „Humboltov dar“, ili Lu Rida koji, kao čudan omaž profesoru (Švarc je, naime, bio predavač na Harvardu i Univerzitetu u Sirakjusu), piše završnu pesmu na znamenitom debitantskom albumu The Velvet Undergrounda-a.

Izolovan i mentalno nestabilan, Delmor Švarc umire 1966. godine u hotelskoj sobi.

Druga zapažena ostvarenja: „Genesis“, „Book I“ (poema), „Successful Love, and Other Stories“ (kratka proza), „New and Selected Poems“ (izbor iz poezije). 

(Pri sastavljanju biografske rubrike, korišćeni su podaci iz elektronskog izdanja „Enciklopedije Britanika”.)

Prevodioci:

Milan Vurdelja rođen je 1993. godine u Sremskoj Mitrovici. Doktorand je srpske književnosti i radi na Filološkom fakultetu u Beogradu. Piše književnonaučne oglede i prozu. 2018. godine, u izdanju Matice srpske, objavljena mu je zbirka kratkih priča „Soba za beštijeˮ.


Ivan Praštalo rođen je 1995. godine i živi u Žitištu. Apsolvent je srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Piše prozu i eseje.