Tone Škrjanec: Šangajske pesme

Igre slepih

prave ruže i konjiće
od staniola cigareta
pišu razglednice. na jednoj strani su šarene
na drugoj slepe. neki se sećaju
velikih bleštavih crnačkih penisa, drugi
zasneženih planinskih vrhova tamo daleko kući.
kroz otvoren prozor u sobu puzi miris
nepoznatog drveta iza kojeg se skriva sunce.
samo sokne ih greju
kad tela beže,
kad slepo slede mislima.

Esej o poeziji

bilo kada biće dobro.
samo ne prebrzo. učinjeno mora biti
što polaganije, s osećajem i prefinjeno.
neka budu uvaženi i zahvaćeni
svi detalji, sve sa filigranskom
preciznošću izrađene arabeske.
neka se uvaži stepen vlažnosti,
napetost i tananost kože. faktor trenja.
različite lične osobine i preferencije,
mladalačke ljubavi, šifrovane poruke
sakrivene u ljubavnim pismima, tajni rukopisi.
stvarno ljigave misli. osetljivost
ušnih resica i jagodica prstiju.
ugodnost, koja nam se čini tako samopodrazumevajućom
pri milovanju. ritam trepavica. sve slučajno, slučajno
i nepredvidljivo, od više sile zavisno
i skriveno u jeziku trava. zvuci jasmina 
u svetlozelenimporcelanskimšoljicama iz kine,
svež jošmalotopao hleb s marmeladom.
dobro jutro subotnje jutro na golim leđima.
to nije pravi zmaj.
poezija je lepljenje.

Lagano

želim da mi budeš lagana
u svojoj prašnjavoj beloj majici.
neka budu krila, miris ribe
i gusto crno vino u vrču.
da budeš sa mnom
mekana kao trava
i ponekad noć.

Slobodna teritorija

nebo nataknuto
na visoke vitke smreke.
suncem obasjani proplanci
prekriveni tepihom od mahovine.
šum veverice, odnekud
kreštanje svrake. srne su skrivene,
tiho motre. tek neobičan
pritajeni mir
upozorava na njihovu prisutnost,
na naježeno krzno
koje gleda nas patuljke
kako se lomatamo
i kašljucamo kroz šumu.

Dub pesma

sedim u uglu večeri i posmatram obrise drveća.
pored mene čaša hladnog piva.
našminkane usne svetlucaju u mraku.
sve zajedno jedna sama psihodelija,
animirani delfini i tibet. tako je krug zatvoren.
niko više ne zna o čemu se radi.
žene u suknjama su retkost i vrlo dugonoge
u tom konkretnom primeru. izuzetno dugih nogu.
dub verzija noći. gandža ruls.
tela se pomiču polako i u celini
kao more. tamno modro nebo da baš žari.
veče je. devojke su vesele i crvenokose.
kako im mlade grudi stoje.
kako ih ponosno nose.
o tome se radi.

Iskre

ponekad je kriva noć.
sasvim malo je nosi ulevo
i to bez obzira na svetlost,
sunce, lunu, raspored zvezda.
drveće je spretnije
zna nešto osnovno o ravnoteži
i isteže se prema suncu.
glatka leđa srne nešto su
sasvim drugo, takva su kao kuća.
topla su kao dom i mirišu na svežu kafu.
u najzapetljanijim slučajevima
saveti saboraca su nerelevantni.
njihove misli su razvedene u drugačije smerove.
snovi koje pripovedaju su od izrazito neobičnih materijala
i prilikom dodira raspršuju se na hiljade sitnih bežećih snova,
kao iskre koje iskaču iz goreće cepanice
kada je izvadim iz vatre
pored koje grejem noge i njom udarim o zemlju.
svaka sa svojim brigama, životnom pričom
i slabo opremljena za boravak na terenu
nestaje u vlažnoj travi.

Sto lica

verujem u horizont vode
u njenu atmosferu
u mekanu moć njenog zagrljaja
koji se još najviše od svega
približava tome
na šta mislimo
kada govorimo
o tankodlakim nemim
japanskim mačkama
s plavim očima.

Omama

usamljenost u gradu posebne je vrste.
drveće tako odjednom postanu prijatelji
i dobiju dušu sa zamršenim rukama.
to je unatrag napisana pesma. gal se vraća iz škole.
monike nema. dolazi. svako od prijatelja je u svom uglu
sobe ili gore. svako sa svojom muzikom.
put u dolinu je popločan dugim
uglancanim korenjem. kao da gazim
po veličanstvenoj apstraktnoj slici. svega je previše.
čak i vazduha. sunčanih zalazaka. lepših
od najkičastijih razglednica.
beskonačno obzorje se polako razgrađuje u sećanju.
sedimo s pivom i brbljamo kao ljubljanica.
polako kao džez i prijatno na smrt pijani.
smeješ se kao lubenica. najradije bih rekao
da me novac i slične svetovnosti ne zanimaju.
ja sam zmija, žito, kameleon, stalaktit,
neonska svetla velegrada. glas dolazi s neba.
obojene bradavice na grudima.
siluete morskih pasa. piknik u subotu
padaće kiša i biće mokro kao tango.

Tesna pesma

ni ja nisam pokriven perjem.
nije mi do ovog sveta. gladak beli oblutak
moj je dom. tvrd kao kamen.
poznajem bol. znam za strah.
poznajem njegove noći i oči.
sam si svoje dete. tih kao zastava.
kao slap na samom početku.
voda u reci je tako spora
da u poređenju s njom još i dojke žure.
svako bi drugačiji svet,
neki čak rubine.

Nikoga u stvari nije strah

sumnjivim mi se čini svako nagađanje
i vrednovanje moje delatnosti, vrebanje
mojih pogleda. i naslanjanje na
moju prozorsku policu, licemerno preuzimanje
mojih osobina i guranje za vrhunsku
ekstazu koju nude planinski potoci, benzinska
isparenja, bezbrižno izležavanje u travi
ili možda flaša piva, noćno sanjarenje
o snovima. sanjam snove snova, prodam malo
ove pesme malo one, malo samoga sebe,
malo namignem i malo,
vrlo malo gurnem prst kroz vetar.
idem i zatvorim papir, poravnam list
peršuna, opipam vazduh; i on stvarno miriše
na so, i ona stvarno miriše na so i
nikoga u stvari nije strah. samo nam se tako
čini. mili mali blešteći bledeći
svega željni sitni petoprsti đavolčići.
isparavamo raj dišemo dan.

Bluz za srne

slatki bluz. tako ležerno se svlači
da su pokreti spori kao rast. pupak se
otkriva sporadično i polako kao
posljednja tajna naoružana staklenom
paučinom. poskakivanje ritma prekine
telefon. priuštimo sebi pakosno posmatranje
večernje baletske predstave. devojke jedva
zadržavaju smeh. rokenrol je oštar i blag.
kao kakav začin. devojke rastežu noge.
oblikuju mišiće guze. naručuju piće.
mašu kosom. neke opanašaju srne.

Kasnovečernji kancelarijski bluz

tako je u redu. crveno svetlo svetli
u ustima fikusa na prozorskoj dasci.
suvi i hrapavi dlanovi. ko te je.
ko te je napravio tako okruglu i vlažnu
kao glinu. i to da ti nešto uvek ostane
na dlanovima. nakon svakog dodira. glasovi su
s one strane vrata i jedva razaznajem reči.
muškarci i žene su skriveni. kome prepuštam
ovu noć. ništa ne kažem.
ne govori se ni o čemu.
ova noć. drifting sama u sebe.

Sanjam, milujem sećanja

da, sanjam. razumljivo. ali moji snovi su drugačiji. jednom, znam, iz hladne kamene ulice stupio sam pravo na sunce i probudio se. gledam i kroz prozor. kako forzicija, kako taj žuti grm isteže svoje cvetajuće ruke i prste ka krovu garaže i ka trešnji koja još ni pomislila nije da bi na grane nataknula zelene šapice. takođe, zamišljeno vučem dim cigarete i gledam kako dan postaje sve manje svetao i sve tiši. milujem sećanja po leđima kao mačku. jednom niz dlaku, pa opet ne.

Konji

beli oblaci na plavim staklima prozora.
sedimo duboko uronjeni u mekoću fotelja.
svako se drži svoga srca. ne dodiruješ me ni kožom
ni očima. vladaš sasvim drugačijim načinima komunikacije.
nečujno frkćeš kroz nos, ostavljaš tragove svojih usana
na grliću pivske boce. proničeš. ignorišeš pravila.
okrećeš stvari naglavačke. sa svojim diskretno nabreklim telom
proničeš u mene. i niko, niti more ružinih cvetova
ne primećuje kako se kao reka ulivaš u mene.
beli konji razasuti po livadi ispred kuće
tihi su prateći večernji program.

La mano cornuda

uopšteno, klonim se
dugih odgovora i belih automobila.
večnost me ne zanima previše. premda
me ponekad noću, kada je mrak potpun
i uprkos mekom pokrivaču, napadnu misli.
a ako već govorimo, takođe mi uopšte nije ni stalo.
volim da sedim, srčem čaj
i polako razgledam naokolo.
jedva da ponekad plešem. ako plešem, živa sam rana.
rastrešen i neprimeran za ozbiljne razgovore.
zamišljam da smo sa svetom na kolenima pored reke,
rukama zahvatamo vodu i bacamo je u vazduh
da raspršene kapljice blešte u suncu kao iskre.

Prilog teoriji razvoja

najpre su bili izgrađeni grmovi i na samom početku
su bili prekriveni flanelom. i ne zato da bi grm imao
osećaj prijatne intimnosti i privatnosti,
da bi mekana tkanina štitila ili grejala nežne listove,
nego zato da bi kišne kapi padale na meko.
njihanje tela u to vreme još nije bilo definisano.
i tela jedva da su bila u fazi slutnje i svila je
došla mnogo, mnogo kasnije. s kajsijama i golom kožom. 

O pesniku:

Tone Škrjanec (Ljubljana, 1953), pesnik i prevodilac. U Ljubljani je završio studije sociologije. Nakon kratke karijere u obrazovanju, gotovo deset godina radio je kao novinar. U periodu 1994–2013 organizavao je i vodio ljubljanski pesnički festival Trnovski terceti. Objavio je deset knjiga poezije, prvu „Blues zamaha“/“Bluz zamaha“ (1997), najnoviju „Dihaj“/“Diši“ (2017), te „50 izabranih pesama“ (2018). U inostranstvu je objavljeno sedam knjiga njegove poezije (Poljska, Bugarska, Francuska, SAD, Hrvatska). Zastupljen je u brojnim domaćim i stranim pesničkim antologijama. Izdao je CD poezije s muzikom „Lovljenje ritma“ i sarađivao na dva kompilacijska albuma poezije i muzike („Košček hrupa in ščepec soli“/“Malo hleba i špric soli“, „Beseda z glasom in zvokom“/“Reč sa glasom i zvukom“). Prevodi s engleskog, srpskog i hrvatskog. Uglavnom se bavi poezijom. 2017. je primio nagradu „Velenjica, čaša nesmrtnosti“ za vrhunski desetogodišnji pesnički opus, a 2018. je zbirka „Dihaj“ dobila dve glavne slovenačke pesničke nagrade: „Veronikino nagrado“ i „Jenkovo nagrado“. Živi i radi u Ljubljani.

O prevodiocu: 

Goran Janković, prevodilac. Rođen 1959. godine u Zenici. Diplomirao filozofiju i opštu književnost u Sarajevu. Od 1992. živi u Sloveniji. U legendarnom ljubljanskom KUD-u France Prešeren pokrenuo i vodio izdavačku delatnost. Objavio četiri autorske knjige („Riječ-dvije o Petroniju“, roman; „O prostim stvarima“, kratka proza; „Dok oblaci promiču“, haiku; „Događaj na brdu iznad puta“, roman) i priredio jednu antologiju („Antologija kratkih priča ex YU 1990-2000“). Prevodi sa slovenačkog.