Đorđe Živadinović Grgur: Pred nama artiljerija

zapara je, sigurno će biti oluje

opet je svu noć zavijao pas

ponudio sam je apsintom
neka ovo bude pijanstvo naših života
izvela je monolog, poljubila me i otrčala
ka terasi koja gleda
na vodu

kao mali
gađao sam golubove vazdušnom puškom
tako se postaje muško
to je prvi korak
svaki sledeći je lakši
govorio je tata
ne misleći samo na ptice

bio sam dobar
ali nisam uživao
pravi bi mu sin bio Trigorin
da nije mamin dečko

hteo sam da sve živote ujedinim
u onaj sa njom
brzo je odletela
vratila se drugačija
razumeo sam očevu pouku

jezero ju je privlačilo kao galeba
jezero, zid za vešanje
sveže okrečen u plavo, zeleno
pisao sam o tome uvek isto
u hiljadu varijacija
jedno te isto jezero
na kom smo igrali komad

ljudi, orlovi, jeleni. ribe,
svi životi prešavši svoj tužni krug
ugasili su se

pre nego što je otišla
setila se galeba kog sam stavio
pred njene noge i zapretio

uskoro ću na isti način ubiti sebe

sedim nad papirima
u zaključanoj sobi
pišem po rukama, butinama
perom belim kao moja kosa
pijem tri dana ustajalu vodu
iz prljave čaše od one večeri
kada je odbila
apsint

kapriciozni, ambiciozni dečak
vikala je mama iz susedne sobe
ne misleći samo na mene

nebo plamti
maštam kako jašemo zajedno
neosedlanog konja i urlamo
od smeha

polijem se vodom
proverim spisak rekvizite
špiritus, sumpor
nož za otvaranje pisma
pištolj s jednim metkom

najzad, rekla je
najpotresniju stvar
u vašoj pesmi malo je radnje
samo deklamacija i nema ljubavi.

mama, dođi, promeni mi zavoj!

šta je to? jeste li čuli pucanj?

odvedite Irinu Nikolajevnu
Konstantin Gavrilovič se ubio

slobodna vežba preživljavanja

mesto je gusta šuma
gušća od te koju zamišljaš

trčao sam, na smrt uplašeni srndać
nesnosan bol u stopalima
podržao je grudi u odluci
da me zaustave

Dobrodošao, ako si sam
Nema seksa, flerta, ni romantike
Svaki takav čin je kažnjiv
Isto važi i za plesne noći
Igramo solo, slušamo elektro
Nadam se da imaš dobre slušalice
Ne uznemiravaj druge
Možeš da masturbiraš iza najdaljeg kedra
ako nema drugog

Obavezne su dnevne šetnje stazom
Skrivanja, trčanja i bežanja noću - van nje
Ako naletiš na nepoznatog ili pretnju
ubrzaj ili je uguši

Jedi sirovo i umereno
Zelene šljive su dobar anestetik
Ponavljam, umereno
Pij vodu na izvoru
Sačuvaj malo u staklenoj flaši

kameleon devojka otklizi kroz maglu
oblaci niz stabla cure do zemlje
oko mene počinje da škripi i zviždi
bombardovanje šišarkama, proces inicijacije
metak-žir proleće uz oko
iz slepoočnice potiče tuš
putokaz
za krvoločne šumske duhove
gladne toplog jelenskog mesa
sa vrha kedra slušam savet

Ako naletiš na gvozdeni žbun
To je bunker
Zaleti se se svom silinom
Skotrljaj se, napravi se mrtav
Čkiljeći osmotri okolinu
da nema tragova kandži
koje bi se rado zatekle u tebi
Furiozno se uvuci unutra
Šifra je trocifren kraj tvog JMBG-a

zaboravio sam da kažem
na sred šume je visila tabla
Welcome to Club Lobster

štošta možeš da naučiš
od dece koja se igraju
u golim parkovima
koji su guste šume

kraljević van sebe

Elsinor
nerado se vraćam

duh živog oca
čeka pred vratima, u oklopu
pogled mu čudan
ne pričamo ni o čemu
već dugo
ne slušam ga više
           reči reči reči

majka se ne zove Gertruda
draži je lik
strica što je gledala do krunisanja
gledala je
najodanija od svih što žive tu
najtoplija, čak i kada potapa
           ljubav ljubav ljubav

sestra ne postoji
o njoj pišem
koračamo različitim stazama
unutar zidina zamka
oboje pokušavamo

da se ne okliznemo, oderemo kožu
da prokletstvo loze
pošaljemo brzom poštom u Norvešku
pre nego ona ujaše
kopljem do balčaka u naše telo,
i, konačno, da se odlomimo
otplutamo daleko
to ljubav traži, a dužnost nalaže
          borba borba borba

hodnici su puni platnenih ljudi
oivičenih pozlatom
Ofelija nije tu, ostao je samo miris
belog cveća s kojim je zaronila
za njom bih pošao da me nije sama
pretvorila u venac i položila
na jastuk, uz reči
lepo, kneže, sanjajte

predugo sam spavao
moji ružni snovi
krckali su ljuske oraha pod jastukom
iz njih me iznova budilo pitanje
čiji sam kad nisam sin

Norveška će mi doći glave
Fortinbraše, biraj oružje
moj mač je drveni

poslednje kapi kiše sakupljam u pehar
da se okupam
pijem dok imam šta
          pijem pijem pijem

na dvoboj pozivam svakoga ko misli
da u ludosti nema metoda
to je zabranjeno, kažeš
zato konjica nije
gazila je preko mene
          danima danima danima

danima i još tri noći
prve, kad sam otišao
druge, kad sam se vratio prvi put
treća noć traje već jedanaest godina

dobrodošli u Elsinor
neka živi kralj!
sve dok moja mašina
okom nevidljiva
ne uništi trulež u ovoj državi
u ovoj porodici
u meni

reći ću i šta je to –
to je sve, to je sve

           osim život moj osim život moj osim život moj

Salazarovo ogledalo

kad sam bio deda
šetao sam ritom nedaleko od kuće
gde je sada vojna fabrika
koračao do reke unatrag
stigao do onog dana:

Dečaci su se igrali u plitkoj vodi
voda je bila je hladna
hladna je bila njihova kuća
kuća velika, šuplja
šuplje su bile njihove ruke
rukama su tukli vodu
voda je davila
davljenik je bio moj sijamski brat
brata se više niko ne seća

kad sam bio dete                                                                                                                                                                          
majka me je poslala u rit                                                                                                                                                                          
da donesem lekovito bilje                                                                                                                                                                          
slučajno sam sažvakao gljivu                                                                                                                                                                          
tog dana sam otišao dalje:                                                                                                                                                                          

Bio sam sam                                                                                                                                                                          
hteo štapić, sakupljao granje                                                                                                                                                                          
Grana, tako su me zvali u školi                                                                                                                                                                          
škola je bila daleka                                                                                                                                                                          
daleko sam pobegao odatle                                                                                                                                                                          
odatle se ne stiže nigde                                                                                                                                                                          
nigde sa punih devetnaest                                                                                                                                                                          
u devetnaestoj završio u ćorsokaku                                                                                                                                                                          
ćorsokak je bio najsvetlije mesto                                                                                                                                                                          

kada preostanem ja
penjem se u najvišu kulu
navlačim gvozdenu zavesu
svlačim košulju od zmijske kože
gledam
svoje telo
vrhom nosa
zaplivam u ogledalo
posečem se
duboko

bog hermafrodit iz ugla sobe
nežno gleda i prilazi
u ruci mu srebrno jaje
razbija ga o moju glavu
iz njega izlazi beba bazilisk
padam
na svoj jastuk
dok na ekranu svetli poruka od majke
Cveće je divno, hvala ti
brzo dođi

mrtvi kadrovi kojih se živo sećam

Arg
noć je dalje što sam bliži domu
dižu se oltari i kipovi
tonu prazni hramovi i ulice
skupa post produkcija
koplje slučajno proleće

ovo leto je drugačije
jahao sam godinu dana
lutao kopnom i morem
čistio se kristalima
kamenicama
i sve žurke propustio

             besne žene dahću za mnom
             obrijao sam glavu
             tetovirao noktima teme
izvinite
             odgrizao prste
             na lopatice, umesto kožnjaka
             okačio nakit od rđavog čelika

iz ofa šapuće glas
budi zahvalan
sve što postoji dao je Div
pusti moć i mudrost
vi ste najbogatiji

u kešu se svi kupali
kletvu nismo oprali
menjam rakurs

prvi kadar: na steni usred polisa
tri kćeri i sin
na ramenima jedni drugih
kratka far-in slika
rođenje tragedije

drugi kadar: trg ispred dvora
dečak
vija krilaticu
ideš na put, sine
baki i deki u goste
možda nikad nećeš da se vratiš

deset godina otkad je tata
isplovio iz porodičnog portreta
žrtvujući sestru
maloletnu sveštenicu
ispraznio prostor
taman da uskoči rođak
najgori producent
naruži sliku, preotme mesto
sve zbog lažne krune
prljave seks igračke

poslednji kadar koji pamtim:
kroz zagušljiv, prazan mauzolej
probija se sumrak
držeći se za ruke
četvoro dece gleda ka nebu

čekamo poruke
moje sestre karijatide
naprslih lobanja i ja
jedna stavila crne naočare
drugu trese groznica
treća još nije otvorila oči

deset godina u dimu
naslagani komadi tela i drveća
akvarel epskog zgarišta
Argivci osvajaju Prijamov grad

budim se
u pepelu sprženog hrasta
za vratom mi opet neko
diše
livenicu do pola prosipam na glavu

setim se majčinih ruku, bledih obraza
hrizelefantinskih senki
njenog glasa u kurzivu
kako u MekKvin kostimu
slavi vatru doglasnicu očevog povratka

najtopliju ti kupku spremam
potopila sve u mleko
kap limuna, krak anisa,
Egistovu tečnost
Ifigenijine sapune
moje suze i isteklu nadu

da Troja nije sravnjena
da loza nije prokleta
da nismo bogataši
da li bi sve bilo isto
             otac sestru
             majka oca
             ja majku

očeva stopala gaze purpurni ćilim
neće stići do kade
u mrežu deceniju pletenu
skliznuće kap mlečnog soka
niz nezrelu smokvu

dva puta nagrađen dvogubim mačem
kroz gusto tkanje
obrisaće njegovom kosom ruke
Kasandrinom trg

tog trinaestog dana meseca gameliona
ahajski vođa propada u Had
kroz prašinu

osveta je izgorela
opekotine ćute
melem nosim u džepu, nožić i so
izlazim među narod
mirni su, pod opijatima
žrtvu i pramen spuštam na grob
sestrin zagrljaj, zaboravljena draž
da sam bar poslao poruku
ipak bez pomoći
izvršiću kaznu nad ubicama

zmija povijena u pelene
otrovnim sekutićima kasapi
mamine žlezde
ispija mleko do poslednje kapi krvi
biće to proročki san

između incesta i odmazde
radije biram prvo
nikad nisam imao izbor
dezertirao bih
ali predaja nije opcija
podesća Apolon, organizator ovog seta

zašto nisam mogao
da sa sestrama jurim lisice po šumi
spavam s princezama i plemićima
zalivam se litrama vina
             opet crne žene
             pevaju, urlaju, kidaju veš
             goniće me preko horizonta

jurili se ukrug
oko trpezarijskog stola
osveta je bila mamin desert
sipao sam joj nazad u gušu
na onaj svet da iscuri slatko

mreža se raspetljava
građani su advokati i tužioci
bogovi porota i sudije

novi kadar: brisan prostor
l e b d i m
glave obmotane kobnom vrećom
spavam
sedmog sam spreman

hvatam Elektru za ruku
kao nekad
pred nama artiljerija
sprema izvršenje

nisam nikad voleo puške i pištolje
nisam hteo da budem oružje
za ustrojavanje patrijarhata
surovi olimpski bahanti
nikad zadovoljeni

oštar rez na finalni kadar:
kamenice u vazduhu
grade sazvežđe
njihove razjapljene čeljusti
ostaće gladne
uzlećemo ka Orionu
ljuštimo hibris s ramena
blistamo padajući
naše pamučne toge
šire     se     preko     sveta

triatlon za nas troje

pena u punoj kadi najavljuje
novi talas, novi talas
dodirujemo se kolenima
maštamo, crveni monohromatik
namere ističu
u penu koja nestaje

kroz prozor doleće u kupku
mala dimna bomba
proteruje nas iz Edena
na vlažna tela besni navlačimo
rolke, mantile i bandane
spremni za ulice na koje polećemo

razvaljujemo vrata
tamo prava revolucija
uz baklje i bajonete slavi našu ljubav
koja će kao gomila knjiga
kroz pola sata prva da izgori

nas troje
ne rasplićemo prste
gubimo se, pa opet nalazimo
pred divljim lovcima
dok nam se kraj raduje

da smo imali Luvr
trčali bismo kroz njega
da smo imali Sen Žermen i Mišel
vozali bismo se tuda
ipak, plivali smo jedni ka drugima
kroz sedišta do platna
gde smo se konačno sreli
u prvom redu, kada je puklo

najlepše je bilo u kadi
dok nas je špijunirao Marks
od porcelana, kroz oblake dima
bez ideje da će ubrzo biti sam
smrskan

postponoćni panoptikon

Njegova koža ne puca pod bičem.
Ona dobro poznaje svoj zanat.

Pre početka
ušao je
u kadu punu zaleđenih kuglica
bagremovog meda i kozjeg mleka.
nakon devet minuta
okovala ga je bodljikavim čokerom
na kolenima i kratkom povocu
dovela do crnog oblaka
                     njen ukusno namešten krevet
ipak ostaje prazan.

Vezuje ga oko šipke i gasi
svoje duge zapaljene prste
u predelu njegovih prepona
dok ljubičasta neonka
ne prsne od krika i uzdaha.
                                                                
                                                                                                u drugoj sobi u prizemlju
                                                      iz dvadest sedam delova stopljena dva tela
                                                      kao Rubikova kocka
                                                      upijaju tu svetlost odozgo.

Boje se oko njih razgrađuju
pa nanovo slažu
koža je dobro pripremljena
elastična zaštita od ugriza.
Gornje telo se sporo odvaja
dve mekane pesnice
desna puna malina, leva borovnica
tuširaju donje telo.

                                                      Dok sam trepnuo, desilo se
                                                         obrnute pozicije
                                                                                                  u otopljenom ledu.
                                                    Metalik sluz se proteže
                                                    kanalom za spajanje bedara i usana
                                                    dok im iz grla niču lotosi
                                                    jedino latice čuju moj dah kroz ključaonicu.

I dok sam
nikad pažljivije
čučao na prstima golih stopala
Jednom rukom oslonjen na mokar štok
drugom sam lakirao brod
malu podmornicu
koja bi rado zaronila u
Poreklo sveta.

Dao bih svevideće oko
i ruku osloniteljku
i ruku lakirerku
da još jednom tvoj jezik
upliva u jamicu iza mog uha

jutro posle godine
i po

budim se na vlažnoj travi
ispred tvog zaključanog ulaza

neko me je noćas iscedio i sažvakao
ispljuvao izgovorima i prolio niz stepenice

preostala mi je zdrava šaka dok gledam oblak
u obliku tvog tela koje putuje sve dalje od mene      

kapitalac

pazi
lako možeš da se izgubiš
nema lišća
krošnja je gusta
moji rogovi su svuda
tvrd sam materijal
impregniran

ipak stižeš tamo odakle te gledam

tu je sve
koren, izvor, cilj
tu možeš da udariš
i otpašće

nastavljaš svojim putem
pravac Vajmar
moje rogove
greškom ćeš staviti u vazu
oni ne venu
okači ih na zid
iznajmljene sobe broj 13

pašće usred noći
proburaziće vas
dok ste jedno na drugom

ono drugo ukradeno
baci hijenama
u zoo vrtu Buhenvald
kad ga nisi pojela sama
smrdljiva
divlja
svinjo

soba broj 14

ovo nije soba broj 14
molimo ne ulazite
ovde se ne dodirujemo
čak ni kroz celofan

ovo nije soba broj 14
pažljivo proverite pre kucanja
vrata su krta, stara
iza njih samo kore
i suvi listovi ananasa

ovo zaista nije soba broj 14
prostor je mali
plafon bez sijalice
sredina bez radosti
pod je živo blato
nema izvlačenja

čoveče, nije soba broj 14                        
srča je svuda
ogledala za obešene
ovde sam slučajno jer neko mora
nema druge, život mi je treća smena

ovo zaista nije soba broj 14
ovo je sudnica 14
niko ko je ušao
prav
nije izašao

ipak,sluša se brza muzika
imamo svilene bombone
sveće su osveštane
kože su premazane
duše su rastvorene

nežnost
je
ključ.

O pesniku:

Đorđe Živadinović Grgur rođen je u Beogradu, gde živi i radi, a odrastao je u Velikoj Plani. Studirao je međunarodnu politiku na Fakultetu političkih nauka, a diplomirao glumu na Novoj akademiji umetnosti. Bavi se aktivno glumom i izvođenjem, najčešće u Reflektor teatru, a pomalo i plesom i koreografijom. Pisao je u vrlo skromnom obimu tokom gimnazijskih dana, kao član sekcije za književnost i jezik Svet reči, ali se poeziji vratio nedavno. Do sada je objavljivao u veb časopisu Libartes, slovenačkom listu Kunsthaus, zbornicima radova Šraf i Rukopisi 44.