Marko Poropatić: 1984. ukratko

Lajtmotiv: dileme

Spusti ruke na sto. Dozvoli prstima
Da te privedu smislu. Fragmente
Zaokruži u celinu. Rizikuj. Ništa
Ne zamara kao sumnja. Ova fotelja
Je utočište, kolevka tihe čežnje.
Treba pronaći idealan položaj tela,
Dobar odnos između istine i laži.
Spotičeš se o breg neodlučnosti.
Kako završiti započeto, prepoznaješ
Bumerang. Istresi mrak iz džepova,
Odgovor se jednostavno desi.

Glumište, svakodnevica

Ne moraš da mi pričaš,
Znam to odavno:
Svi smo kandidati za Oskara.

Apliciramo iz svoja četiri zida.
Brodvej je više u spavaćoj sobi
Nego na Menhetnu.

Teatralni smo na sastancima
I u ispovedaonicama.

Zrelost ne pomaže.

Glad za aplauzom
Glad je za prihvatanjem.

Zapis iz šetnje

Kora pomorandže gori na suncu.
Čeljust kontejnera
Izgleda futuristički.
U glavnoj ulici,
Nedodirljivoj za saobraćaj,
Ima svega i svakoga.
Od ponude zaboravljam tražnju.
Ove kadrove sam već video.

Prijaju nam jeftini
Vikend-anranžmani.
Podsete nas
Na smenu utisaka.
Hronika dana i noći
Hronika je prolaznosti.
Potonem u ljuljašku,
Okružen zelenilom.
Krošnje su potkresane,
Glas bilja ne dopire do uha.

Na zidu grafit:
Da li je ovo tvoj grad?
U sebi izbegavam odgovor.
Čuvam se posesivnosti.

Dorijan Grej

Ostani uvek isti.
Sačuvaj fizionomiju
Od habanja i gužvanja.

Ispeglaj decenije.
Zategni udubljenja.

Ne izlaži se riziku
Da te neko podseti da
Vreme teče u jednom
Smeru.

Ako moraš da propadneš,
Ne moraš da priznaš.

Koračaj skladno,
Uvežbaj pokrete.
Dobro ti stoji laž,
Još bolje krivica.

Neko te je napustio,
Neko čije ime
Ne smeš da izgovoriš.
Zato izgovaraš imena
Koja manje bole.

Ogledalo
Preslišavaj svakodnevno,
Izuzeci su rizični.

Ne napuštaj udobnost
Dok te ne zaboli.

Lekcija o odlascima

Kada je otac otišao jednog popodneva
Ostavio je prazan tanjir,
Neraspakovan kofer u hodniku,
Pikavac u pepeljari.

Prespavao je tvoju maturu,
Nije video šake pune mamurluka.
Izostavio je
Faze kroz koje si prošao,
Jednu kojoj se vraćaš.
Ništa ne zna o mestima
Koja si grejao stopalima.
Kada si odlazio,
Odlazio si da bi izgubio prošlost,
Ali ona se ne gubi,
Nego se dobija.
Tvoja koža je stigla da se raširi:
U nju su se smestile godine.
Skelet je očvrsnuo,
Rastinje pokrilo kožu
Potamnelu od sunca.

Kada je otac otišao jednog popodneva
Ostavio je prazno mesto za stolom.
Možda tako treba otići:
Neraspakovanog kofera,
Ušiju punih tišine.

                             Dijalog sa sobom

Kako dođosmo dovde?
                                                                     Trudili smo se.

Sećaš li se kako počinje pad?
                                                                     Isto kao i uvek.
                                                                     Znaš koliko i ja.

Gde smo pogrešili?
                                                                     Raspustili smo domaću stražu.            

Osećam snagu gravitacije.
                                                                     Opet kruži ispod stopala.
 
Zapalićemo prošlu noć.
                                                                     I nasrkaćemo se dima.
 
Prevalićemo preko usta
Onih sedam slova.
                                                                     Hoćemo.
 
Grčiš lice,
Pokazuješ dva zareza u uglu usana.
                                                                      I ti isto.

Ogoleo si motive, u sebi.
                                                                       Znam.

Lepo smo se ispričali.
                                                             Zapisaću razgovor.

Kjubrik je bio u pravu

Osmotri smenu žanrova;
Dešava se svuda oko tebe.

Izoštri dioptriju,
Uključi crno-belu kameru.
Scenama stvarnosti
Prethode sekvence filma.
Kjubrik je bio u pravu.
Nikom ni reči o tome.

Intimni spektakl

Stan se iznova navikava na mene.
Dugo ga trošim i renoviram.
Dočekuju me otisci u talogu prašine.
Parket je go, sa policama sam na ti.
Pod prozorom je brisan prostor za
Intimne razgovore. Praznim kofere,
Prljave stvari isterujem na čistinu.
Soba je svedok mojih snova. Otvaram
Usta laptopa, slušam glasove, listam
Jutjub, dezinfikujem prošlost. Stan
Prepoznaje moju senku koja paradira
Po zidovima. Imam ideju kako
Da se oslobodim viškova, i budem
Mobilan poput vazduha, ali gnev
Se potkrada između redova. Sada
Muzika dobija smisao, Ili je to samo
Obmana glasova. Pokreti ruku i nogu
Liče na ples. Noćas od samoće pravim
Spektakl.

Vidikovac sa pogledom na tamu šume

Na vrhu Zvezdarske šume postoji
Vidikovac. Tamo sam često odlazio.
Posmatrao sam Dunav, brda, mulj,
Mesto gde je šuma najgušća.
Kada mi je bilo loše pomišljao sam
Da se spustim kaldrmom nizbrdo do
Glavnog puta i još niže, progutam
Daljinu i pokucam na tvoja vrata sa
Buketom usput nabranog cveća; da mi
Vrata otvoriš ti ili tvoj muž. Sada
Se ponekad zagledam u Dunav, mulj,
Tamu šume. Više ne idem niz kaldrmu
Da ne bih stigao na početak ove pesme.

Odlazak, privremeni, povremeni

Točkići nose pokretan svet nevešto složen
U kofer. Nutrina voza prima intimne prtljage.
Truckanje vagona dovešće me na mesto gde
Ljudi pitomo stare. Blagi vetar, lepet krila,
Najava na razglasu; sve poznato i ravnodušno
Prema mom prisustvu. Zarđali čelik i jato
Koraka naseljavaju vidik. Sećam se dečaka koji
Hrli u svet ali ne stiže ni do susedne stanice
Jer prejake su veze sa onom prethodnom. Sada
Je izvesno: decenije neću provesti na  dalekoj
Destinaciji džepova punih neba. Ponosan na
Stid koji golica utrobu, zatočen u jeziku, sklon
Avanturi, privremeno zaposlen povremeno
Odlazim. Stariji od svoga oca kada je ocem
Postao, jedem sendvič oslobođen celofana
I žvaćem odluku da budem zdraviji od svoje
Prošlosti.

Porodična razglednica

Kuća na brdu je polumrtva. Praznicima
Joj dajemo veštačko disanje. Sobe su
Sanduci prašine i suvenira sa
Dalekih putovanja. Za okruglim stolom
Sedimo, ponavljamo anegdote.
Ovo su dani kada odmotavamo godine;
Rečenice se zaglave u procepu
Detinjstva. Blizu smo, ne i bliski. Naša
Lica su svedoci stihijskih promena.
Biram stolicu sa koje ću mirno
Posmatrati prolaznost. Iznova učim
Kome pripadam i protiv čega se
Lenjo bunim. U kući na brdu upoznajem
Čvornati rodoslov mog temperamenta.

1984. ukratko

Te godine se ne sećam. Sada je to
Broj koji stoji u mojim ispravama.
1984. sam dobio pluća i srce koje
Povremeno pokazujem na rendgenskom
Snimku. U godinama koje slede dva
Puta sam pao na popravni, imao sam
Tri mačke, jednog psa, nekoliko
Godina koje nikada neću zaboraviti,
Nekoliko koje nikada neću moći da
Zaboravim. Te godine sve je počelo,
Ali samo za mene. Nikako da se
Oslobodim sebičnosti koju sam
Dobio 1984.

Sa druge strane zidova

Svakoga dana glasovi cure sa druge strane
Zidova. Zvukovi prolaze kroz ciglu. Ništa
Nije neprobojno. Odzvanja centrifuga veš
Mašine, čuju se prepirke i dirljive izjave
Iz dubine stana. Svakoga dana nesvesno
Uzimamo delove tuđih života. Iza
Osvetljenih prozora postoji predgrađe
Tame. Sa druge strane neko se bori. Neko
Traži izlaz. Sa ove strane je paučina
Po ćoškovima, belina nosi tragove nemara.
Sa ove strane sam sklapao prve reči,
Tako kažu svedoci. Zatim su me strpljivo
Ranjavale decenije. Sa ove strane glasovima
Hranim zidove. Sa ove strane se znojim;
Pokušavam da otključam pesmu.

Nešto o onome što je tvoje

Tvoje je da stražariš nad tekstom,
Izbegneš zamke, upoznaš oluju
Koja prethodi tišini. Tvoje je
Da budeš prostor između znakova
Interpunkcije. Jutra se monotono
Smenjuju, treba ih osloboditi
Banalnosti. Tvoje je da beležiš,
Nikada dovoljno verodostojno,
Sabiješ vreme, postaviš lupu
Iznad kiše sitnica. Tvoje je da
Pišeš. Osetićeš kako je biti
Sam sa tastaturom, daleko od
Reflektora.

O pesniku:

Marko Poropatić rođen je 1984. godine u Beogradu.
Završio je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.
Objavio je zbirke pesama: „Ispovesti“ (2011), „Iskre i Ponori“ (2014),
„Staklene maske“ (2020). Pesme su mu objavljivane u časopisima i na internet portalima (Vesna, Afirmator, Književne novine, Ekerman, Strane, Fragment, Kult, Rez, i dr.). Zastupljen je u više antologija i zbornika. Dobitnik je nagrade „Milutin Bojić“ za 2019. godinu.