Lazar Prendović: Ovaj grad budi uvek ista ptica

LUNULASTE NAUŠNICE

pab se dimi
dok u polilogu pecam stihove
u uho mi upada
vika tipa sa minđušom
koji pije sedmi absint
u mračnom ćošku
njegov živahni prijatelj
odeven u rite
skakuće i grokće:
- našao sam
jednu devojku za tebe, kaže.
minđušar ga gleda
očima lisice
- ružna je garant.
- ma nije. samo do pre neki dan
nisam znao da je žensko.
vadi iscepanu sliku
iz dubokog džepa
- ou, al' je ružno!
- je l’ to muško ili žensko?
- pa žensko.
vidiš da ima minđuše.
mičem svoje telo iz gužve
danas je iz dispanzera
pobeglo više pacijenata
nego obično
a tamo za šankom je lepa crnka
sa plućima od pamuka
puši cigaretu ezoteričnim usnama
koje su večeras suve
samo za mene
zvučnici savršeno rade
zahtevam da im se da povišica
šanker me sumnjičavo merka
i obavlja čudan poziv
posle kog izlazim napolje
u dužu šetnju
maglenim alejama
onda se vratim
pokupim crnku
pa ponovo u maglene aleje
u magičnu muziku
džez Knez Mihailove
disa za duhove
koji se prepliću u zanosu
sve do motelske sobe
gde žuti jastuci čuvaju snove
usnulih stopera
i posteljina talasa
dok plima miluje
ezoterične usne
umorne
od čekanja

POSETA DEBELOM DULETU

čupkao je sive grumuljice
iz svog usahlog pupka
čaj se pušio na komodi
praveći od sunčevih zraka
malaksale lasere vedrine
čitao sam njegovu pesmu
bila je stravično pornografska
i smešna
opisivao je događaj
u kom se rep mačke zaglavio
u snošajnom terenu
njegovom i njegove azijske partnerke
urađenih do daske
i kako su pokušavali
da ga izvuku
bezuspešno
na puno urnebesnih načina
vidim ja da će ostati maca
u maci, napisao je.
na kraju su odlučili
da sirota mačka
skonča u loncu
ali na svu sreću
to se nije desilo
jer su ćušnuli puter
u dlakavi metež
rep je šibnuo napred
uz pampurast zvuk
i ona je odjurila napolje
u svoj peti život
razigrano vrckajući
vitkim ponosom

LEPOTA GRAFITA

jedri stvorovi, predmeti i reči
nafilovani kolorima bujnim i zdravim
uz njih se provlačim
kroz mirise nove crvene dimenzije
gde sa ognjenih grozdova
nežno i tiho
cure slasni sokovi katarze
za ushićene krilate zenice
koje skliznuše niz jabučice
pravo na Flautna polja
gde neprestana otkrovenja
iznova pričaju o deci podzemlja
i kako su na tlo
digli andergraund

PISCI

svaki put kad vidim osobu
znam da piše
jer joj ispod podočnjaka
čuče senke
koje noću ustaju
i šetaju pijane kroz budžake
živeći na talogu
a kad svane sunce
vrate se nazad pod oči
i pričaju piscu mamurne priče
koje možda nikad neće napisati

ja to znam
jer sam ih uhvatio jednom
kad su bile trezne
zapretio im sijalicom
budno sam slušao, beležio
slušao, beležio
a zauzvrat sam ih nagradio
dugim
mrklim
mrakom

MUSKETARKA

mačuje se kosom
sa belim jatima
kao svake zore
Dunav je publika

ja dođoh krišom
bez karte
pod zeleni svod
i grlato navijam u sebi
za nju

njen smešak poručuje:
čujem te.

KILOMETRI I KILOMETRI NOGU

ja sam bio u Zemunu
a ona u Borči
i ugovorili smo sastanak

ispružila je
svoju gigantsku nogu
preko reke
da bih hodajući na usnama
došao do njene kuće
u mrkom šiblju

čekala me je
sa gajbom piva
i par neutabanih kilometara
njene druge noge

kada sam prepešačio i to
seo sam na stolicu
došao do daha
i rekao joj:
Sanja,
ako nastaviš
ovo da mi radiš,
biće krvav posao
preneti te preko praga

PORODIČNO STABLO

Svakog jutra kad se probudim
rukujem se sa drvetom koje raste
tik uz moju zgradu –
proturim ruku kroz prozor, uhvatim granu,
protresem je
i poželim dobro jutro.

Zasađeno je kad se moja baka
još kao mlada devojka
uselila u zgradu
a sada uveliko nadvisuje spratove
iznad mene.

Stablo se tužno nakrivilo
prema diskontu koji je star koliko i ja.
Diskutujem s ukućanima
u kom smeru će da padne,
ali tiho
da me ne čuje.

JUČE SAM ŠETAO ULICOM

velika kola su zatrubila u prolazu
namrštene glave su se okrenule za njima
praveći izbor između pozdrava i psovke
svirnem ti ga majci!

ispred restorana brze hrane
ugledao sam kovanicu na zemlji
ubacio je u džep
nesrećni kažu
da je to sreća

u podzemnom prolazu
primetio sam skitnicu
koju su svi pozdravljali
zapušavanjem nozdrva
i ubacio svoju sreću
u zgužvani šešir
jer njemu je ona
potrebnija nego meni

blagosiljao je moja pokolenja
liturgija za 10 dinara

gore na površini
đavo je pušio auspuhe

JUTRA U NAMA

dan je jedini
koji se smeši
kada se rađa

ovaj grad uvek
budi ista ptica
ranoranioci
zaćute svakog jutra
da čuju njen zov

kao kasnokasnioci
crkvena zvona
u podne

O pesniku:

Lazar Prendović rođen je 14. jula 2000. u Beogradu. Završio je srednju Ekonomsku školu u Zemunu i trenutno studira žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka. Svira bubnjeve u pank bendu Logička Greška. Individualno se bavi i elektronskom muzikom. Pesme piše od 2017. godine i radi na prvoj zbirci poezije.