Višnja Begović: Pismo iz dijaspore

pismo iz dijaspore

pušiš sedmu cigaretu za malim polovnim stolom
pravili smo šnicle
njujork opet ne spava
mi se krijemo u stanu
dva sata kasnije
plačem u čašu vina
dok pričaš o kući svog dede na jugu
o novcu
o penziji
kao živećemo u srbiji a radićemo po svetu
svaki san ti je protkan
svilenom pupčanom vrpcom
a ja plačem
jer vidim da smo deca
lepo nam je
i zbog toga nas grize savest

prazna prostranstva

nekada mi je reč
amerika
odzvanjala u ušima
kao orgulje
u osnovnoj sam sanjala sekvoje i jelke
pisala referat iz geografije
o putu posutom narandžastim peskom
zamišljala sam
to je zemlja
gde uvek imaš prostora
da se vrtiš ispruženih ruku
pevajući

amerika
koju nazivam prebivalištem
već šest godina
pokazuje mi zube kroz prozorsko okno
još nisam videla sekvoje
a mekani zalasci
samo se naziru između nebodera
svih ovih godina
strpljivo stojim
usred tornada od koraka
ambulantnih kola i njihovih sirena
i čekam da se raščisti
pa da vidim preriju
da sve konačno stane
da zapevam

iza zidina

jerusalim miriše
na šerbet i puter
dugo tražim uzvišenje
sa kog se vidi zlatni krov
džamije al-sakra
na uglačanom kamenu
u jevrejskoj četvrti
zaustavlja me zalazeće sunce
i vazduh kojim struji ezan
nebo je razliveni sok od kajsije
ispod kog se ljudi
sudaraju
hitajući svojim molitvama

misionar

bio si levičar kad smo se upoznali
a možda sam to i izmislila
da bolje zvuči
jednog jutra
usmerio si moju prostirku za jogu
ravno prema meki
tri dana kasnije
rekao si da moramo da se venčamo
levičar iz bajke koji mi pravi čaj od hibiskusa
moje najkompleksnije autorsko delo
raspršio se u hiljade čestica
tad mi je prvi put neko
umro pred očima

neobrađeno

sa plafona
padaju sećanja
kao početak pljuska
voda koja preteći
udara o lim
pod prstima moje leve ruke
krevet se pretvara u parket tvoje sobe

tu smo spavali
i jeli u turskom sedu
voleo si kad
topao vetar razmakne zavese
nisi voleo da pitaš
jel te ovo boli?

upoznavanje

1.
već danima šetam uz obalu i radim na asimilaciji
čekam da stignu smokve
stružem ostatke paprike u kantu
smekšala sam “l”
dalmatinski
to te zasmejava
iznad sudopere je mali prozor
žute zavese
jutarnje sunce pravi
duge u sapunici
gledam u kuće od belog kamena i borovinu
u jadran
nema vetra
volela bih da znam
šta to nagoveštava

2.
sutra me nećeš pratiti na katamaran
i ja se neću ljutiti
znam zašto
danju ne izlaziš
vazduh ima miris
sasušene trave i ispovraćanog piva
grad je lepljiv
dete plače
ne želiš da te vide
jer znaš da sunce ne prašta
jul podseća na propuštene prilike

3.
u zalazak
planina sija narandžasto
a more zapljuskuje
naše oštre ivice
gledam kako
postaješ ptiče
sa pomeranjem kazaljki
sve više razumem
tvoje držanje
sada i ja imam
loše odluke
iza sebe

tišina između dva ludila

sama na ulici dok vazduh krcka
večeras niko ne umire u bostonu
sudeći po odsustvu sirena

pod narandžastim odsjajem svetiljki
ulica je zamućena i prljava reka
nije mi hladno ako opustim ramena
ulica je dugačka
možda je na njenom kraju
soba
u kojoj neko plače

na trenutak čujem
žamor zauzetih ljudi
sve prodavnice u americi
mirišu na ustajalu kafu i karton
tvoja ruka
ulazi u kadar

O pesnikinji:

Višnja Begović (1995, Beograd) odrasla je na Zvezdari. Osnovne studije pevanja završila je u Bostonu. Već dve godine živi i studira u Njujorku. Dobitnica je druge nagrade Ratkovićevih večeri poezije i treće nagrade na takmičenju „Timočka lira”