Bojan Veselinov: Rastrojstva

Ditiramb

močvarno tresište krvari u moju košulju od kučine 
što se vezuje pozadi i unosi nemir
svima kojima nije poznat miris dezinficijensa 
dernja se vuk poluživ poludosanjan 
dernja u žbun koji gori u cara trojana kozije u cara trojana 
kozije
kozije
kozije 
sanjao sam njegovu ćerku
dernja se naslednica zemlje 
i babica ovih zastora što nam mlečni san daju
slatka bela suza
makovnjače, zemljoradnice, zemljosapatnice, hleb naš nasušni
hleb naš bezdušni mir što pljuckaš nadničarima svojim 
daj nam danas i samo testo nam oprosti ništa cveti
samo hors nam daj ništa svet 

jedna mora

tri oka videh sedmi sin sedmog sinoda tri jezera
električnoplavog, pitagorejske varnice
sinusoide laveža očajnog života dovedenog do zida
shvatljivog i streljanog neizgovorenim brojem

tri oka od biblijskog mastila sam polizao tri rupe zastora
sveta su mi izbušene

gornja rupa gasi hrabrost kopirmašinkopira bubrege
uzima ti jetru gradi te zlobom
nabada ti oči od prašine, pravi te u slici svojoj i onda te zgazi
apostoli uništenja hitnog vaznesenja

druga jeca jecaj bogova umrlih
pre nego što su ih ljudi sahranili
zaboravljeni jer život
bio bi zoo
bio prviprvi-baš-prvi-vrt
bio laboratorija ne(baš)organskih pokušaja
kopikopirkopilad fizike prvovenčane more
apostoli uništenja hitnog vaznesenja

a t t t
treća, treća je pesma što gricka spokojnu tišinu nagluvog
sveta

knjigovođa od 9 do 5 što u ladici drži cz 99
onaj drugi malteneisti drži susedski hs2nulanulanula
pesmu oni pevaju rodbini mrtvoj
rodbina im mrtva jer pobili ih zajedno
pobili bratski pevali bratski
pevali u Aušvicu
pevali u Majdaneku
pevali u Jasenovcu
sricali Ciklon B
sricali eS eS
bratimili smrt koja miriše na badem
dok disala su pluća isuviše mala da prime zlo
a dovoljno velika da se vazduhu daju
apostoli ničeg

svi smo sada mrtvi
ali pesma je neukaljana
pesma je to čoveče za koju voska nema
pesma koju ne pevaju prijatelji već usta što su prašina
a jezici im poskoci
tri oka sam video čoveče umoran sam pobeđen
tri oka sam video čoveče tri oka
a nigde kraja zlu

sunovrat

svakoga dana sam pevao
život sazdan od slučaja i nevinosti revolucije
tri u krug i dva u pet ne ne u klancu tri stotine mene
mrve slabost na prstima
opraštaju ti pleme ako mi pozajmiš ime

nosim reč na obali pakosti
koja će te povrediti jače
u fioci držim misao da bez oca i majke mogu živeti
u onoj pored je špric
a bez tvog srama je teško
hajde dodaj mi nož detinjstva treba od sebe iskasapiti čoveka prostodušnog i radnog
ne mogu to sam

mnogi su sinovi nestali u ustima moloha
tebi je to smešno, zar ne
ili odolevaš očaju kako samo ključala mladost to čini

umorna kretnja i crnovučja prinuda reči zovu me
tebi je to smešno, zar ne
ili su ti noge u zemlji i korenje ti je duboko

puštam kosu da bude kao u adama
on mora da je oćelavio kad je izgubio njegovu milost
tebi je to smešno, zar ne

da li si znala da je sunovrat cvet

tebi je to smešno zar ne

akefalos

moje ružne glave su povezane
budističkim krugovima neiskupljenja
nosim ih u rukama kroz crnu senu toka
odrubljene
od strane poglavica
od strane careva
od strane naroda
od strane besnih muževa
od strane zanemarenih ljubavnica
žuljaš na mestu po kojem me je majka tukla
kada bih zaboravio ko sam i kako da stanem
ja sam arhitektonsko čudo
kip slobode koja dolazi glave
ja nemam glavu
ja nemam sebe jer nemam tebe

pseto

imam sedam otvorenih knjiga i trn u boku
tamo gde ti ruka pođe tu pomodrim i noću zablistam

spremi večeru i proglasi je javnom
srcad su ionako svratišta besnih lutalica
žvakaćemo orgon i kockati se tuđom kožom

oprani smo od greha
možda
ja sam opran od svega

od tebe
sasvim moguće
okupanog čela okupan u nilu razgaljujem
more haluciniram istinu ničiji sin ničijeg
naroda

dlakaviji igi pop, ali ja nisam tvoj pas
parabola želje je sasvim zgodno sredstvo za vešanje
ko će me lečiti obešenog o čistu nesanicu tvoga oka
tvoj otac ili ti

kužan

ja sam mali zli duh tvog mladalačkog abortusa
ja sam smrt koja igra baile na tvom zasvođenom klitorisu
urasla dlaka i gnojni fetor pored tvoje velike usne
labia major od urse minor
ja sam žmarci i struja kada sedneš nezgodno
ja sam promašena vena dok se prevrćeš u bolničkoj postelji
ja sam otrov zbog kog sumnjaš u sve što voliš
ja sam plitak san tvog umora
i dubok san tvoje nesreće ja sam tvoja
bolest i ja tvoj sam lek ti moja si bolest

tabu prerađevine

tako slikam bes
imam reči pune srdžbe
usta puna konjskog mesa prototip sam fašiste
samo mi prnje nisu hugo boss
ima vremena za to
ima vremena da trgujem sobom

nametnuti pokloni

ogrnut s tri kratke noći našeg sastanka
konjskim zubima i ostalim nametnutim poklonima
pevaću paloj reči i sabiranju uglova raspolućenog
uma a ti ćeš zaprepašćena
dozivati praznike i porodične ručkove kao da nas to
može spasiti raskola u sebi i naše zbilje
kada bi se samo tako stvari rešavale kao ukrštene reči
čije polje glasi kako vratiti ugriz jednoj narandži
dok ti ja oholo dobacujem
pa nikad je nije ni bilo

naginjem dan

naginjem dan nad tvojim grlom
ulazom na festival
kratkometražnih nitratnih eksplozija

tri metra uzvodno sam ja
nakvašen benzinom

baštovani u belom

a ja
u simetričnom predgrađu večnih lešina sintetike
ružičastih noći opterećen kožom i kancerom
svetala javnih toaleta

a ti
ti si proračunat udarac u mesinu
špric i tunel gde zlato se kuje
i prelama latinski sjaj večnosti

mnogo oguljenih kolena

hodali smo tri dana kao srećna nova godina
rasklimani kao zub samrtničke srdžbe
daleko od bilo kakvog razumevanja kezili se
na izmaku snage po ekliptici želje

upoznat od sunca, bez krede i kreča
iscrtavao sam kilometre zidova
da bih ti legao u ime
pokrio se samoglasnikom

i merio
merio
merio
dubinu žleba
koji tvoja dlaka ostavlja na meni

u nutrini raspireno sunce

spavaš u kamenu
prsiš se samrtničkim rodom
klijaš kao nešto oholo i nužno
šta da popijem pa da letom reči nađem mesto do tebe
ti crna ludačka košuljo

O pesniku:

Bojan Veselinov (1995, Kikinda). Osnovnu i srednju školu završio u rodnom mestu, studije medicine 2020. u Beogradu. Čita. Iznova se vraća Celanu, Gabrijeli Mistral, Elitiju, Jorgosu Seferisu, Barouzu i Hlebnjikovu. Ponekad i trči