Mirko Kekić: Bugi-vugi predgrađa

avione, baci nam bombone

rekli su mi: tu blizu je Dunav
i dok smo išli kolima
ja sve mislim: sa’ će Dunav
jer senke drveća leže, ko policajci,
svetle, i gmižu ko voda,
ovde je skoro selo, kuća
mirna i velika,
mi bežimo od bombi

a buka je, stalno buka,
to najviše zbog nas malih,
a nije nego su golubovi u potkrovlju,
a nije nego lete avioni, ponekad

mi deca im pevamo
avione, baci nam bombone
ako nemaš para baci nam cigara

jao meni šta sam doživela
viče mama i za uši nas vuče u kuću,
a para, svi imamo para
fioke su ih pune
čak ih, mi mali, iznosimo u dvorište
i igramo se njima

noć nas, svako malo, pretumba,
avioni bacaju bombe, prokleti,
a nije, nego to probijaju zvučni zid

gle, gle, šta je bombi po dvorištu,
gle, gle – viče ujutru mali Milutin
a to nije od aviona, nego od krtica,
al’ on to još ne zna

krtice su u zemlji
golubovi u potkrovlju
na nebu avioni

cigara, sem dečijih što su žvake, nema
to svi kažu, jedan dan dođe tata s boksom
pa uzme upaljač i zapali ceo boks, odjednom:
neće mene neke bitange da deru,
a leba nemamo
bila je noć, plamen je bio lep,
tata je jak, a nije, nego budala,
glupira se pa će opet da kupi

gle, gle, šta je bombi, na teveu, gle, gle –
viče uveče mali Milutin, a to je bokser,
Tajson, na kaseti, al’ on to još ne zna

e budale, gledate tu Amerikanca, neprijatelja –
kaže mama, ćuti, nije to Amerikanac,
to ti je crnac – kaže tata,
a onda bude beli šum, pukne traka

a buka je, buka stalno, a nismo to mi mali
nego golubovi su na potkrovlju, seru
po onom što smo od usta odvajali

pa tata ko Tajson sad al’ utokom
po golubovima, zvoni lamperija, zvoni
buka je, mama viče: budalo pijana
u nebo pucaš a ratno stanje,
jao meni šta sam doživela

gle, gle, bombarduje – viče Milutin
pa zapuši uši, a nije nego samo puca
al on to još ne zna

noć je lepa, tata je jak

sveće i bombone

Ema, Ema, da ne umremo mi sad?
na ulici tenk do tenka do tenka
a Ema se kliberi ko staford na biciklu,
bere sve maslačke redom,
pa put do prodavnice od dva minuta
pređemo za deset

čika Zoran pred prodavnicom, vidi ga,
tužan ko vrba, ko žvaka, ko stara lopta
nema više hleba, ni mleka – kaže: šta ću
imamo, eto, te kremiće, sačuvao sam za vas,
i bombone

                                        zvrkovi mali
Ema i ja u dvokrilnom ormaru
jedemo bombone u praznoj kadi
jedan dan, u punoj kadi drugi,
cele nedelje skoro, u kokošinjcu čak u
nato paktu

jedan dan više ne – umro čika Zoran,
rekla mi mama kaže Ema obesio se
– to jer nije imao hleba, ni ništa, sigurno
– nije, nego što su mu deca narkomani,
kaže moja mama
– a moja mama kaže da je tvoja mama
kurva, odakle joj sad za auto, a – kažem

tu noć svuda gore sveće, male sveće
stavljene u stare čaše, čika Zoran je umro,
ugurane između piksle i knjige,
velike sveće, slavske, sa sličicom
čike s bradom, sveće

sa žutim glavama
kao Ema dure se dok zveče bombe tu
blizu, sveće što mirišu na dečiji šampon,
sveće bez oca, kao maslačci, sedmogodišnje
bez prednjeg zuba, celu noć gore, opet
nema struje

eto vidiš jesi glup hehe nismo umrli
– dotrči Ema ujutru
– samo čika Zoran kažem

Ema sedne, gledam je,
vrba, žvaka, stara lopta,
pljusak, pljusak, pljusak, pljusak

žmurke

tamo je grad
sa svim svojim rečima
trgovinama i šaržerima
ovamo horizont
šaka neimenovanog drveća
nekrštenih staza

najlonski džak je odleteo na banderu
neka to bude anđeo

oči vire nekom iz krošnje
nekom iza auta

dokle ide ova igra
može li iko da istrči
i vikne

pu spas za sve nas

petnaest

sedeći na ivici bazena
slutite kalifornijske vile
dve palme i sunce

dok knedle mladih oblaka
niske i brze jure zapad

nova naselja autoput i noć

staze dima iz odžaka još su brže
dok šume novu zimu – to je prvi put

nešto manje staze
iz ustiju su još brže
– to nije prvi put

sva trojica se smejete

sunce je brže od svih
i već ga nema
tu je tek sveopšte
plavo predvečerje
trezveno i zvonko
koje čini da sve zveči
ko metal i okolo i u tebi

nedostaje ti zeleniš tih očiju
i sve što ti je ostalo strano:
njene grudi i misli i porcije
osmeha i prvi put

najbolje joj znaš toplu oznojenu šaku
za koju si se držao ulicama, ukrug
ulicama koje nisu Dalmatinska
ili Topolska da bi se ovde imenovale

ne možete da pravite žabice
ali par njih su tu i skaču
po plavim pločicama
jer su na tren plave
i one i vi i sve

skidate majice da im se priključite
kože blesnu s par mladeža
zveket stopala na skakaonici

dočekuješ se o dno praznog bazena
uz zveket koluta napred
uspešno – to ti je prvi put

penješ se opet i opet i opet

zveket smeha ide za zapad
nova naselja autoput i noć

krovovi padaju s pticama

reč ulica je tek skica ulice
sva ta lica, dvorišta, tračevi,
mačke i točkovi

kao što je grad eho
umora mnogih nogu
a trzaj psa
eho njihovog besa

mi, na zidiću
Petar, Andrej i opet Petar
deo smo ovog naselja
bugi-vugija predgrađa
i popodneva koje lebdi
oko zgrade bez fasade

dok okolo kibicuje
ronda i laje nečiji novac
jer je dominantni glas novca
šuštanje
samo u mislima o njemu

a nebo nam štrči nad svakim
krovom drvetom čovekom
koji vezuje pertle

ko otac prvog što je vezao
pa pasoš u džep
– sad je prvom lako da mašta;
ko otac drugog što je vezao
nek mu je laka zemlja
– sad drugi vazda mašta i pravi oca
od svega i sve od oca;
ko otac trećeg što nije

sva tri oca su deo predgrađa
ko i sunce, ovog neba koje štrči svuda,
sunce što greje i ljubi, brat,
i lupa ceo dan ćuške

dok mi, Petar, Andrej i opet Petar
čučimo razvezanih pertli

pitao si zašto svima govoriš da sam mrtav
vidiš živ sam i zdrav i tek nas čekaju dobri dani

nisam znao zašto to govorim

kada sam se probudio otišao sam do groblja
čempresi su nicali svuda
cepali zgrade i ulice

kao kada si umro

kapric

pod mostom južno od grada
plivaju srednjoškolke
i već su trave što im se upliću u noge
njihova kajanja

pogodili smo jedno drugom
mete pikada u centar
narovi su krenuli da pucaju
sočno kao glave i meteori
na kakvom ponoćnom prazniku
među napuštenim fabrikama

vidim gde ležimo
na provincijskoj raskrsnici
okruženi musavom decom
s kravljim očima

s mosta južno od grada
neki su ludaci čak i skakali
zna ih moj otac

balada o automobilima na sudaranje

ne znam zašto ti nisam pokazao
taj mali beli zid kraj kog smo prošli
i nad njim ništa sem neba,
niti zašto sam to toliko želeo

junsko sunce i ti ko dva bombona
jedan pod jezik brdu, drugi meni
dok se pribijam uz tebe, u tvojoj sobi
s vitrinom punom knjiga
koje tako liče na pun frižider, i obratno
u toj sobi urednoj kao vrli novi svet
ka kom u kolonama idemo na obrok

na tom poligonu
za automobile na sudaranje
s rančevima stopera na ulazu
s vikend uzdasima tvojih drugarica
gde te vidim uvek vodoravnu
u mirisima ozbiljnijim od mirisa
cveća, benzina ili kiše

u narastajućoj tišini među nama
jer se mašne od reči teško prave
kada ti je jezik tek uvo jedno klempavo
već vezano u čvor da ne smeta
kakve su uši živuljkama što su vazda u mraku

a kad brdo isiše bombon sunca i stigne noć
iz tebe krenu lisice mekih šapa
pokrenu se prskalice u svakom parku
i oblaku, pa ujutru krošnje bukte ko buketi
i svuda niču puževi i zgrade
dok nas dvoje u tvojoj sobi
grejemo smrznute šake na šoljama kafe
pre nego se raziđemo, moderno,
svakog jutra

ja, dok mislim kako si moja
ponosan na eho sinoćnog galopa, u
tvojim telefonskim razgovorima s drugaricama
ti, gospođice u brdima mente i ambicija
sva od ljubavnih pobuna i uspomena
toplo naručje možda za nečiju decu
s prstima za mobilijare i čokoladu

iza zaturenog zidića gde prestaje grad
i kreće arkadija
koja mi se učinila pri odskocima s tramboline
i koštala me svih sudara
u luna parku naših noći i jutara.

sreda ujutru

buđenje, tuđ krevet – tvoj krevet,

motel kraj puta, zdravo ja sam Fransoa
Vijon biste li me povezli, redovi crvenih
jablanova, žuti kabriolet, preko kože
i da prelijem ti belveder s radija,

miris tvojih butina, šta ćeš sad da mi radiš,
miris tvoje sobe,

taksi, kiša,

imaš upaljač, tvoj osmeh,
tvoje drugarice, red pred veceom,
stroboskopi, već smo bili evo karte,

sitna kiša, marica, momci imate nešto
nedozvoljeno kod sebe? tuča prekoputa,
pileće belo,

gorki list, osmeh neke devojke,
gužva, gorki list, stroboskopi,
novi drugari, ulaz je trista dinara,
Vule i Laza,

sitna kiša, trafika,

zaključavanje vrata, moj stan,
novčanik, parfem, žuti duks, hladan tuš,
popodnevno buđenje,
hladan tuš, žuti duks, parfem, novčanik,
zaključavanje vrata

sitna kiša,
trafika, zdravo komšo, orbit i upaljač,

Vule i Laza, ulaz je trista dinara, crvena svetlost,
plava svetlost, crvena svetlost, plava svetlost,
gužva, gorki list, novi drugari, osmeh neke devojke,
još jedan gorki list,

sitna kiša, ćevabdžinica, pileće belo,
pileće belo, tuča prekoputa, marica, momci,
imate nešto nedozvoljeno kod sebe?

već smo bili evo karte, stroboskopi,
red pred veceom, tvoje drugarice,
tvoj osmeh, orbit, imaš upaljač,

kiša, taksi,

miris tvoje sobe, tvoj miris,
šta ćeš sad da mi radiš, miris tvojih butina,

žuti kabriolet, redovi crvenih jablanova,
preko kože i da prelijem ti belveder s radija,
ti dižeš ruke, stoper, zdravo ja sam
Fransoa Vijon biste li me povezli, motel
kraj puta, alarm,

buđenje,
prisećanje,

e izvini, moraš da ideš sad.

pesnik

tek nešto viši od baštenskog cveća
Raša uči da hoda
leva desna leva desna leva
pa pad na teme

ustane, zatim
leva desna leva desna
pa opet na teme
uspravi se i izgovori
tanušno nema veze

kroz koju nedelju:
leva desna leva desna leva
desna leva
leva – teme
ishod još uvek isti
nema veze
nekako sve ubedljivije

O pesniku:

Mirko Kekić (1996, Požarevac) Jedan od pobednika ovogodišnjeg konkursa Prvenac za neobjavljenu zbirku pesama sa zbirkom „Bugi-vugi predgrađa“, koji organizuje SKC Kragujevac. Pohađao radionicu kreativnog pisanja Zvonka Karanovića pri DKSG-u. Apsolvent Istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Do sada je objavljivao u listovima: Agon, Danas, Braničevo i Suština poetike.