Vladan Krečković: Ako psi budu lajali

Fotografije moga oca sa Zapadne obale

Vidim da je bio kraj godine
kada si stigao u Sakramento.
Da li si pod dejstvom džet-lega
možda sanjao čudne snove,
u zbrkanom prostor-vremenu
video da ćeš sledeće godine
upoznati moju majku?

Na nekom si slavlju,
ali svetlost je preslaba,
jedino tebe prepoznajem.
Uhvaćen u kolo sa staricama,
štrčiš okićen ogrlicom
od havajskog cveća.
Pamtiš li imena tih ljudi?

Nosiš fajerku i tvoja kosa
otkriva prisustvo vetra.
Leđa si okrenuo Pacifiku,
uzalud se pretvaraš
da te ne zanima
tolika usamljenost.

S kim si te noći bio u Rinu?
Mrak je pred kazinom,
u ruci držiš lepezu dolara.
Neću te pitati ko je žena
čiji pramenovi lepršaju u odrazu,
na vetrobranu crvenog forda.

Trideset i jednu godinu
si imao, isto kao ja sada.
Možda si upravo osetio
da je malo stvari zaista važno.
Da li se zato blago osmehuješ
u rasklopljenu utrobu pontijaka?

Šake su ti već tada bile crne,
polako si pripremao prste
za moj mitski doživljaj tvojih dodira,
miris motornog ulja.

Četrdeset godina kasnije
sediš u dnevnoj sobi,
listaš novine i piješ kafu.
Možda si već primetio –
tvoj sin je konačno
uspeo da reši enigmu.

Voleo bih da ti ispričam
koliko sam noći ostajao budan
iznova gledajući film
Pariz, Teksas.

Ožiljci na emulziji

Kada smo brat i ja
bili klinci,
otac je fotoaparat
repetirao kao pištolj.

Nije znao da su sećanja
meci bez baruta.

Portret moje majke u visokoj rezoluciji

Sećaš li se sirene trajekta
nadomak Tasosa?
Jutro je značilo tvoj zagrljaj
dok je kroz prozor kabine
ostrvo narastalo kao kolač.

Sinoć sam gledao fotografije.
Na njima si još uvek
devojčica u visokom bilju,
na tvom licu
nema tragova grubosti,
straha od otvorenih vrata ormana.

Svaki put kada vidim pse lutalice
setim se vreće kostiju u kuhinji.
Komšije su mrzele kada si ih
pred kapijom ostavljala
pored činije sa vodom.

Oduvek si više verovala
proročanstvima nego
zakonima prirode,
govorila da su tvoji snovi
čekaonica za mrtve.

Trideset i jedna mi je,
krajnje vreme ni za šta.
Moje telo prati takt
tvojih drhtaja, privlači me
sve što ne mogu da imenujem.

Fotografije su sklone demenciji,
jedino digitalni bog pamti zauvek.
Napravio sam tvoj portret
u visokoj rezoluciji,
Nagnuta nad radijator,
gledaš kroz prozor.
Suočena sa snežnim jutrom
strpljivo govoriš:

Uvek imaš pravo da odeš
ali nikada ne zaboravi brata.
I pažljivo posmatraj
groznicu Mesečevih obraza.
Mladost je buncanje,
budi svestan svoje mržnje.
Prati kretanje betona.

Ako psi budu lajali

Za Dekija,
jedinog burazera

Noću sve češće čujem
neobjašnjive zvukove iz šume,
ali više ne tražim uzroke.

Ne polažem uho na zid toaleta,
naučio sam na šaputanje cevi,
kao kada na drugoj strani
telefonske veze nema nikoga.

U novinama je svakoga dana
drugačiji fudbalski tim umrlica.
Više ne verujem u kvantnu
poziciju kladioničarskih listi.

Rekao si: Zaboravi razglednice
i ostala obećanja,
ne ljuti se kad olako kažu
ljubav ili prijateljstvo.

I da se ne plašim
ako psi budu lajali.
To se ti vraćaš po mene.

Pred izlazak petkom uveče

U julu se noć
navlači preko neba
kao iznošena majica
i zvezde će uskoro
pokazati zube.

Još jedan rikošet detinjstva
neće te naučiti ničemu.
Pogled na prazan prostor
budi potrebu za odlaskom.

Prekasno ćeš saznati
da je Sunce velika nula,
a sijalica njegova
binarna simulacija.

Izdrži ponavljanje
odraza u ogledalu.
Nikad se ne pitaj
zašto Bog uz strahove
nije ostavio uputstva.

Hibakuša

Avgust je oboleo od
fisije uranijuma,
u anamnezi je pisalo:
previsoka temperatura,
otežano disanje i truljenje tkiva.

Grad fotografisan
prejakim blicem.
Niko se nije smejao.
Udar je zgradama razbio zube,
beton ponovo pretvorio
u prašnjave staze
kojima su nekada odlazili ribari.

Povratni talas zbrisao je
kimono sa moje majke.
Zauvek joj tetovirao leđa
krvavim granama trešnje.

Nadomak okeana
molili smo za vodu,
bilo je moguće čuti
hlađenje kostiju,
šištanje čelika,
ključanje kože.

Prozori bez kapaka
uzalud su zurili u nebo,
nisu čuli jauk letećeg tramvaja,
sirene izletele iz vode,
zapetljane u telefonske dalekovode,
krljušt prekasnog upozorenja.

Iz nulte tačke Hirošime
niču krugovi,
moguće je stajati na izvoru reči:
hibakuša, onaj koji je preživeo brisanje.

Ja, Tecuo, hibakuša,
šezdeset godina sanjam
rendgenski snimak detinjstva,
kostur mališe u školskoj klupi.

Moja majka, Katsuko, hibakuša,
u kasno leto iz leđa joj
sa grana trešnje zriju plikovi.

Otac, Haruaki, hibakuša,
zbog poziva mrtvih riba,
hladne utrobe podruma.

Moja žena, Eno, hibakuša,
još jedan slog u imenu
i sigurno bi izvršila sepuku.

A moj brat,
zauvek ostao samo Icuo,
na pirinčanom polju
izbledeo pod bleskom drugog sunca.

Sat vremena pre konferencije
Enola Gay titrala je sa zvučnika.
Kad je rerna iz pozadine
upozorila da je gotovo,
pekar je morao da požuri.

U tišini sam se suočio
sa čokoladnim mafinom,
minijaturom košmara
i bez reči pokazao na flašicu vode.

Vozovi i opet vozovi

Tragom službenih putovanja
čekao sam vozove u mestima
za koja nisam ni znao da postoje,
dugo proučavao mape.

Pruge su precizni ožiljci.
Zvuk poništavanja karata,
upozorenje: Puniš trideset godina.
Klik-klik i Bon vojaž!

Pamtim sebične zidove
jedne stanice u Italiji,
prostor bez vaj-faj signala.
Polja nadomak Genta,
sećanje na sliku iz udžbenika
Žitna polja nadomak Arla.

U snenom prostoru,
nakon predgrađa Budimpešte,
proklizavale su livade,
figure na šahovskoj tabli,
nepomične krave, dalekovodi.

Sećam se lica jedne Rumunke
dok je izlazila
na stanici pre Brašova,
povratak nikome, nigde.

Vozovi i opet vozovi,
škripa je bila jedini saundtrek,
uz koji sam posmatrao
Morzeove signale gradova.
Ponekada sam se uspavljivao
listanjem imenika u mobilnom.

Pre nego što bih napustio
zamračene hotelske sobe,
opipavao sam
unutrašnji džep jakne.
Pasoš, karta, roman Satori.
Zvuk zatvaranja kofera
bio je znak za polazak.

Uvek bih zastao na vratima
i poslednji put osmotrio sobu.
Jedva sam se suzdržavao
da vrhom ključa ne urežem
tvoje ime u skriveni deo nameštaja.

Anima, kretanje betona

Sve mi se češće priviđa
žena čija kosa dodiruje
cev prečnika devet milimetara.
Kaže da će mi pokazati
drugačiju vrstu samoubistva.

Epizode bez sna su duže.
Potreba za hodanjem
postaje neizdrživa.

Nikada nisam pregazio
nešto toliko veliko
kao što je grad,
ulice u kojima sve šetnje
podsećaju na odlaske
i gde svetla nisu putokazi.

Neophodno je pratiti
kretanje betona,
mogućnost upisivanja
sopstvenog imena,
čvrstinu koja lomi zube.

Posmatram
pucanje kože zidova,
armaturu iz koje raste
novo telo grada,
monohromatski lik anime
na naslovnim stranama.

Huliganka.
Ratna zločinka.
Diktatorka.

Bilo je lako zapaliti grad,
ali nikada to nismo uradili

Želela si panoramu.
Držeći se za ruke kao tinejdžeri,
u liftu smo posmatrali
odbrojavanje spratova.
Oštar zvuk šljunka na krovu
podsećao je na rečne plaže.

Video sam ostatke leta u
kupolama tvog svučenog grudnjaka
koga je neprimetno punila ponoć.
Pitala si me kako uvek znam
gde miruju gradski bazeni?
Otkud tolika žeđ u meni
i strah od telefonskih poziva?

Sa prozora tvoje sobe,
spori tok Dunava ličio je
na egzodus nafte.
Svaki put kada bi me zagrlila,
prestajao sam da mislim
kako je jedna šibica dovoljna.

Volim te 10.000 godina

Dani sa tobom bili su
scene iz filma Čangking Ekspres,
neonski poljupci,
mekane košulje boje ciklame.

Dao sam ti adresu i
ostavio otključan stan,
dozvolio da budemo enigma
koju nikada neću rešiti.

Na kuhinjskom stolu
zaticao sam zlatne ribice
u plastičnoj kesi,
roj malih, ostvarivih snova,
prebujale divlje biljke
u malim saksijama.

Pred spavanje sam te
dugo gledao u oči.
Šaputala si:
Dvadeset i prvi vek
doba je signala,
lako ću ti pročitati misli.

Ponavljao sam u sebi
hajde da vidimo Kaliforniju,
ponavljao
volim te,
volim te 10.000 godina.

P.S.

To nisu sećanja već daljine,
prostor nalik na Rusiju.

Domine kompozicija vagona
i bare motornog ulja
pod šarlahom snegova.

Ljudi na stanici u pristizanju,
oduvek i neprestano ništa.

Moja ljubav –
signalna baklja.

Gori,
gori još jače

i nema te

Nadomak autoputa

Grad govori
drugačijim jezikom,
umorne su interpunkcije svetla.

Sve je tiše,
kao da je serijski ubica
iznajmio privatni smeštaj u blizini.

Trebalo bi ugasiti motor,
otvoriti mapu,
prstom ubosti
u prisustvo jezera.

Kada bi neko makar
reč viknuo u šumu,
makar stavio tačku
na bujanje trske.

Na slabom svetlu vidim,
umorna si,
puna psovki.
Na slabom svetlu vidiš,
umoran sam,
potreban mi je zagrljaj.

Ako ostanemo
neće biti dobro.
Pogledaj,
na prozorima
miču se zavese.

Pre ponoći u sobi 25
(sećanje na Šloselgase 11)

U iznajmljenoj sobi
lakše podnosim prolaznost.
Plafoni su visoki
i ima mesta za sumnju
u zgradi gde duhovi
prošlih turista cvile
zgurani u procepe parketa.

Otvaram paklu
koju si zaboravila u mom rancu
i posle prvog dima shvatam
samo su cigarete
pretplaćene na dodir usana.

Iza susednog prozora
nazirem obrise tuđe intime.
Nisam siguran,
možda je to majica
obešena preko stolice,
a čak i da je stvarno glava
bez nosa, očiju i usana,
ni to me sada
ne bi uznemirilo.

O pesniku:

Vladan Krečković (1988, Beograd) – diplomirao novinarstvo i komunikologiju na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Objavio je roman Aleksa ili kroz snegove i sirene (2018). Njegova kratka priča Nestali uvrštena je u pančevačke Rukopise 41, dok je poeziju objavljivao na portalima Astronaut i Afirmator, kao i u književnim časopisima Dometi i Buktinja. Pohađao radionice poezije kod Ognjenke Lakićević i Zvonka Karanovića. Trenutno radi na drugom romanu i priprema prvu zbirku pesama koja će na jesen ove godine biti objavljena u izdavačkoj kući PPM Enklava.