Maša Seničić: Topla troma tela

Topla troma tela

osamdeset šest godina,
udovi nabrekli, naborani. dva od četiri
pegava, kreću se. trup jedan, sitan,
nokti potkresani do mesa, sa
korisnim oštrim ivicama

                                                        sedamdeset četiri kvadrata,
                                                            kuhinja tesna i terasa puna saksija.
                                                            spavaće sobe: dve; jedna u upotrebi.
                                                            trpezarija provetrena, ugradni plakari i
                                                            sva vrata blago odškrinuta

prvo, predsoblje

na ivici dnevnih novina
računam svoje godine i grešim.
zaboravila sam gde živi, danas svi
menjaju kuće i po tuđim stanovima
bez reda i pitanja ostavljaju svašta. sramota.
odavde ne vidim jasno gde sam, hodnici
izgledaju isto. kišobrani su mi poznati,
ali leto je i sve je suvo. kosu bi mogla da očešlja
i šake su joj ledene kada dolazi da me poseti
u ovom stanu: ne prepoznajem trosed, ali
setiću se kome pripada. trebaće mi pomoć
pri hodanju, kilogram oraha za kolače,
javiću da donesu i odakle. voće mora
biti krupno! bole me kolena i moju su majku
niz tetive i mišiće strujanja držala budnom.
mogu da hodam sama nego teško žvaćem.
čekaju me na poslu, čuješ; brinu što kasnim.

stolnjaci istanjeni spuštanjem laktova,
za sad smešteni u pokvarenu rernu.
peglom kroti krevetninu i nameštaj dodiruje
noktima nemarno nalakiranim.
njeno me prisustvo iznenadi, ali dobro je plaćena
da spava i briše i sluša. kroz moj grkljan
prolaze generacije, šapuću međusobno o kvalitetu
suhomesnatih proizvoda i češće
o kopijama ključeva.

ruke su ti hladne, to ne valja. gledaj:
to što na televizoru teče pratim pa
ostavim da šušti. ko je ova žena
i zašto me presvlači; nokti namazani,
a kosa joj retka, paperjasta - tužno.
treba nešto da kažem o svojoj deci,
pa ćutim dok ne pita. ako ih imam
ne znam gde su. ako ih nemam,
niko neće primetiti. deca su naporna
od kad su mala, moraš neprestano da ih voliš.
devojka što me grli ulazi a ne zvoni.
vidiš ti kako je to čudno: kada se okrene,
sa kikom niz leđa, izgleda kao ja.

zaboravljaju kišobrane kroz moje predsoblje,
nedovoljno toplo da se u njemu neko zadrži,
u mom grlu-pustinji nenošeni kaputi:
solidno sašiveni, čak ni pohabani, noću cvile
o bolu u butinama i veštačkom kuku.
pada sneg. devojka ulazi u mene tiho gazeći
mladim mladim hladnim stopalima.

rodiću decu, da spavaju tu pored.
kreveti su mekani pa noću tonem i ustajem
pa palim svetlo i onda sedim u tišini.
lustere je majka davno donela, bez kola
i bez muža. kako to misliš – nije;
ti mi znaš kuda je putovala.
dogovorili ste se da me ostavite ovde,
vidim: knjige odnosite i proveravate fioke,
ali ništa ja u njima nisam ostavila.
sećam se jednog sina, naivan je i proćelav.
nikakav kasapin u poređenju sa muškarcima
što dolaze svakodnevno i nude da
poprave belu tehniku, a nijedan nije
moj čovek. salama masna i jeftina, pravim sendviče,
u bajatoj kifli. kad neće niko ja ću beli hleb da umesim,
ali teško stojim nad šporetom. neko ipak pazi na ručak u šerpi,
ne znam njeno ime, a iz kataloga što sam skupljala bonove,
ta šerpa: više ne prave takvo posuđe. majka u predsoblju
kači mantil i doziva me. znaš li ko je moj čovek: ovde ima zaliske,
a pod desnom miškom ogrebotinu. zamisli, rekao je
za moje obroke da su splačine.

imena lekova nisu dovoljna, na njima ispisano:
glava. srce. keramičke srne krnjih ivica
u plastičnoj vreći spremne za bacanje. peskirno staklo
deli jude koji tek dolaze od mojih oteklih vlasnika –
jednog vlasnika. sve što je zanima su mrtvi ljudi
na spisku stanara. njen zadah drugi vodi život
pod mojim tapetama koje je sama birala.

kasnim na posao, moja majka ne javlja se
na telefon decenijama, linija podrhtava od
neplaćenih računa. majstori ne dolaze, stalno su tu.
neka požure. u beloj kutiji krema se skorila.
opeglaj barem dva kostima da mogu u grad, a
broševe vrati odakle si uzela; misliš da ne vidim. vidim ja.
zavese iskuvaj dvaput; nije dovoljno čisto i šta ako
neko svrati. mada i ti što dolaze, sve su mi pojeli.

konce čerupa krišom iz ćebeta, sluša
kako tuđi gosti tutnje niz stepenište.
pogrbljena, na klimavim teškim nogama,
sama svoja nekretnina:
opranih sudova, namirenih potkošulja
i tankih tankih potomaka.

O pesnikinji:

 Maša Seničić (1990, Beograd) je scenaristkinja i pesnikinja. Kao diplomirana dramaturškinja na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, pod okriljem iste institucije završila je i teorijske master studije sa fokusom na savremeni srpski film o odrastanju. Sarađivala je na različitim domaćim i međunarodnim projektima kao autorka i saradnica: na filmu, u pozorištu, na radiju i brojnim festivalima. Ko-selektorka je programa Hrabri Balkan u okviru Festivala autorskog filma, kao i jedna od osnivača i koordinatorka edukativnih programa Filmkulture. U oktobru 2015. izdala je svoju prvu zbirku poezije, Okean, nagrađenu Mladim Disom (Biblioteka “Vladislav Petković Dis”, Čačak), dok je druga dok je druga, „Povremena poput vikend naselja”, objavljena u izdanju Trećeg Trga (2019). Piše poeziju, koju čita naglas i objavljuje u antologijama (Ovo nije dom), zbornicima (Rukopisi), publicistici (Danas, Politika, Nedeljnik), u književnim časopisima (Poezija, Polja, Prosvjeta, Letopis Matice srpske, Tok, Script) i na portalima (Libela, Strane, Agon). Trenutno razvija nekoliko autorskih projekata/publikacija koji uporište nalaze u teoriji kulture, studijama sećanja i promišljanju različitih aspekata internet umetnosti. Pohađa Doktorske naučne studije Teorije dramskih umetnosti, medija i kulture. Radi kao glavna urednica portala Before/After, te kao članica redakcije MILICA magazine. Uglavnom piše i prepravlja tekstove ne nužno srodnog karaktera.