Milica Milosavljević: U igri dugih nogu i otvorenog srca

Rekao mi je

Rekao mi je jednom:
činiš se hladna i ohola kao mermer
da te nisam dotakao
nikad ne bih znao da to u stvari
samo veje sneg.

Stara sam

Stara sam
ako više ne mogu posmatrajući kamen
da napišem pesmu
stara sam
ako jednom poželjnom muškarcu
pokušavam da objasnim
da je lako biti muškarac,
a mnogo teže biti čovek
stara sam
ako stanem pred njega
i kažem mu:
izvesnost ili ništa
stara sam
ako mi je ispod nežnosti
izrasla grubost
stara sam
kad u zamenu za egzotično ostrvo
tražim ovo ostrvo slobode na kojem jesam
stara sam
kad vidim kako moje telo
više ne može postati dekor u noći
i sve češće traži obloge s redovnim obilascima
stara sam
ako me ni jedna mala greška
više ničemu ne uči
stara sam tek toliko
da me još jedno obaranje
može prosuti u paramparčad.

Godine posvećene iluzijama

Dugo sam mislila da sam tu
da bih drugima donosila radost
osvežavala im život poezijom,
iako niko od njih nije imao potrebu za istom,
a kamoli za njenim mogućim značenjima
sve što su oni hteli je da sudeluju u ovom telu i
zahvatanju njegove požudne stvarnosti
opažanjem drugih
na rastanku srce bi im samo na tren
jače zakucalo
ako bi shvatili
da će od sada za sve
biti moji saučesnici na papiru
ubrzo, njihovo srce nastavlja da kuca
po svom uobičajenom diktatu
postepeno prestaje da se seća
a ja, od tada, pa do danas
posvećeno razmatram
svaki trenutak naših susreta
kao naučnik pred mikroskopom

Opet nisam govorila o sebi

Htela sam tog dana da mu pričam
o ljubavi, a on je govorio o ceni garniture
koju je planirao da kupi za novi stan
ej, čoveče,
pa mogao bih da kupim drugi auto po toj ceni
mogao bih, mogao bih...
htela sam tog dana da mu pričam
kako je on prvi muškarac u mom životu
na kome ne bih ništa menjala,
ali me je opet preduhitrio pričom
o svojim drugovima,
i o jednom koji je spavao sa čak stotinu žena
htela sam tog dana da mu
pričam o sebi,
da zapravo nisam uopšte slobodna
kako se predstavljam
i da posle svakog novog muškog tela
moj oporavak traje duže nego što izgleda
htela sam tog dana da mu pričam
da neću lako odustati od nas,
ali umesto svega toga prepustili smo
sopstvenim telima da se objasne
i jedno drugom poželeli
sve najbolje u životu.

Berači

Sazrevala sam nad tuđim knjigama
i u tuđim krevetima
tražila ono što bi se nadovezivalo
između literature i muškaraca
čitala muškarce, ljubila knjige,
pa obrnula krug
čitala knjige, ljubila muškarce.
neko me je ubrao zelenu
jer je pomislio
da može stići nepogoda
i da se boljem od toga ne može nadati
a ja sam i dalje sazrevala
neko me je skinuo,
čim sam svojom bojom pokazala
žudnju za životom
jer je pomislio da nakon žudnje
dolazi spoznavanje i manje naivnosti.
a ja sam i dalje sazrevala
neko me je poželeo onda
kad me je drugi neko ubrao
poželeo,
i pred tim prizorom ostao miran
jer je znao da još sazrevam.
u ljubavi je tako:
prevare se oni što nemaju vremena da čekaju
prevare se i oni koji čekaju predugo.

Izgubljeni imejlovi

Iz druge zemlje on mi piše
kaže: nismo se odavno čuli
zanima ga kako sam, šta radim
i da li pišem nešto novo
šalje mi pozdrave
uz napomenu „iz kišnog Kelna“
u sebi razmišljam
mora biti da se melanholija rađa uz kišu
i ženu koja je s tobom dvadeset i četiri časa
u imejlu mu odgovaram
da iz dana u dan gubim veru u poeziju
i da to valjda znači da ću je tek pisati.

Fragmenti ljubavnog govora

On i ja dok smo jedno s drugim
ništa o onom drugom ne znamo
tek kad se odvojimo
i pustimo da se život za svakog posebno događa
saznajemo stvar po stvar
sitnicu po sitnicu
kako je to čudno
on mi priča o svojim problemima
i ja mu pričam o svojim
a zapravo
na toj bezbednoj udaljenosti
mi sve vreme pričamo o nama.

Metafora će ga spasiti

Sve novine su pisale o njemu
a ja sam s njim ležala u krevetu
jela sladoled i pričala o detinjstvu
nisam ni znala da su pisali
kako je jedan od najpoželjnijih neženja
i kako seku vene za njim
pada mi na pamet šta bi bilo
da sam novinarka nekog uzavrelog tabloida
koja bi od jedne večeri imala svašta da iskroji
dobro je po njega što samo pišem poeziju
pa će njegovo pominjanje proći bez skandala
i naslovne strane.

Moralista gubi samopouzdanje
u igri dugih nogu i otvorenog srca

Ti nisi podesna za razgovor
kaže mi jedan pesnik poznanik
ti pišeš o ljubavi
moraš da ojačaš u jezičkom smislu
da razbokoriš svoju sintaksu
da je zapakuješ u filozofeme
pa onda možemo da razgovaramo
zar to nije jednostavan primer iživljavanja
moćnika nad slabijim
s tim da on nije nikakav moćnik
niti sam ja slabija
on to i zna
zato i pokušava nečim da me zadivi.

Ali još ovaj put

Daljina je sve što se prostire
po ovom ekranu
Sahara u koju smo sami sebe prognali
ne možeš ni da naslutiš kako sam spržena
od ove beskonačne klime podsetnika
o datumima rođenja nekih izmišljenih
prijatelja
priključena na šuštanje notifikacija
kao na infuziju
ako poželim da se odmorim
možda ću otvoriti jedan profil
na kom ću imati samo tebe
tamo će biti sve jednostavnije
nećemo nalaziti izgovore u drugima
da se među njima mimoilazimo
počećemo to da radimo sporazumno
ali još ovaj put prelazim preko tebe
dugim, nesmirenim prstima
dovlačim te u svoj inbox
i tamo te šamaram enterom
govoriš kako te moja dostupnost
na poseban način dira
devojka koju bi uvek trebalo imati sa sobom,
kažeš
stalno mi laskaš
vučeš me na svoju vodenicu
jer znaš da u tom beznadežnom okretanju
moje pesme i nastaju.

Životinjsko carstvo

Moraš se pomiriti s tim
da će na tebe svi da kidišu
strugaće neupotrebljene naslage
svoje kože
kako bi te namamili
i ti ćeš njušiti to meso toliko dugo,
prebiraćeš satima,
lomićeš se,
i na kraju nećeš uzeti
a već će ti to pravo
na primanje biti oduzeto
kad se ipak odlučiš
čemu onda sve to?
dok mi se primičeš, ja već vidim onog
koji je spuštao cveće
na moje još nesvelo telo
želeći da me umiri time
što će mi nakon svega
iskazati poštovanje
i ja ću ga opevati,
jer mi drugu mogućnost izbora
nije ostavio
bićemo tako prisni
u nemogućnosti da se spojimo
ja ću režati na nežne i snishodljive muškarce
zato što je važno da postanu zveri
da u zubima, bez osvrtanja,
zgrabe svoj komad
i u miru otputuju

Dragoj Ingeborg Bachmann

Prolazi mojih dvadeset
i sedam godina,
a ni jednog trenutka
ne bih znala da si postojala,
da S. jednog dana
nije rekao: ti me tako podsećaš
na I. B.
od tada, prošlo je prilično dana,
a ja opet nisam znala
da si ikad postojala
jedne noći sam ipak rešila
da te pronađem,
i tada sam ukucala tvoje ime
na Guglu
najviše mi se dopalo to
što pišeš o ženama
u neuspelim ljubavnim vezama
a onda tvoje dopisivanje
sa Celanom
smrt usred nesrećnog slučaja
požar, koji je izazvan tvojom
neprimetnom cigaretom, tihom,
ali uzavrelom zvezdom padalicom
je li to cena biti pesnikinjom,
draga Ingeborg,
buru nazvati
jedinim mogućim životom,
ljubiti žestoko i brzo,
završiti dramatično?

O pesnikinji: 

 Milica Milosavljević, rođena je 1991. godine u Čačku. Pesme su joj objavljene u časopisu za po–etička istraživanja i djelovanja–„(sic!)“, „Кnjiževnom magazinu“, „Beogradskom književnom časopisu“, „Sent–u“, „Libeli“, „Ars–u“, u časopisima za umetnost i društvena pitanja „Afirmator“ i „Spektator“, kao i na portalu za književnost i kulturu „Strane“. Godine 2014. osvojila je nagradu biblioteke „Milutin Bojić“ i tim putem objavila zbirku poezije pod naslovom „Tamne intimnosti“. Iste godine bila je pobednica na festivalu mladih pesnika „Dani poezije“ u Zaječaru, u čijoj ediciji joj je izašla zbirka „U zoni umereno–kontinentalnih strahova“. Apsolventkinja je na Кatedri za srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pored poezije, piše prozu i književne prikaze.