Lena Petrović: U srcu pobune

kardinal

mercedes peva dok briše patose nebodera
zanosi je raskoš novog doma
šuštanje tuđih navika
i miris hemikalija na mermeru

mercedes kleči i pevuši
njen krupni osmeh teši nemirne kravate
kosim očima se moli pop muzici
da joj otkrije tajnu gaziranih napitaka
po staklenom zidu njeni nokti
stružu doseljeničke priče
bez detinjstva i raspusta

mercedes zviždi dok čisti
za nemarnim izobiljem
i čeka da ugleda crvenu pticu

preokret

za okruglim stolom
mrmljate afirmativne poruke
pozdravljate lukavu originalnost
nove vladavine

na ivici društvene distance
radnici u poljima dobijaju
jalovu pregovaračku snagu
traže samo svež vazduh
kilo hleba
i ruke čiste od pohlepe

ratari ne vide klince
koji su zajahali poker aparate
broje skokove udesno
gomilajući nejednake šanse

u srcu pobune
još uvek pričamo sa cvećem
blesavo ljubimo latice karanfila
čekamo nove izdanke
i pljusak velikodušnih ideja

desetogodišnjica

moji gradovi su na povocu
u njima slave
trud nečinjenja
cenzuru umerene kritike
utapanje u sistem građanske odsutnosti

živeo jubilej!

sa ukrasnih funkcija
ljudi foke
baritoni visokog ranga
popovi u fajerkama
bockaju posluženje
gustiraju sumnjive reči

neke vređa to
što nisu došli otmeni navijači

kokodačući hor grabi pohovani sir
stiže nova tura kiselog vina
ističemo naše u prvi plan

a ja postajem kuja
nisam pelcovana protiv stida

vrebam debele mačke
jednoj se cedi uspeh sa čela
druga nazdravlja gospodinu
od hiljadu zločina
treća se valja u pohvalama

spuštam rep
dižem uši
režim na ovu zaveru
na putu za kafileriju

Bečki valcer

Šetam po Beču, u aktentašni štekam oružje borca za ljudska prava. Srećem prašnjave kolone beskućnika sa Istoka. Beže iz kamenoloma dolara, čekaju topli obrok. Nudim im mlaku pravnu pomoć. Nemam prevodioca, ali razumem – ne boje se naše svireposti. Mi se plašimo njihovih zaraćenih očiju koje žmure smrt. Novine pišu da Despot u Hofburg palati saziva samit čistokrvnih partija. On je iz fotelje osvajao i prodavao barut. Tvrdi: isprazniće nam prodavnice, te izbeglice-izjelice. Lideri predlažu da na međama solidarnost lovimo termovizijom i bodljikavim regulativama. Pozivaju: granična policijo svih razvijenih zemalja, ujedini se! Odziv je veliki i munjevit. Posle uspešnog saveza protiv došljaka, Despot deli donacije filantrokapitalizma. U šoping molu, vod potrošača se klanja neonskim ikonama. Traže spokoj od lutke iz izloga. Meditiraju nad mandalom pametnih telefona. Ne smeju da brinu zbog elegantnog Beča, ni zbog utopljenog Lezbosa i opljačkane Palmire. Žive kao vaspitani krvoločni psi. Despot zna da su stalno gladni, kao smrt pored devojke, kao biznismeni koji čekaju odgovore na aerodromima.

Bečki hip-hop

Budi me vriska iz televizora u hotelu. Judit je preko noći Despotu odrubila glavu. Drži je pod rukom, smeši se rafalu iz kamera. Oslobodila je Despotovu udovicu Pravdu. Na trijumfalnoj kapiji karminom joj napisala: Justitia Regnorum Fundamentum. Judit i Justitia su zaposele vodene topove. Prskaju šmrkom kordone, šalju generalima lažne antiterorističke signale, luftiraju granične prelaze. Justitia odmerava nasilne globalne standarde. U lancima supermarketa krastavac više nije krastav, gladak je. Moramo ga ili genetski osloboditi ili ga zvati glatkavac, primećuje Judit. Ne, ovde uveliko istrebljuju nezgodne društvene izrasline. Sve treba pojedinačno imenovati, zabraniti opšta značenja, predlaže Justitia. Ljudi su ipak mali formati jer ih svaka reč menja. Mediji prenose da će Judit i Justitia sutra popiti melange u kafeu Prückel, sazvati komunu furija, a onda renovirati Beč. Ujutru me na recepciji čeka poruka: ponesi laptop i čekić.

Američki vez

ona je moj deda
njegove pustolovne obrve
i lakoća epske nežnosti

ispred platna saja tvomblija
jednostavna apstrakcija:
boksujemo se
pod komandom beskućnice

smeštamo kišu
u jedan trenutak stradanja
kada se razmrljaju antički heroji
i razgolite pozeri

ona nas peva
na zategnutom bruklinskom mostu
tražimo kip slobode
razvaljeni ulični cirkuzanti
žickaju radoznalost
i novac svetskog trgovinskog centra

vodim je na moderni balet
pažljivo razvrstava figure
dva halapljiva minivala
grickaju čips
naša koreografija
gosti sve lutalice

na pijaci raznih glasova i mirisa
deda me je zauvek zagrlila

Selfi i Eho

Ja spektakl Koloseuma
Ja izložba Geti muzeja
Ja avantura Los Anđelesa
Ja raspeće jastoga
Ja žurka na krovu
Ja flaša meskala
Ja purpurni snop svetla
Ja i fotoortaci

Ja pogled iz aviona
Ja razigrani kabrio Mustang
Ja ležerni Palm Springs
Ja fokus golf terena
Ja sanjivi bazen
Ja lenji kaktus
Ja fotokolaž Dejvida Hoknija
Ja i hiljade lajkova

Ja totem džošua drveća
u ritualu autistične nimfe

Eho otima moj iPhone
baca ga u Mohave pustinju

Ja odraz u blendi njenih očiju
koje uzbuđenje širom otvara

dar pacifika

hvala ti što si baš sa mnom stigla na Maui
da lepljive od sreće tražimo horizont

priroda je zgrabila svaki naš osmeh
daje nam toplinu pasata i bezbrižno site zagrljaje

na ostrvu ne plaču ni bebe
sviraju šarene ptice i šušti bambus

na vulkanskoj planini raste crveno kamenje
marsovska polja po kojima mirno zuji tornado

iza svake krivine je nova mikro klima
novo rastinje naših pogleda

dve bubamare na mom žutom kačketu
a ispod tvojih obrva zbijeni lenji oblaci

došle smo tu da živimo boje
zagnjurimo u izvor svih kič razglednica

pronašle smo biser i umočile stopala
u nervozu bliskih zvezda

Maui guta i sunce i mesec
nudi nam ljubav u kokosovom orahu

poseta komesarke sare džejn

na festivalu podzemlja
gde fijuknuti prodaju svete knjige
i meku pornografiju u stripovima
htela sam da ti šapućem
moje bestidne pesme
za keš
100 dinara strofa
ali bila si švorc

došla si u beograd da živiš sirovo
ulice ispisane prkosom
nasmejana strepnja u salonima lepote
kaldrma po kojoj se teturaju kreativni džukci
takva divljina je iskorenjena u tvojoj evropi

došla si u beograd da sviraš čelo
među dizelašima sa električnim harmonikama
postala si moja feministkinja
koja radikalno voli kitu

na marini dorćol
bušne barke nas poje rakijom
sve smo priznale dunavu
i to da su nam očevi nevidljivi
majke nepomične
a braća večno budna

ipak za tebe nema lakog muškarca
u mojoj domovini
četnike plaše uragani tvojih očiju
akordi tvog glasa
i sekire u tvojim rečima

slušaj me sara
ne vraćaj se u evropske standarde
tamo su jedino stipse bogate
ostani ovde da recitujemo bezobrazne pesme
zaradićemo brzu lovu
i još je brže potrošiti na pijane šarane

ateizam

njeni pokreti su brzi kad igra skvoš
a spori dok traži miris borova
ona gaji strpljenje u štoperici

hoću da uđem u nju
                        šta ćeš tamo?
da se molim

sekretarijat oslobođenja

u lokalnoj samoupravi sam bila dečak
čuo sam kako hodnici laju
na neonsko svetlo

na šalteru
lukave zanatlije burgijaju tišinu
kažu, mali idi u odeljenje za razvoj
ističe ti rok za konverziju:
straha u poverenje
želje u zadovoljstvo
novca u zvižduk ispod mosta

debele štikle gaze po kancelariji 205
tu je ljubazni načelnik boža
kikoće se sa vukom karadžićem
po zidu šaraju auto lakom
пиши ono што живиш
читај као да се будиш
не носи крст
може бити кукаст

čim arhiviraju ovaj haos
usvojiće moj zahtev za ukidanje
neudobnih binarnih podela

svi ćemo biti samo mi

crni petak pred uskrs

na razbijenom staklu vidim distrofičare
kako farbaju jaja
crtaju po njima iskrivljene životinje

ovo je tata
mužjak sa bradom
i zlatnim okom

tata je šlep služba
danonoćno vozi taj zverinjak
u čudesnu šumu
dok mama kobila spava u strahu

umesto u školu
idem u krug
autobusom oteklim od umora

sedim pored komšija
sa posebnim potrebama
zajedno blenemo
kroz muljavo okno

bradonja juri za nama
on može u svakom mom ćošku
da parkira žuti šleper
pauk mu ne sme ništa

kad povuče sirenu sve strmo arlauče
bulevarom revolucije

a krava mama još uvek sanja
sve dok je zlatnooki ne pogodi
teglom nestrpljenja

sad kad je budna
šlepuje i nju
do breza u belim mantilima
koje vezuju maštu kaiševima

tamo je požar
jer neko dete steže srču
i izgovara zabranjene reči

u ime očuha

gospodin salata seče
hleb pod pravim uglom
služi mi trobojna jela
točkom tricikla
meri puteve
za noćni marš
od kafane do provalije

promišlja gospoda
kroz svoje čelo
modro od molitve
naučio me je zašto bog
dozvoljava loše postupke:
sloboda je vrednija
od apsolutnog dobra
nemogućnost izbora je
smrt

gospodin salata nazdravlja
za uspešne sahrane
i propale rođendane
pokazuje mi kako da
orijentišem geografsku kartu
i dezorijentišem identitet
zato nemam vrtoglavicu
u urlajućim metropolama

vozimo se lokomotivom
koja gazi pse
kosti krckaju
a ja se plašim
inverzije života
mračne crkve
pomahnitale tradicije
ravne linije
i idealnih porodica
kroz teleskop
lovimo zvezdu sirijus
slušamo klasične kompozicije
majčinskog tereta
klare šuman
njen klavir zvoni
kroz naš salonski
brlog

gospodin salata lomi
svakodnevicu
vreme ukršta
prugama i šestarima
lekovitim biljem previja
groznicu dosade
otkriva štetno zračenje
i svrab običnog života
ne kupa se
ne menja odelo
kaže, nečistoća je
druga polovina zdravlja

objašnjava kako se
roditeljski greh
nasleđuje
ne moram
nikad da rađam
uči me da pijem viski
i izbegavam đavolike životinje
sviđa mu se moje
prkosno
neću

O pesnikinji:

Lena Petrović rođena je u Beogradu. Profesionalno se bavi ljudskim pravima i razvojem demokratije. Studirala je prava u Beogradu, a potom u Vašingtonu DC (SAD). Radila je u Beogradskom centru za ljudska prava gde je izbeglicama pružala besplatnu pravnu pomoć. Urednica je i koautorka nekoliko izveštaja i priručnika iz oblasti ljudskih prava. Svoja zapažanja objavljivala je u nedeljniku Vreme i na portalu Peščanik. Boravila je u Berlinu i stažirala u Saveznoj skupštini Nemačke. Kao Fulbright stipendistkinja odlazi u Vašington DC, gde trenutno živi i radi. Pohađala je radionice kreativnog pisanja, slobodnog plesa i teatra improvizacije. Učestvovala je u par performansa primenjenog i društveno angažovanog pozorišta. Pesme je dugo pisala u tajnosti, na srpskom, engleskom i nemačkom. Trenutno radi na svojoj prvoj zbirci poezije.