Srđan Gagić: Mračna dečja igrališta

tik iznad tla

počinje bez naznaka: odlazak, spremanje u kutije
nejasnih tragova o koječemu, beskorisnih zaostavština.
posljednje zalivanje tek izniklog bilja prepuštamo drugom.

odavde se mora dalje, bez otvorene mogućnosti, čežnje
za sobama u koje prodire varljiva utjeha kuhinje. bez
otvorenih vrata za povratak, pod kapak majke, pod pazuh oca
što se u sumrak raduju ribizli, do kraja ljeta ratuju s kosovima
oko vlasti nad okruglim plodom.

pod rukom se usitnjava istorija kuće
i plemena od kojeg je potekla neizdrživa bol nalik hroničnoj
upali uha. sa dvorišnih štrikova vijore glave: ispraćaju.
lijepi kao u albumima, rukama podupiru krovove, hvataju vjetar,
u odsjajima, na debelom limu garaže, prepoznaješ svoje crte u njihovim.

nešto se novo rađa u krvotoku: kretanje ili sličan mehanizam napuštanja;
oblo čudovište oblikuje se hitro, kotrlja naniže. pod sobom ruši ograde,
vratnice, neselektivno i bez mržnje, pa dalje kroz polje, duž žita, u pravcu poznatih
i manje poznatih stabala, gdje se tek otvara prolaz
ka usnulim radničkim stanovima bezimenih predgrađa.

međutim, smrću klijalih mladica, tik iznad tla, završava se i ova ekskurzija:
sa nepovoljnim vijestima o trenutnom vodostaju, zakrčenim autoputevima,
porastom cijena nepokretnosti, kao naznaka bliske smrti, pritiska nas izvjesnost
povratka; svojim žilavim korijenjem, bez prigovora, prigrliće nas kuća.

posle četvrtog sata lutanja potražili smo hranu

iznad šumske kuće gust, nestabilan oblak otkinuo je parče mraka,
u njemu rasprostranjena svetlost vitkih postolja čaša
klizi po hladnim vratovima, ne napipavajući dno.
nešto se otud probijalo kroz prste, po već flekavom stolnjaku tražilo
najkraći put do šupljine usta, skrivene valute za ovu gozbu.

domaćin se smejao u sveže pečenu pogaču,
kao da tamo stanuje kraj svemu (kao dodatak jelovniku neko je naveo:
domaćini se uvek glasno i pomalo besramno smeju svakoj smrti)

kad samelješ zrno, ti si na putu
stvaranja – domaćin tako postaje pesnik koji od brašna mesi metaforu,
iako mu reči pripisujem sam, bezobrazno fingirajući poetičnost pakla, britkost sekire za klanje.
u stvari, on odseca komade vruće vekne kao kokošje šije, veštinom samuraja pred našim
razbuđenim očima, ne misleći o dubokoj suštini hleba.

mojoj pesnikinji iz usta iskaču
okrutnim sekutićima razoreni ćevapi, umivaju nas masni komadi mesa,
duše preklanih grla tule iz dubine ovala, iz nepoznatih odaja njenog tela, gde bi se nekad
(eventualno) ogrejali o pesmu. dok se radovala malim mudrostima
koje se množe za stolom, jezikom je olizala svet, posrkala mu srž.

potom nam oblak okreće leđa, nenametljiva slutnja sumraka ostavlja prostor za strah;
za njom još orošen bokal tečnosti bez deklaracije na našem kvadratu stola
reflektuje ostatke neba. vredi li se u tako malom, okruglom susretu ipak potpuno utopiti?

perifernim vidom motrimo domaćina ogrnutog rojem debelih muva,
kuvaricu što miluje odbeglo jagnje rukom krvnika. brvnara, velika prašuma u plamenu,
poput naših usta traži vodu.
dubok, rashlađen svemir zapljuskuje otekline na stopalima, najpre umiruje tela,
onda oči; naziremo novouspostavljeni svet što u stomacima zasmrdi smrću.

povratak kući

s godinama raste strah od ruke koja će pokucati na vrata
odlučno obuhvatiti kvaku koja nas ne može sasvim odvojiti
od buke. škripa će nas postrojiti u jesenjoj dremljivosti,
i to će biti sve od nas. nešto spolja, nalik na dobovanje
granja o prozor, nešto zeleno i rascvetalo, o čemu bi se trebalo
pisati s radošću, napraviće prijatnu hladovinu iznad fotelje
koja nam je godinama donosila mir.

u fioci, pod gaćama, ruka uljeza nalazi igračke, sluzave
oguljene krompire u plastičnoj činiji spremne za kasni ručak
na zidovima plakate s likovima čije pesnice izlaze iz ramova
oponašajući borbu u koju se nikad nismo upustili, knjige pune
pravednog besa, kasete s partizanskim filmovima.

nešto od toga je naše, nečemu pripadamo
definisani i masni kao knjiga recepata; nešto nas zamesi
poput testa ostavi da rastemo među zidovima, da se udvostručimo
dobijemo izdašan, vazdušast izgled dok nas crne ruke ne zahvate
oblikuju u loptu, razvuku u tanak sloj bezumlja
pažljivo zaseku nauljenim modlama, oiviče
zverke sa šećernim nosevima, sačekaju da se uhvati kora,
da popouca po ivicama i iscedi poslednji sok,
prelomi na nekoliko delova, ostavi mrve, time zapečati gozbu.

s godinama raste strah od kuće koja će se raskriliti kao cvet
pustiti ruke drugih da nas uberu, obuhvate, urone u geometriju života;
rukama baštovanski spretnim
prepustiće se pokućstvo, predmeti od sentimentalne
i drugih vrednosti, naše umiljate životinje, naša podla deca, podaće se lako
da ih prihranjuju, pleve i grle dugo u noć.

putujući sa što manje stvari i bez žaljenja, kako uostalom nalaže svaki
povratak kući, napipavaćemo duge debele prste koji su osvojili i naše
najbolje kapute, osetiti nešto lepo i toplo, ganuti redom vožnje
koji nas nije izneverio, u danima kada sasvim jasno shvatamo da nikad
ništa nismo zaista posedovali.

još reč-dve o potoku

*
onde je otac lovio ribe, a onda:
potok se nije vratio.

tako počinju dobre, lukavo ispisane priče
o detinjstvu pre detinjstva, najdubljim
razlozima za svet kakav smo nasledili.
otac se oblikuje kao reč, od korena,
umnožava oblike i značenja.
žubori i otiče ka moru.

*

umesto za potokom – tragamo za njim:
mlađim i nepovređenim,
nogavica uvrnutih do kolena,
listova glatkih,
u sluzavom poljupcu mladice
kako uranja u crvotočinu.

*

tragamo bogazima, kupimo
pesak za časovnike, odvajamo
uho u tišinu da pohvatimo tragove
poslednjeg poziva u pomoć potoka
što se udavio u dubinama očeve muškosti.
nešto je proteklo, kao vreme
ugasilo se poput pogona u kojima su
muževi slagali cigle u kuću
na temelje budućnosti.

nešto – ali nikad ne saznajemo šta,
niti razumemo kako.

*

sve očeve priče imale su jedan od tri ponuđena kraja:

nešto se iz njega uobličava u zatvoreno naselje
u kojem ćemo se rađati: jedno po jedno
lepi i mrtvi kao prvoborci u parku,
skrušeni kao široka pleća sekjuritija u dugoj
povorci automobila, budući očevi, buduće žrtve//

nešto je pod vodom pomicalo
svoja pluća kao mešinu mrtvog skota –
oca ili sina koji postavlja temelje životu
poziva na pobunu protiv sveta što je
iznikao iz krajnje nepouzdanih zavičajnih voda//

smrt
oca koji gradi i ruši;
nekog sina koji o tome sačini bedne pesme.

o maloj smrti konjanika

izlazim iz dana u galopu:
noć je velika zamka za moje
razuzdane konje – zrele jabuke.

pod suncem je lakše odigrati
(životnu ulogu): kauboja, ratnika,
ponosnog sina predaka,
glavu koja svetli na čelu stola;
usmrtiti želju za drugim,
poželeti drugima smrt.

mrak već ostavlja mesta
i drugačijim silama:
u njemu se oslanjam samo na poznate puteve po kojima
umem peške, kroz šume koje sam krčio sekirom,
vrata na koja mogu nogom, noge
koje me primaju u zagrljaj, ruke
koje bi mogle biti
raširene ruke krvnika.

ulazim u druge do pasa,
oslanjam se palčevima o glatke kosti
kao o kundak. prodirem u tela kao
u bitku, sa strahom i od besa,
(i po istom principu, ne zadržavam se dugo
nad ruševinama osvojenog grada).

uvek i neizostavno, sve želje iscure u jutro,
na prljave sapi usnulih konja (za koga jašemo,
za koga rudimo?). na trenutak pomislim:
,,bio bih nežan poput uspavanog puha, bio bih zdrav poput jabukeˮ
dok uz bedro pripijam nemilosrdnu hladnoću cevi.

800 žena

dvije su preostale strategije osvajanja: nevidljivo, skrivena
od svega čemu si godinama unazad pripadala, puteljkom pored mrtvog
partizanskog groblja, kraj tajne, egzotične uvale smrti, kao nimfa među vojnicima;

ili: uz doček napuštenih okućnica duž glavne magistrale, svjetlima automobila
plašeći još rijetke susjede koje su te već sasvim zaboravile:
drugog načina nema, možeš da se vraćaš samo u prazninu tuđeg pamćenja.

ipak, bila je i treća – naravno, prugom,
pored bivše tvornice tekstila, čije su napuštene hale zauzeli
povoljni markete polovne robe, mračna dječja igrališta, ajmo rata

na putu susrećeš žene čije su majke narodni heroji;
grudi revolucuje, dižu se i spuštaju kao igla na gricner mašini,
šijući jastučnice i plahte posvećeno i svečano, poput državne zastave.

dok se vraćaju kućama, kćerke ne dišu.
pogleda skrivenog pred zidovima, kao pred spomenikom palom borcu,
nesigurne u istoriju ratovanja na pustim fabričkim parkinzima, znaju žrtvu:
njihova smjena završava umorom, uz bogat televizijski program.

napokon, tvoja majka – grli te još od kapije.
kaže: ,,nekad su ovuda prolazili vozovi, mogli smo sa ove do bilo koje tačke svijeta
sada su gotovo posvuda zvijeriˮ – osvrće se preko ramena – ,,nešto se divlje namnožilo kraj
pruge. pokušam li da odemˮ, govori mi plaho, ,,uvijek me nešto proguta, ispljune za pedalj manjuˮ.

dodaje: ,,šta misliš, zašto smo, zaboga, sve tako maleˮ.

hleb

ovih dana, desilo se i ono od čega smo strahovali: sterilnim rukama razdrljio sam
zlatastu opnu hleba, prste dostojne većih zločina preobrazio u klešta,
vadio mu meke iznutrice, slagao po ploči, od njih pravio metke za moje prijatelje.
moj kažiprst u srcu spužvaste utrobe,
kao prevoj motike u samrtnom ropcu zemlje, samo što
zemlje nema, tražio je nevidljivo dno. iz žalosne pesme pšenice i kvasca
njihao nas je ritam seljačkih pijuka, zvuk gladnog najamničkog grla.
bio me je stid pred majkom: njene šerpe sa rastinjem i tufnama,
činile su stvari ugodnijim, mrtvačka tela u njima plivala su
bezbrižno, opojno mirisala na ruzmarin, kumin i žalfiju, s lakoćom delfina
prevrtale su se skršene noge i pleća. zazirao sam od oca
dok je precizno i s pažnjom zasecao srca neprskanih plodova,
čineći ih skoro živim u soku koji ih je napuštao,
u slast nedeljnog ručka, pravio čudo ne napuštajući dom.
mrve na mom stolu bile su ipak mrtve. hiljade gadnih radničkih očiju
ostalo je negde izvan, bez mesta za trpezom. oko mene kao sledbenici,
proždrljivi i požudni prijatelji, navikli na hranu koja se ne opire.
nikakva posveta niti prigodno slovo:
unutar kore, u borbi nimalo herojskoj, uništavamo nasušnog
neprijatelja, štipamo ga do iznemoglosti.
sve će ovo proći, javljaju sa fronta reporteri bez granica, no učinilo mi se,
dok su gosti klicali pobedi, da se nešto skotrljalo niz stolnjak,
konačno i nepovratno izgubilo u dubokom sumraku kuhinje.

O pesniku:

Srđan Gagić (1988, Bosanski Novi/Novi Grad), osnovne i master studije završio je na grupi za Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Autor je pesničkih knjiga: Deca u izlogu (2015, JU Ratkovićeve večeri poezije, Bijelo Polje), za koju je nagrađen Brankovom nagradom i Prelazno doba (2016, Treći Trg), objavljenu kao nagrađen rukopis na konkursu Beogradskog festivala poezije i knjige. Pojedinačne pesme prevedene su mu na engleski, rumunski, ruski, mađarski i slovenački jezik. Urednik je panorame Meko tkivo: izbor iz nove poezije regiona (2015, A-302-Filozofski fakultet, Zagreb), i ko-urednik panorame ratne proze A fost odată o ţară. Panorama prozei de război din ţările fostei Iugoslavii (Editura Paralela 45, 2018), zajedno sa Dinkom Krehom i Borisom Postnikovim. Kao urednik sarađuje sa izdavačkim kućama i časopisima Treći Trg, PPM Enklava i zbornikom Rukopisi. Objavljuje i kratke priče i književnu kritiku. Zastupljen u više antologija i zbornika. Član je Srpskog književnog društva.