Natalija Milovanović: Nemam doma osim jezika

Niš, leti

životinje lutalice na ulicama
traže neku kost za glodanje
između nogu im batrljaju
plodnosti kakvih u evropi nema

gledam ih s jalovom čežnjom
ljubomorna na njihovu pripadnost
divlja sam na sasvim drugi način

u koji ćošak da se sklonim
na ovaj skroz običan dan
kad je šinter
spreman da spreči
razmnožavanje uvek istih priča

Rajhenburg-boranija

svaki sastojak variva
iščupan iz prošlosti
da se dobro uhrani dete
za ručak boranija
za prilog
reciklirani razgovori

samopripitomljavanje na kašiku
za trpezarijskim stolom
reči kuljaju u stomaku i napinju
od litra boranije neizbežni su
gasovi smradovi
raspadajućih tela
kraj kojih je baka prolazila
ne mogu ih zaboraviti
levo i desno na sve strane
jedi sine jedi
ja pričam koješta

njihovu neutoljivu glad
zapržila u svaki
preobilan porodični obrok
da ne mora opisivati
šta se zaista
krčka u njoj
bauljanje između
sećanja i ostalih stvarnosti
hvatanje vazduha između
dva zalogaja
dve more

osamdeset godina kasnije
i dalje ih sanja
jedi sine jedi
sigurno si gladna
ja sam uvek gladna

Askurđel

doći će snažno jesen, vidjet ćeš
izbacivat će Balkan kile kostiju
ugraditi lijesove u dječja tjemena
(Ana Marija Grbić, Venerini i ostali bregovi, 2015: 41)

1.

on je davno otresao prašinu sa cipela
i odlučio se da ga to više neće zanimati
a ja nikako ne mogu prestati misliti o prošlosti
počinjem verovati Jungu i ostalim starcima
svim teoretskim i intimnim metuzalemima
da me na neki nerazumljiv način definišu
moji preci su doživeli bar po dva rata
u meni je nešto što mi ne da mira

2.

htela bih da upoznam sve grane porodičnog drveta
a ono kao da ima boljku lišće mu i u proleće suvo
iznutra nešto škripi kao da bi samo sebe seklo
o mrtvima samo najbolje a o živima se ćuti
čekrkom bih da vadim reči iz njih
olovom zalivene u muk
od silne ćutnje mi preostaje jedino
misao o smrtima u množini
večne i bezjezične ne mogu da se bune

3.

skoro sam naučila novu reč
askurđel – deda u sedmom kolenu – i saznala
da imena za rodbinske odnose idu sve do šesnaestog
u dubokim korenima praporodičnih stabala
lete beli orao i bela pčela
ko su svi ti ljudi za koje ne znam
ni gde im se grobovi nalaze i postoje li uopšte spomenici
već kod trećeg kolena unazad gubi se trag
makar pojedinačne reči mogu da usvojim
da znam kako da ih zovem
kad im već imena i priče nema
i niko nikome nije oprostio
ono čega se ne seća

4.

prizvan ili ne prizvan Bog je uvek tu
zar ne žive negde u meni nemi
orlovi askurđeli sajkatavi kurajberi
pčele ožimikurke pardupane
sudepače sukurdole kurlebala
navrdede čukundede pradede dede
telo ih pamti skoro sam sigurna iako mi lome jezik
svaka generacija se prošloj dobro krvi napije
i tek kad dođe do smene možda razume
možda ću nekad shvatiti nadam se da neću morati
zašto je bolje lični život progutati
u genetski materijal i pustiti ga da tamo klija
s ljubavlju i smrću treba se pretvarati da si načisto

5.

dete u maternici na osnovu sadržaja
predviđa okoliš u koji će se roditi
a ja začeta u Potkozarju u proleće 95.
pa stanem da mislim kakve sve podražaje
je dnk u sebe upisao povrh onih koje je imao
u vrućim letnjim mesecima
na peteljci pupka visi plod
dok majka beži i bori se da ne završi
u kampu za izbeglice negde na istoku
delimično mi pričala delimično slutim
sećanje s nepouzdanim pripovedačem
ili kako god ga zvali svejedno je
nećemo nikad biti načisto

6.

u meni je nemir i nigde mi nije udomno
nemam doma osim jezika zapetljanog
u neuralgične čvorove intimne istorije
daleko od svega toga stojim u njegovoj sobi
dok mi nežno gladi prazan stomak
sve i da hoću ne znam po kome bih
nazvala tu imaginarnu decu
neki ukrajinski psiholog je ubeđen
da se imenima u čast predaka
stvara nesrećna sudbina
možda je bolje da samo nastavimo
prosipati mošnje suočavati smrt

7.

postoje smrti strašnije
no ko će ih sve zaboraviti
izvan ličnog vidokruga ništa
nema arhetipova
izvan teksta nema ničega
izvan prošlosti

Kliker na desnoj dojci

ispod nekoliko slojeva
epiduralno dete
veličine igračke
već dva i po meseca
pije mleko unutra
razmaženi jedinac
ne zna deliti sa drugima

kao što materični kanibalizam
kod ajkula
ne uzrokuje smrt samo
manjak mogućnosti života
tako ga i on srče
ne kroz bradavicu nego
na slamku režnjeva mlečnih žlezda

uspavanke nerođenima
koji su otpevali svoje
nelagodno vise
na otpaloj kosi
dobro podojen on
zatvara oči i sanja
o metastatskoj braći 

Trbuhozborka

na biološkom satu pokvaren je mehanizam
stao je još pre podne
on bi uvek rekao ko zna za šta je to dobro

prenaseljenost pritisak na prirodne resurse ekološki otisak
na ovom delu planete žive bigfuti moj bi takođe bio
jedno dete 6000 pelena dve tone smeća (manje)
čuješ li kako sam ekološki prihvatljiva

u stomačnoj šupljini odzvanja
ideologije se krčkaju u želučanoj kiselini
svakog meseca cela se nadme od iščekivanja
kad se maternica zgrči
sve oko nje umukne i isprazni se
kao da se organi pred njom stide svoje punoće

bešika crevo povraćanje
grudi s brošem na desnoj strani
svako od njih samo deponija smeća

čuješ li ideali su popucali po šavovima
hormonske neravnoteže
i ko zna zašto je to dobro

O pesnikinji:

 Natalija Milovanović (1995., Niš) je odrastala u Prijedoru i Ljubljani, trenutno završava master studije prevođenja u Gracu. Piše pretežno na slovenačkom, ali kao što je iz priloženog jasno, omakne joj se i poneka pesma na srpskom. Njeni tekstovi su objavljivani u slovenačkim literarnim časopisima Literatura, Poetikon, Sodobnost itd. kao i u dvojezičkom zborniku Biće bolje / Bo že. Polaznica je radionica kreativnog pisanja pod mentorstvom Anje Golob i literarnih radionica u sklopu projekta #manjšinenamreži koje je vodila Lidija Dimkovska. U koautorstvu sa Tanjom Božić je napisala performativnu poemu Udomačevanje domačih živali / Pripitomljavanje domaćih životinja koju su predstavile u Ljubljani i Podgorici. Prevodi sa slovenačkog za zbornik Rukopisi.