Maša Živković: Kuća spuštenih roletni

među bolničkim krevetima

medicinska sestra
uvežbano bode bakinu ruku

koža nadlaktice joj poplavi
kao bela majica posle branja dudinja

B+ šušti
nosi sedimente
minerale, proteine, gvožđe
zarđale kovanice

kreveti uzimaju u okrilje
bolesnike koji miruju

kroz zamaglena stakla prozora
borove iglice golicaju
vrane koje doleću

nabori prekrivača
podsećaju
da smo privremeno dobro
i privremeno ovde

kuća spuštenih roletni

budim se na stolici
u sobi bez ijednog odškrinutog prozora

nigde vetra da unese svežinu
svetlosti da obasja
osušene mimoze u vazi
promrzle dlanove bilja
moje šake na mermernom stolu

jedino je pauk uposlen
prostire posteljinu

odjednom smeh

poslednji red u sali
jakna preko prazne stolice
čuvam mu mesto
zašto se toliko smejem
tema tribine je ozbiljna

znoje nam se dlanovi
brišem ih maramicom
skupljam je u loptu
bacam u košaru na izlazu
među okrajke krušaka

toplo je pod kišobranom
u skloništu prepletenih ruku,
na dlačicama obraza
pocrvenelih

nemoj da se stidiš preda mnom

pramenove kose
hvatam u kavez šnale
manje sam zabrinuta
kad razotkrijem sve što imam

kora javora

konačno sklapam knjigu
da na miru razmislim
o bori na tvom desnom obrazu
obrasloj crnom mahovinom
koja odaje šum kad je okrznem prstima
poput one na kori javora

lovina

bride mi desni
ružičasto meso ispljunuće
najpre dva prednja zuba

postaću krastava bezuba žaba
odbacićeš me

nema pomoći od dodira tvoje brade,
nepokošene trave na obrazima

neobuzdanog bujanja vegetacije
među nogama

tropsko bilje
tu spavaju krokodili

bezazleni kad sklope oči
otvore čeljusti i puste zviždovke
da im očiste nepca

pismo Stefanu

dve godine sam sedela i gledala
reklame i filmove

površne, složene, neozbiljne
nasilne i konfuzne

propustila izložbe slika,
književne večeri
knjige, pesme, emisije o umetnosti

dve godine se nisam pomerala
dve godine sam sedela i gledala
filmove i reklame

Stefane

prvi sastanak

nedaleko od obale i klupa
guske ukvašenih krila
pokušavaju da polete

senke mojih vlasi
divljaju na njegovim obrazima

nisam ni pomišljala:
kroz nekoliko nedelja
odmeniće ih moji prsti

njegovu bradu porediću
sa svežinom pokošene trave
i suvoćom mahovine

zajedno s njim
učiću šta znači bliskost

njegove usne
dovodiću u vezu s kupinama

jednog jutra u šali
zarobiću ga nogama i
probadati zamišljenim nožem
da iskrvari na osunčanoj posteljini

sve će to početi
postepeno da mu smeta

od tada
pominjaću ga
jedino u trećem licu
da označim i priviknem se
na njegovo odsustvo

ka istoku

4

pijaca usred dana
odrezane noge životinja
na tezgama

deca upiru prstom u njega
kriju se, toliko je visok

crnokosi preplanuli bog
nasmejan
u poseti Laosu

6

nepoznata devojčica
dotrčava izdaleka

uzima mu ruku, odvodi ga svojoj kući
upoznaje sa porodicom

volela bi da zauvek ostane s njima
ako želi

u Indiji

zemlji u kojoj je postao osetljiv
na krhkost svakog čoveka

7

najviše se okretao za ženama
u Kambodži

obline nalik krupnom korenju
pod ruševinama

rezbarije u pešteru
usred džungle

8

oblaci boje perja
flamingosovih krila

zaliva travu
dovikuje sad će završiti

vodom iz creva gađa
slepljene puževe uz ogradu

imao je plan za mene
mogla sam jedino da nagađam

9

povremeno razmenimo
pažljivo pisane čestitke
bez suvišnih prideva, zareza

11

veliko dvorište hrama
hvatači vetra od trske

utrnulost tokom meditiranja
pripada njegovom telu, ne njemu

u brdima na severu Tajland

12

znao je od početka da će sve proći
mudar čovek to zna i ne žali ni za čim

rođendanska čestitka

u prepunoj sali pred koncert
trčim da te zagrlim
kao da te vidim među spasenima
posle nesreće

O pesnikinji: 

Maša Živković, rođena 1994. godine u Beogradu.
Studentkinja na Odeljenju za klasične nauke na Filozofskom fakultetu. 
Pesme su joj objavljene u zborniku 34. Festivala mladih pesnika u Zaječaru,
u multimedijalnoj zbirci Plima i na portalu www.astronaut.ba.
Dobitnica je druge nagrade Mak Dizdar na Festivalu kulture Slovo Gorčina
2019. godine u Stocu.