Katarina Mitrović: Srce od lubenice

Srce od lubenice

Jurim kroz Bačvansku ulicu
u njoj izborana zgrada
Centralni zatvor sa šupljim dvorištem
moja iskrivljena utroba
želi da vikne nešto lepo
nekome ko je unutra
ničeg lepog ne mogu da se setim
asfalt kao raspolućeni nar
gumene noge propadaju
na ruci duboka ogrebotina
i to je drugo što zanima
tu ženu koja je moj psihijatar
prvo je:
,,Šta ste radili prošlog petka
kada ste izašli iz ordinacije?”
Otvaram prozor bez pitanja
čovek ne mora da traži dozvolu
kada počne da se guši
ona me prati pogledom
ja pratim njene noge
koje skliznu jedna preko druge
taksativno i hladno nabrajam:
dala sam otkaz
završila travu
legla u krevet
i provela šest dana duvajući.
Dugo i besmisleno prepričavam
kako sam uspela da budem
ništa
ništa je dobro dok se ne pretvori
u strah od umiranja
kad se čovek uplaši
nije teško da izjuri iz kreveta
uprkos vrtoglavici
koja će da se nastavi.
Završila sam u Cetinjskoj
anksiozna i tužna
da nemam noge
ne bih brinula što propadaju
kroz pod koji se činio mekan
da nemam jezik
ne bih brinula što trne
iza pokvarenog zuba
da nema mene
ne bih brinula uopšte.
Alkoholom sam uspavala strah
prinudna anestezija
na niskoj bini dva pesnika
darovita i pijana kao zveri
plašilo me kako nikada
neću umeti da pišem poeziju
od koje ispada srce
srce od lubenice je ispadalo
na tuđe stolove
nastavljala sam da pijem
kako bi se vratilo
ne bih da ostane rupa
na mestu gde je bilo srce
u rupu može da upadne buba
šta će mi buba umesto srca
a onda sam još zamislila
granu koja viri iz grudi
pečurku koja raste iza uva
glistu koja se izvlači kroz pupak
sigurno bi još razne stvari
bile po mom telu
da nisam videla to njeno lice
koje me besomučno guli.
Nekada sam mislila da N. postoji
samo zbog mene
nekada sam mislila da pati
samo zbog mene
ona, ja, mrtva noć i te glupe poruke:
N: Je l’ si mi opet blokirala broj?
N: Reci ako jesi.
Kada sam otišla u toalet
uletela je
ona i njeno srce od lubenice
koje ću da pojedem
dok pulsira po meni
govorim:
,,Odjebi.”
Ne znajući da li to stvarno mislim
kada sam se vratila za šank
i nastavila da pijem
poruke su počele da odjekuju:
N: Doći ću ti na gajbu.
N: Sutra ću doći.
N: Ako me oteraš, crkni.
N: Ako se ubijem zbog tebe, isto crkni.
N: Ako ovaj pakao ne prestane, crkni sto puta.
N: Samo mi nedostaješ.
N: Nemoj da me prebiješ ako dođem.
N: Je l’ nećeš?
Blokirala sam iznova broj
i verovala kako je to bilo dobro veče.
Moja terapeutkinja se nije složila
pitala me ko je N.
ali to nije bitno u ovom trenutku
možda će biti neki drugi put.
Nastavila sam priču o toj večeri
za stolom su bili:
pesnikinja
slikarka
reditelj
tri muzičara iz poznatog benda
koji se raspao
ali je ostao dovoljno poznat
da se o njemu priča
za stolom prepunim
izgubljene mladosti
nedojebanih
prejebanih
izopačenih
prijalo mi je da budem srećna
kad sam imala hrabrost da dam otkaz
jutro će me progutati
doći će svi kojima dugujem
novac ili srce
noću je sve dobro
živeo razvrat
želim prste po sebi
jake muške ruke sa izbačenim venama
mirisne ženske grudi
koje se kotrljaju po mom
napaljenom telu
ja bih da me utopi slast
da zaronim glavu u more alkohola
dok me potpuno ne omami
želim da padnem na obalu
sa krckavim peskom u ustima
kamenjem koje mi se zabija u leđa
želim da me zaboli
kada uđeš u mene
želim da usisam ceo svet
da ne ostane ništa što bi moglo
da progovori
da se pobuni
da ode
u trenutku zanosa
sve je uzbudljivo
previjam se preko stola
gledam u zenice čoveka
sivih očiju
zmijskog lica
ne znam zašto baš njega
uživam sa lepim ljudima
koji sede pored bivših ljubavi
sa kojima nikada više neće biti
to je tužno na onaj poetski način
zbog kojeg dođe čoveku
da se ubije.
Nisam želela da ustanem
još nije bilo vreme za polazak kući
a ostali su posrtali
ka svojim automobilima
i nervoznim taksistima
koji su ih predugo čekali
kada je dobra noć
ne sme da se prekida naglo
čovek mora da se pozdravi sa svima
to traje kada čovek neće da ode
od nekoga koga možda neće videti
ako sutra umre.
Ostala sam sa tri muzičara
iz tog poznatog benda
koji je propao
ja uvek ostanem poslednja.
Rekla sam sve svojoj terapeutkinji
ili skoro sve
ona je zanosila rukom po papiru
s nažvrljanim srcem u uglu
nije lepo crtala
spustila sam se na stolicu
i vratila u tu noć
kada sam sela u automobil
koji je išao ka Zemunu
džoint je dodao čovek
koga sam sve vreme gledala za stolom
ne znam zašto baš njega
valjda je tako trebalo da bude
a on je zaista mislio da tako treba da bude
ako mi ne smeta što je radio hors.
,,Osamdesetih su svi nešto radili.”
rekao je.
,,Mrzim heroin”
rekla sam.
Svetla automobila
padala su po njegovoj bradi
imala je belu prugu.
Dok smo se ljubili
ovom ispred nas padala je glava
ovaj treći je nerazgovetno mumlao
kako u kući bez fasade
živi lepa Senka koja svira flautu
dok kroz noć struje
tri lovca i jedna vučica
tri lovca i tri puške
tri lovca i neko za kog se ne zna
hoće li uzleteti ili se survati
tako je lepo ne znati
i grčiti se u strepnji
tako je lepo biti mlad
a vi ste već stari
tako je odvratno biti star
vi ste odvratni
sa svojim stisnutim prstima
kojima mi prilazite
nudeći male čaše sa žestokim pićima
nudeći male smotane kurčeve
koji bi da polete
odvratni ste kad kažete kurac
dok ispod stola pipate moje koleno
koje viri iz pocepanih pantalona
kad biste znali
kako ću ja biti odvratna
kad ostarim
glava bi letela ka zidu
bez imalo griže savesti
biću najodvratnija matora žena
unakažena svim ovim što će biti prošlost
prošlost je sutra
znaću da uživam
kao što sad uživam u vama
neću se podsmevati
dok se izliva krv mladih ljudi
koji su glupi jer ih je malo stiglo
puno ih je stiglo
sve ih je stiglo
svi oni su tako glupi
ja sam tako glupa
i sve me je stiglo
pre nego što je počelo.
Vazduh je bio hladan
nozdrva zapušena
kokain se topio kroz telo
na drvenim vratima nije stajalo prezime
kad ih je otvorio
miris umrlog vazduha
raspršio se po nama
zatekla me je soba
ispunjena pločama i diskovima
i priča koja uz to ide
o ćaletu koji je bio muzičar
ili je samo voleo muziku
ali mu nije dozvoljavao
da ispuni svoj san.
,,Kao da bilo koji ćale dozvoli”
rekla sam tako nešto
pitajući se
da li sviće iza spuštenih roletni
dok se klatim na njemu
on zavlači svoje snažne šake
ispod mog brushaltera
osećam kako mi pulsira
ispod stomaka
gledam u njegovo lepo lice
koje izgovara:
,,Svaka čast za muda što si došla.”
Trebalo je da ćuti
zašto ljudi govore gluposti
zašto ljudi govore
želim da se sklupčam u krevetu
nije trebalo da ustajem
tako sam umorna.
,,Tako sam umorna
kokain ti je sranje
pusti me da idem kući”
rekla sam glasnije nego što je trebalo
iz njega je izbijala životinja
koja me juri preko krša u sobi
osećam slobodu da odem
po prvi put to osećam
žao mi je što se prelomilo
na ovom čoveku
koji upada za mnom u kupatilo
gura me na hladne pločice
steže mi glavu
agresivno
zloslutno
ispunjen moći
želim da odem
želim da odem
želim da odem
tako mi i treba kada sam ušla
u ta pijana kola
u tu mrtvu kuću
zgurana između slika njegove dece
i ruku koje me ne puštaju
kojima ništa ne može moje otimanje
opuštam se i podrhtavam kao želatin
šapućem mu:
,,Pusti me.”
On me gleda nepomično
nestaje snaga
moje mekano telo sklizne
svlačim pantalone i piškim
valjda od straha
ili od tolikog alkohola
on zavlači ruku između mojih nogu
dočekuje toplu tečnost
sedeći na pločicama
osluškujući zvuk
gledajući me u oči.
“I šta je bilo onda?”
pita me terapeutkinja
dok ispijam vodu iz njene plastične čaše
mrzim tu čašu
voda nema isti ukus kao iz staklene
ali čaša verovatno mora biti plastična
kad ti dolaze nestabilni ljudi
spremni da bes svog usranog života
istresu na tebe.
Vraćam pažnju
i govorim:
,,Onda sam otišla kući
pljeskavica mi je bila u rukama
nisam bila gladna
shvatila sam to kasno
ali se jedna džukela najela
noktima sam izgulila ruku
i zaspala
bila sam tako umorna
bilo mi je žao što se nisam
jebala sa njim ili jebala sa njom
ili sa oboje
ne umem da živim i to me muči
previše sam umorna
čovek kad postane umoran
čovek crkne
mrtvi čovek se ne plaši smrti
na kraju je sve isto
volela bih da žudim za nekim
praznina me užasava
raspoloženje koje se menja
misli o mom mrtvom ocu
on je bio umoran kao ja
i ne mogu da mu kažem
da će sa mnom biti sve u redu
čini mi se da je otišao
verujući da sam već mrtva.”
Ona se promenila
iskrivila je glavu
,,Otac vam je umro?”
Gledala sam u njene noge
klimala glavom
i rekla:
,,Ovog leta.”

O pesnikinji:

Katarina Mitrović je rođena 1991. godine u Beogradu. Apsolventkinja na FDU, katedra za dramaturgiju. Studirala srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu. Jedna od pobednica konkursa Matice srpske za ediciju ,,Prva knjiga” sa knjigom poezije Utroba koja je objavljena 2017. godine. Pobednica konkursa Somborskog knjževnog festivala sa knjigom poezije Dok čekam da prođe koja je objavljena 2018. godine. Radila kao jedna od scenaristkinja na kriminalističkoj seriji Grupa, 2019, RTS. Adaptirala je za TV dramu Paviljone Milene Marković, 2018, RTS. Koscenaristkinja kratkometražnog igranog filma Onaj koji donosi kišu, 2020, r. Isidora Veselinović. Trenutno piše triler seriju i roman u stihu.