Radmila Petrović: Četiri poljupca da spasimo svet

Devojka koja ne veruje u mitove

kod proročice smo išli
tata, mama i ja.
rekla je biću muško
i nešto veliko.
spasila mi je život.

devojčice koje se ovako rode
ne poznaju bogove.
za sedmi rođendan
kolju petla na panju.

ne koriste maskaru,
nego masat i francuski ključ.
voze traktor,
cede čvarke
i jedu kavurmu.

to su one dugonoge devojke
koje šetaju same
dok se prve pahulje tope
na krovu hotela Moskva.

priđi im samo ako možeš
zavoleti muškarca u njima.

Ekonomija žudnje

znaš kakva je bila moja baba,
čuvala je decu po Herceg Novom,
on mlatio mistrijom
po zidovima u komšiluku
pa se udala.

zime su bile duge,
kubici drva se pogoreli.
ona je palila vatre,
on tresao čunkove o njenu glavu.

ja sad gde god da odem
kažem nisam odande.
pripadam poljani, tamo gde su
komšije odavno zakopale mućak
sa naše strane međe,
ali ne i ljudima koji su je naselili.

u nižim razredima sam sanjala
kako me jure da me kolju,
u višim četvorku iz matematike.
na fakultetu nisam dizala bune.

noću čujem topljenje glečera na severu,
klizišta kako zatrpavaju Ameriku.
tako im i treba!
govore ljudi iz mog sela.

grudi su mi i danas
kao nekad ocena iz matematike.
Petrović, mršava dvojka,
rekla bi nastavnica dok deli zadatke.

i dalje me pitaju o tebi, to boli
mnogo više nego
kad su me u školi pitali
koje slovo ne znam da kažem.
pa pička vam materina recite vi
ono što ne znate, mislila sam.

bićeš bogat
kako si se oduvek i ponašao,
a nisam ti rekla
oduvek sam maštala da kreneš ka meni
onde gde i buržuji kreću praznih ruku.

uvek sam želela
da dođeš
u zagrljaj.

Prase na Vol Stritu

bio je decembar.
sneg je padao
kao i berzanski indeksi
još od avgusta.

deda je pričao o ratovima
i ja bih čula
kako pucaju topovi u daljini,
mada sam znala da je furuna
puna suvih bukovaka.

život je otkucavao mogućnosti,
ne ovde.
ovde su se krmače prasile
s prvim snegom.

kao stihovi
nizali su se prasići.
skidali smo im opne s njuški,
ložili vatru i brojali.

bili su to prasići tragači.
srljali po ćoškovima,
shvatali gde je najtoplije
i vraćali se majci.

posle je došlo proleće.
u naše selo, ne na Vol Strit
i nije bilo te recesije
koja bi sprečila da slavimo Đurđevdan.

prasići su bili hrskavi,
jeli smo i mislili
okrutan je taj kapitalizam.

Ako ljubav, onda šta?

nisam znala da li da verujem
u Boga.
po selu se pričalo
ima nešto!

nešto,
što nije dalo da naučim
kako se vozi bicikl.

kad si smotana!
rugala se sestra.

to su čini!
deda je govorio,
to su čini.

mrze nas
jer smo bolji.
pazi na šta staješ.

godina je bila teška.
kuća neomalterisana.
podovi stodvaesosmice truli.

osim u dedi,
ni u čemu nismo bili bolji
od komšiluka.

i zašto sad nije ovde
da mi na kosu
stavi venac od ivanjskog cveća
na dlanove pospe vodu sa tri izvora

i skine mi tvoje čini
šašave.

Ako je ljubav, onda je ljubav

on je opasan.
njegove su usne poezija
koju neću pročitati.

došao je taman kad je trebalo,
kao rodna godina.
zapalio vatru
ne znajući
koliko jako mogu da gorim.

najgori je sebi,
a meni je poluga od zlata
iz trezora federalnih rezervi

ima ga dovoljno da dolar apresira
i izvoznici pamuka iz Meksika
procvetaju pre njega.

on se ne javlja,
ne javlja se!
a toliko laži imam da mu kažem.

da ga neću čekati
da ga ništa ne razumem
i kako slušam tatu,

a on hoće deliju
da okopa poljanu pod malinama,
čuva hektare bukovine
i smonicu
pod noktima

Moja loza ima dar da vam skrati liniju života

moj deda je znao više nego što mislite.
rekao je čoveku
dabogda plakao kad budeš najsrećniji.
sin mu je poginuo na venčanju
svoga brata.

dedu nije trebalo ljutiti.

mogla bih se ograditi od porodice
koja u krugu od hiljadu metara
nije pričala sa komšijama,
od stričeva koji su lomili vilice
svojim najboljim drugovima,
od tetaka koje se nisu udale
jer nisu mogle ni sa kim.

zato nosim perorez u džepu
jer znam da mogu doći na naplatu
sve te glave, vilice i srca.

mogla bih se ograditi
mada sam svesna
da postoji crta
koju bi neko mogao da pređe
i moja ruka postala bi stričeva,
noge bi uzele tatin korak,
a usne proklele dedinim rečima.

mogla bih se ograditi,
ali odrasla sam na selu i videla
ako u proleće posadiš grašak
na toj njivi u leto neće biti paradajza.

Govorili su mi da je Beograd grad
u kome nikog ne smeš da pogledaš u oči

ja sam šmeker devojka.
imam perorez u džepu
i žice u brushalteru.
ne znam da pričam o filmovima.
znam kako se sade luk i grašak
i da točkovi traktora blokiraju
kad nestane ulja za hidrauliku,
ali njega to ne interesuje.

on je muškarac dama.
ne zna kako funkcionišu
porodični sistemi
sa sekirama, vilama i grabuljama.
zna koja su vina dobra,
koji kaputi preplaćeni,
ali mene to ne zanima.

mala, zajebi, kaže
i ja se setim
kako je vrućina bila velika
tog leta u malinama, a cena niska
pa smo blokirali prugu,
prevrnuli maricu
i da je jedan iz žandarmerije
imao isto tako sjajne oči
i pogled koji pomera kašike.

bilo je naređenje:
ne sme se probiti kordon
ali kažem, cena je bila niska,
nismo mogli radnike da isplatimo.
i sve su to bili
neki muškarci-dame u oklopima
koje su žene iz mog sela
probijale kamenjem.

tamo gde sam odrasla
nežnost se ne iskazuje prema ljudima,
ona se čuva
za mačiće što se okote u štali.
tamo naučiš neke fore,
onda odeš daleko
i tražiš muskarca koji na njih ne pada.

kad ga sretneš počinje rat
za koji nemaš nikakvu strategiju
zato što je ljubav jednostavna
a ti si pre svega devojka
i u neke bitke
ne ulaziš da bi pobedila.

Četiri poljupca da spasimo svet

upoznajte ga.

kada pali cigaretu
izgleda kao kuća
koju su mačke napustile.

u ljubav se zaletao
kao stršljen u svetlo staklo prozora.
mislio je uzima,
a odnosile su deo po deo.

jedini način da se sastavi
jeste da se izgradi ponovo.

nek se javi neka koja ume.

ja nemam ekskluzivne haljine,
nemam haljine uopšte.
često gricnem živac ispod nokta,
držim laktove na stolu.

što znači,
nisam ti ja neka dama.
a on to zaslužuje.

ako si ti ta žena,
ako si nosila najlepše haljine,
prikladan mejk ap,
jela dagnje ispravno,
svidela se njegovom tati

i kad zaspi,
ako nije ceo,
reci mu nek se javi.
odvela bih ga u tri pičke materine
i tamo ljubila.

Otkad te volim ne osećam se bezbedno

telefon je vratio sat
automatski,
jesen je.
tvoja devojka proučava
kako se gledamo.

ima dobru građu.
lepa je.
verovatno se budi našminkana,
ali ostariće.

ti imaš fakultet,
dobro plaćen posao
i razmišljaš šta ćeš biti u životu.
imaš nju,
a ne znaš s kim ćeš
dočekati starost.

ja sam ti prijatelj
dok ne naučim da pletem
džemper i čarape
jer zime su oštre tamo gde ću te povesti,
a u proleće cvetaju kaćuni
i bespravno izgrađeni objekti.

jesen je
i šta me briga za tvoju devojku.
znam onu koju ćeš oženiti.
srčana je
i zove se radmila

O pesnikinji: 

 Radmila Petrović (1996, Užice) odrasla je u Stupčevićima kod Arilja. Završila Ekonomski fakultet u Beogradu. Kao laureat 42. Limskih večeri poezije objavila je zbirku pesama „Miris zemlje“ (Dom kulture „Pivo Karamatijević“, Priboj, 2014.), a kao pobednik 22. Poetskog konkursa „Desanka Maksimović“ zbirku „Celulozni rokenrol“ (SKZ i Valjevska gimnazija, Valjevo, 2015). Zastupljena je u zbornicima, učestvovala na čitanjima poezije u Beogradu. Novu zbirku pesama planira za 2020. godinu.