Nemanja Stanišić: Slegli su pernatim ramenima

05. 11. 2019.

Nemanja Stanišić: Slegli su pernatim ramenima

Pesnik: Nemanja Stanišić; Izbor pesama iz neobjavljenog rukopisa

Možda

odbacio sam optužbe
da prodaješ nokte, kosu i
jamice na dnu leđa

i sačekao te
u brdima

seckajući mladi luk i kruške
mešajući vodu i vino.

Nepremostive ideološke razlike

Subverzivno je
kada ujutru nema ničeg
u frižideru
pa istrčim do marketa
kupim bri sir, džem od malina
i bebeći spanać
umesto matovilca

niko nije računao
da ćeš biti tu

reakcionarno je
kada izvadiš
usisivač iz ostave
sakupiš dlake i
zatražiš mi gumene papuče
za plažu da komšije ne pomisle
kako si šljam na štiklama

niko nije računao
da češ biti ti

ugušili smo se u krvi
čaršav je najgore prošao

Devojka u crnom

Odustao je od svojih snova
napisala je i
zaletela se ka ivici
let je bio kratak

anđeli iznad Berlina
organizovali su doček
odbila je slatko i vodu
i rekla da je sprovedu
što pre u salu stare kinoteke
u Kosovskoj ulici

zbunjeni, ali pristojni
slegli su pernatim ramenima
i odveli je u
betonsku katedralu
tehno zvuka

pederi iz pakla učtivo su
pružali ruke puni saosećanja
izvinjavali se zbog buke
pitala ih je za mračno
vlažno mesto
arthaus eskapizma
nisu je razumeli

tražila je šefa sale
setila se da joj je pričao o njemu
u Majamiju bi te ubili za 20 minuta
kroz osmeh mu je predstavio
najuspešniji slogan
dvehiljaditih

ubrzo se pojavio
u odelcetu s mesinganom
pločicom na grudima
Antonio
rekao joj da se rado seća tog
gospodina sa damskim manirima
loših procena i stabilnih prihoda

nije znao šta bi sa sobom
a nju je često pominjao
govorio kako su ih uvek razdvajale
tri ulice i dve reke
nema ga, nažalost
saznala je

nije se dala dodatno razočarati
pronaći će makar
njegov hologram
kako sedi u trošnoj
vračarskoj vili
u sedam ujutru
okružen olupinama
i reći mu

Idi kući! Čuješ li!

Muška priča

Ravnodušnost donese
stan u dobrom delu grada
i smanjeni rizik od infarkta

samo budala nije svesna
da je kraj na zvono od svega
kad bos, go do pojasa
otvoriš vrata
i ne možeš više ništa

tiho izabereš
oca, dva prijatelja i
nju

mnogo govoriš
nadoknađuješ krivine
magistralnih puteva

a ne spomeneš da
niko neće znati da si otišao

u ovom gradu kao da nikada nije
padala kiša

takav to bude dan

čekaš sve da te proguta
setiš se minijature

u prepunom klubu
pocepane dinamike
jutarnjeg aftera

odlučiš da kupiš
cigarete

na putu do šanka pokaješ se
znaš da je otišla

dok ljuštiš celofan
podigneš pogled

i jebo te bog

vidiš nju.

OmniBus

1

Video sam te
na ekranu
hiljadu godina mlađu

plakao sam mučki
a ti si izašla iz kutije
kao u onom horor filmu
i podojila me

kada sam ti sve
to ispričao
rekla si mi
da ja nisam za kuću
nikako

2

Stavljala sam
mačku u prozor
da se ne izgubiš
smanjivala svet
da se ne uplašiš

3

Konačno
bilo je dovoljno lako
krenuo bih pa kad stignem

razdvajali smo se
viljuškom za meso
odlučno

uvek sam smatrao
nepristojnim
da ti javim
kako sam stigao

Savetnik za hortikulturu i hedonizam

Vidi, nema potrebe da dolazim kod tebe. Ta priča je gotova. Bila sam na mračnom mestu tada. Ti znaš za moje probleme. Sada je sve u redu. Počinju najbolje godine. Bude mi smešno, znaš, kako je stalno padala kiša. Moja drugarica je uvek govorila da si previše hermetičan. Kao ona posuda u kojoj čuvam paradajz. Nemoj da se smeješ. Morala sam isključivo organsku hranu da jedem, taj dosadni problem sa kožom. Ni njega nema više. Život je stvar odluke. Majka me je porodila kad je htela. Ja sam se rodila pre devedeset i tri dana. Svetska žena ne čeka idealnu vlažnost vazduha. Samo trideset godina. Administrativno sam rešila stvar. Šta hoću sad? Pa, da se upoznamo ponovo. Ne bih volela da me pomešaš sa nekom drugom.

Sutra.
Na ulici.
Kako kojoj ulici?

Nemoj da te lažu. Potonuo sam po sopstvenom izboru. Nema urote, veruj mi. Moj plan da postanem gradska faca je doživeo fijasko. Nisam mogao da odlučim u čemu da budem nezaobilazan. Na kraju se završilo da se bez mene ne može, a ničemu ne služim. Često mi ljudi kažu da vide moje odelo kako užurbano hoda isključivo širokim bulevarima. Jasno ti je da je odelo usko. Jeftin štos, ali šta sad. Voleo sam je kao što se voli pas mrtvog rođaka. Konobarica je kriva. Kada sam joj rekao da ipak želim nazad, na svu hranu mi je bacila vradžbine. Kroz zle mikrotalase. Od tad pišem kratke nepotpune rečenice. Neko mi je rekao da je Džojs tako radio. A ja volim viski.

Tebe se rado sećam.
Znam da smo sve nešto,
samo ne znam šta.

Ljubav pobeđuje sve

Bila je neka priča o maloj spetljanoj torti. Onoj s višnjama i čokoladom. Nije se mogla jesti na parče, nego si morao da zahvatiš kašikom. Iz posude. A nisi je mogao ni kad si hteo. Uglavnom, oko dva posle ponoći. Ako ubodeš vrata. Široki atrijumi starih zgrada zbunjivali su vikend putnike. Stan za dan, autoput za život. Strpljenje je bilo tačka na kojoj je većina uzmicala. Kako su krenuli svi ti bombaški napadi, tako je i ona odletela u vazduh. Čokoladno nebo sa naprslom višnjom. U tom kvartu je svaka nesreća imala nešto dobro u sebi. Lizao sam je odozdo. Prestravljen idejom da se sapletem i napustim je. Zauvek.

Nekada se stizalo daleko. Sada slabo to pamtim. Od tog grada na Azurnoj obali, mislio sam da je Kragujevac. Uboli smo pijačni dan. To me je činilo vanredno srećnim. Krenuli smo po ananas dinju. Marokanci su brzo doneli odluku. Neće nas izbosti tog dana. Delovali smo im žedno. A oni poštuju žeđ. Naručili doručak na mediteranskom jeziku mrtvih. Izbodeni u oči. Suncem i svime što će nam uskoro pasti na glave.

Suteren u središtu grada bio je jedino sigurno mesto. Uniforme, cevi i psi letelice. Ljudi su danima uz pozdrav klimali glavama. Da, ovo će potrajati. Popis mrtvih stanara ažurirali su činovnici iz prestonice. To nam je značilo. Neko je brinuo o nama. Otvorila je vrata u porno izdanju. Sise i guzica koja prkosi nihilizmu rata u strogo kontrolisanom prostoru. Na meni je sve bilo dva broja veće. Spremao sam se za ulogu izbeglice. U tuđem životu, seo sam na kauč. Udoban, lep i neprikladan. Male eksplozije nervnih impulsa paralisale su mi telo. U trenutku kada sam video posudu sa čeri paradajzom u uglu sobe. Slomio se. Osetila je da mi je neprijatno. Srećom, brzo se spustila na četiri šape i krenula ka voću lagodnih domova. Video sam ceo svet koji se otvorio pod njenim repom. Ale i bauci su nosili transparente sa natpisom osobe koje boluju od epileptičnih napada će sigurno imati dosta problema. Prišla je mojim stopalima i umirila se. Spustio sam dlan do njenih usta i uzeo crvenu kuglicu. Pomazio je iza uha. Neki kreten je ispisivao na zidu zgrade: Ljubav pobeđuje sve.

Magične lampe i ostali kurci

Mrakovi se vode levom rukom, pomislio sam i ustao. U dvadesetdva i dvadestdva. Znak da je ovaj stan dobar za snimanje scene finalnog ispucavanja. Ne vidim mu dušu, ali se kvalitet patosa ne može poreći. Pomišljam na raciju, dojave i kugu. Vratio bih se u kadu. Prstima razmazao svet. Ali to je neki drugi kadar. Spuštam oba stopala u plitku vodu. Počinje dan.

Pržim tost hleb. U paleti džemova biram onaj koji ističe teget tonove odustajanja. Krckaju korice i kičma. Čini mi se da sam najzad odrastao. U redu, kažem. Od sada ću nositi samo crna odela i bele razdrljene košulje. Mokasine na bosu nogu. Možeš me sresti bilo kada a da uvek postoji rizik da te pozovem na ručak ili samoubilačku vožnju u ratom zahvaćena područja.

Do lifta sam naglo ostario. Nije me to iznenadilo, ali sam mnogo majki psovao u tebi. Prsti su pritisli oba dugmeta. I za gore. I za dole. Zamišljao sam svoju sahranu kada su se vrata razdvojila. Bilo je previše svetlo za mrtvačnicu. Molim Vas, postavite svoje telo u ležeći položaj. Tako mi to ovde radimo. I zakopčajte košulju, pobogu, rekao je lift boj. Bogato sam ga tipovao. Dodirnuo mu levi obraz. Krenuo stepenicama. Bilo mu je krivo.

Napajao sam se iz levog stopala. Zanosio ga niz pločnik. Učitavao žar u lunu. Razmišljao o nestalim supkulturama  i preskakao linije pločnika kada su uprli cevi u mene. Od mene zavisi celi hektični svet. Fabrike, mostovi i administrativna čvorišta. Melju život samo zato što sam ja tako odlučio. Ugodno je biti bog. Sve dok ti ne zafali vatre u ionako mračnom danu.

Razočaranje je bilo trenutno. Njena leđa za ornament šankom. Nikada ranije nisam bila ovde a ti kažeš da ti je sada to najprirodnija stvar. Nepoetičnost iscrtanih obrva dobila je svoj verbalni oblik. Pitao sam je za plamen. Ovo oko mog vrata je zadavljivač. Zakasnio si, ljubavi. Smrvio sam neupaljenu cigaretu. Od tada se samo tako gasim.

Hajde, vodi me odavde

Skali,
tetovaža iznad dupeta
je znak promiskuiteta
prestravljen gledao
sam mešavinu bola i
uzbuđenja na tvom licu
krv i boja
kap po kap igla
analogni zvukovi
nepoverenja

Skali,
ti misliš da sam ja
odbačeni mistik na
subotnjoj rasprodaji
roto-romana
a ja sam onaj
koji je odbacio
ideju o istini
onda kada si govorila
nemoj da ga
vadiš
ne želim sada da divljam
menjam se

Skali,
ispratio sam te toliko puta
intergalaktičke brigade
salutirale su nečemu što
je mogla biti ljubav
okviri naših prozora su
aluminijum drvo
estetika uz vrhunsku
funkcionalnost

Skali,
civilizacija
srlja u progres
izlečićemo sve
uskoro
i već mogu da vidim
stojiš ispred kapije
s obrva je jasno
da ne možeš nazad

Skali,
u toj kući je tajna
ono što su ti oduzeli
u varoši koja tinja
kezila si se na svaki
pokušaj da postaneš
žena za u kuću

ponosan sam
kad se setim kako
si im pljuvala u lice
i govorila

ja sam Skali
ikona pop kulture
ona koja čeka
onog koji misli
da su vanzemaljci
krivi što je on pička.

Svinjski but bez kostiju

Prostranstva
činila su da se osećam neprijatno
između rafova
melanholija robotizovanog glasa
sa skrivenih zvučnika
neka se na infopult javi bilo ko
bilo ko!

eoni su prolazili
od mlečnih proizvoda do smrznutih jela
slavine, odkud slavine
mislio sam na vodu
i kako ćemo se svi podaviti

hvatali smo korak
jedno drugom
trpali gumene bombone u usta
ostaćemo gladni
gladni!

folirao sam da se ne plašim
napadi panike su eksplodirali
ispod mojih kapaka

gurala si džinovska kolica
mrtvo pile nas je molilo da odemo
što dalje od neonskih svetala
i pokretnih traka

slomila si se ispred
nečega na čemu je flomasterom napisano
čokolada
tu me je sve stiglo
čuo sam tvoje sitne udahe

bilo je potrebno čudo
da te otrgnem iz reda
za humanitarnu pomoć

napolju je bio dan
nekakav, bilo kakav
obećao sam ti da se nikada
nećemo vratiti tamo.

O pesniku:

Nemanja Stanišić, (1986, Kosovska Mitrovica), pesme i priče su mu objavljene u zborniku „Autoportreti” (koautor, Centar za Stvaralaštvo Mladih, Dom Omladine, 2006) kao i u časopisu „Urbis”. Objavio je zbirku poezije „Kuvar je naš čovek” (BIKZ, 2008). Živi u Beogradu.

 

 

 

Share :