Nina Živančević: Bačeni u ovaj svet

Jednog od ovih dana…

                             Errare humanum est, perseverare diabolicum.
                             (latinska poslovica)

jednog od ovih dana
počećeš da gledaš fudbal
i sve će među nama biti gotovo
iako bih mogla da se vratim
svom klizalištu u zamenu za naš prostor
mogla bih se vratiti tom imaginarnom
klizalištu duha
gde pravim sve te umetničke i jako plemenite
figure na ledu a ti,
iza kamere, gde drugde, uramljuješ u kadar
sve moje figure dok pokušavaš da se setiš kako ide
ona pesma “volim te” i “samo ti”, namenjena meni-mi...
Vidiš. U Rusiji smo i sad je već 1904. u kojoj
baka Zinaida ispušta maramicu
namerno, u nadi da će je tvoj deda podići –
ništa se ne dogadja slučajno, i kao što Ajra Koen jednom reče,
„možda ne veruješ da postoji Karma, ali ja sam se tom ulicom
dobro našetao“, a to je jedino i baš jedino ono
što ćeš dobiti od tvoje
nove ženjšine Njine,
preglasne ko petrogradsko zvono!

Uskoro se vraćam…

USKORO se vraćam, reče on...
a kada je sledeći pokušao
na meni da primeni isti trik
znala sam da neće moći, i u stvari
kakav kreten da pomisli
kako će tako baš mene da prevari!
U stvari, teško se oslobadjamo
sindroma PP, problema Persijskog princa
ili „osmeha namiguše“ što on je odista i bio,
tu, gde su drugi pokušali da prežive i savladaju
glad, putovanje morem, ajkule,
uredničke opaske, gukanje gugutki
ili su to bili golubovi? Ili svrake?
Ili gavrani? Ili pak mudre, a ćudljive sove?
SVE PTICE IZ JEDNOG GNEZDA LETE ZAJEDNO
U NEBO...
beše neka poslovica i svačiji slogan, u gradu tom.
Među svima, samo sam ja bila orao, usamljen i gord....

Balada o Stenjki Razinu

                            Peći Mereškovskom

Da li sam te nazvala dušom ili mojim duhom i srcem
ili svojom mišlju....
To sve pada u istu kategoriju izraza kada te zovem
dušenjka,
vidiš, ovo je nešto što zapadnjaci ne razumeju.
Psina kakva jesam, počela je da iz mene laje
i priča vam opet neku priču
sa kojom izlećem kroz vrata kao ptica dodo, kao ranojutarnja saobraćajka
da, to sam ja – ženski Stenjka, čiji pravi lik kuje glas Ivana Rebrova,
a šta se sve dogodilo Razinu, meni i Biliju Kidu –
samo Robin Hud je u stanju da razume, ali nikako tvoji anarhisti
koje tu i tamo srećeš ....
Sudbina je htela da nisam rodjena
u vašem klubu velikih „kovskih“ koji vam dozvoljava
da snimate stolice, zvezdano nebo i oblake koji promiču,
a koji me tera da vas volim, za vjeki vjekov, naročito
Tarkovskog, Belu Tara i tebe, kamaradu Mereškovski
da zauvek visim u vašoj ekipi navijača i
olujnih jahača,
bačeni u ovaj svet
kao psi bez koske
jahači u oluji...

Jako blagotvorno

                              Pjeru

Jako je blagotvorno kad zadremam, s vremena na vreme, reče on.
Jako je blagotvorno kad zaspi u mom naručju nakon Medvedkinovog filma,
a ja šaputala kako je Medvedkin napravio grešku u montaži i zaradio Gulag
za razliku od Džige Vertova koji je stvorio neku vrstu vrtloga u filmu
ne dopuštajući iskusnom gledaocu a ni običnom posmatraču
da opazi isečke i rezove u montaži...
I tako sam govorila i govorila,
ali je on odavno već zaspao i sanjao ko zna šta;
jako je blagotvorno što je zaspao
jako je blagotvorno da je usnio i tako sanjao,
jako je blagotvorno što je zaspao u mom naručju...

Ah, ti Rusi!

Ruski Jevreji ne prihvataju migrante.
Nezgodni su kao što je otac jednom bio.
Portparol kaže: nećemo da budemo kao Egipćani koji ne poštuju dogovor,
ona lepo kaže – mi ćemo ih poštovati...
Žena u birou šapuće: Ovo postade Afrika! Ovo više nije Izrael!
Drugi neki aktivista dodaje: nakon Šoe – trebalo bi da vas je stid i da
pomenete tako nešto!
Hotlajn je protiv trgovine ljudskim organima...
Izraelski sud, kao i svi drugi – prepun je
poštenih i nepoštenih advokata,
policajka kaže tipu: iako to ne piše na vašoj vizi, možete da radite bez problema,
zatvoriće oči pred činjenicom da Sudancima a i izbeglicama iz Eritreje
nije dozvoljeno da rade.
„Kada je reč o izbacivanju“, kaže aktiviskinja, „ODVRATNO JE DA SUDANCE
i ERITREJCE izbacuju iz Ministarstva unutrašnjih, dok NIGERIJCI i
GANIJCI mogu mirno da se vrate u svoje selo,
a tu je i ta priča o čoveku iz plemena Baule koji je morao brzo da prebaci leš
svoje žene iz susednog plemena Bete i da je sahrani pred svima njima
morao je nekako da dokaže da je prirodno umrla i da je nije on ubio ovde, u Izraelu.“

Kultura

Mali veliki ili srednji giros, pita on,
možda mali, rekoh, ali da je dobar!
Njegova pomoćnica brzo prelazi na gospodina iza mene...
Šta želi gospodin? I, evo izvolite odmah, yv yv ppp na...

Dok bezizlazno i bezizražajno zurim u gomile
korpica sa krompirićima, sa krastavcem, lukom i paradajzom...
Ona se bavi gospodinom i njegovim plaćanjem i to dugo traje...

U jednom trenu, umilno prozborim: pa ima li neko i mene da usluži?
Gospodin je muškarac, shvatam, ali došao je, ipak, posle mene...

Ne ljutite se gospođo, kaže Gazda, pridošlica iz ne znam gde već…
Sada ste vi na redû i dobićete sendvič,
mali, bez pomfrita i…
dodajem – sa dosta luka....
Jer ovo nije kebab iz Alžira niti iz Tunisa,
nije ni libanski ni marokanski ni grčki...
Ovde je kultura bliža Istambulu
bez pomfrita, kečapa i majoneza
sa dosta bakšiša
sa malo hašiša
i sa dosta, dosta iseckanog i mešanog
lukavog nam luka ...

Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš

                           za Gregorija Korsoa

Jednom sam srela Gregorija u Bolderu
u državi Kolorado, pokazala mu moje prevode
njegove poezije koji su mu se iiiiiizuzetno dopali,
zato je hteo da proba moj prsten sa glavom bika
što i učini, a zatim reče: SAD ga vidiš, sad ga NE VIDIŠ,
uzviknuo je i odlepršao, a Ginzbergu je trebalo puna
tri meseca da ga pronađe i vrati mi prsten....

Jednom sam srela Gregorija u Njujorku
nakon mog spektakularnog hapšenja zbog džointa marihuane,
pošto je saslušao moju tužnu priču, izvadio je 400 dolara iz
svoje leve čizme gde je uvek
držao novac i ćušnuo mi ga u džep,
„uzmi klinko bedna, trebaće ti taj novac
za advokate da te brane“, a o prstenu ni reči
među nama...

Poslednji put kada sam srela Gregorija,
otac i ja smo šetali Astor plejsom, u potrazi za
jeftinim televizorom; odjednom Gregori iskrsne, tako reći
niotkuda, psujući usput potrošačke navike visokog
kapitalizma i krene da viče na nas: „Zar niste, bre, Evropljani?
Sa određenom elegancijom i ukusom? Pa vama ne treba
ovo đubre da vam puni mozak gluuuupošću!“ Žestio se tako
a zatim i sam nepovratno nestao u tešku letnju maglu
i omorinu Astor plejsa, ovog puta zauvek.

Svi kažu

Svi kažu
Postala sam surova
Jer govorim
Svima ono što oni misle,
I to
u lice

@@@

Ja sam jedna obična
Tužna narkomanka
Koja se fiksa Adornom
Horkajmerom i Brehtom
A kad zadrhtim i preznojim se
Možda ću ubrizgati
I Tita

@@@@

Ko te pita
Da li ti je duša
Puna šita i drugih rita
I stoga sita..

Povodom filma Rožea Nimoa

Kritika društva ne sme da liči na agit-prop reklamu ili na video-klip određenog publiciteta u kome prodaju satove ili već ne znam šta.
Film koji je prava umetnička kreacija i kada jeste kritika društva (kao Ajzenštajnov „Štrajk“ ili Pudovkinov „Kraj St. Petersburga“) nikada ne pokušava da nam direktno nešto proda… on možda osuđuje, ali nam nikada ne naređuje šta da radimo i kako da se ponašamo...
Možda u toj slobodi opažanja kao i u slobodi izbora ponašanja počiva pravo srce/suština umetnosti.

O pesnikinji:

Nina Živančević, pesnikinja, esejista, prozna autorka i umetnički kritičar, Nina Živančević je objavila svoju prvu knjigu „Pesme“ (1982) za koju je dobila nagradu „Branko Radičević“, za najbolju prvu pesničku knjigu. Takođe, laureat је književne nagrade „Z-Press“ iz Njujorka. Objavila je petnaest knjiga poezije na srpskom, engleskom i francuskom, kao i četiri knjige pripovedaka i tri romana u Parizu, Londonu i Beogradu. Njene studije o Milošu Crnjanskom (doktorski rad, 2001) i o umetnicama u egzilu objavljene su u Francuskoj. Prisutna je u brojnim antologijama svetske savremene poezije.

Nina Živančević je bila član brojnih književnih i teorijskih redakcija: Delo, Književne Novine, New York Arts Magazine, American Book Review, East Village Eye, République de lettres, a u skorije vreme uredjuje časopis za balkanološke studije ,Au Sud de l'Est , kao i filozofsko-antropološki časopis Intempestives pri kući l’Harmattan u Parizu. Različiti zanrovi njenog dela doživeli su brojna izvodjenja na radiju i televiziji u Beogradu, Londonu i Parizu.

Radila je u pozorištu, sa Living Theater i Wooster Group u Njujorku, a predavala Teatar Savremene i Istorijske Avangarde na univerzitetu Paris 8, kao i u brojnim pozorišnim laboratorijima u Evropi i Sjedinjenim Državama. Predaje književnost i Avangardni Britanski Film na Sorboni u Parizu.