Miloš Živanović: Na belom groblju

Quando tu vieni dal brumoso Nord, scendendo
verso gli archi bassi al Sempione, dove tornan giusti
i colori e le forme delle case, che di te
rivelano memoria e avanti […]
                                                         („Milano“, Donata Berra)

Kad sa suroga dolaziš Sjevera, silazeći
ka niskim lukovima na Simplonu, gdje se vraćaju
boje i oblici kuća, pa odaju
sjećanje na tebe, a dalje […]
                                                         (prevod: Sinan Gudžević)

1.

Sneg je gluv,
težak kao perina.
Ipak čujem
kad vlas tvoje kose
spusti se
na debeli pokrov.

Sluhom se protivim
taštoj jednostavnosti
ove doline smisla.
Vazduh je beo,
kao pepeo
gust sliva se u sneg.
Grob hvata vetar
kamenim jedrom,
zapadno lice zasuto
difuznom belinom.
Nad reljefom aleja
na platnu magle
vidim tvoje oči,
strašno se razmaknu
u dve odbegle vrane,
nestanu u pepelu.
Aplauz krilima
ni-šta ni-šta
zaspe me kristalima,
to ti urezuješ slova
šaputanjem i noktima
u nedostupan led.
Samonikli totem
skriven od sledbenika,
latice topljenog stakla,
cvet slomljenog vrata,
sediš na glečeru.
Kroz rastvoreni vazduh
najprozirnije oblasti
otiskuješ eho na svet,
otisak gole daljine.
Ako ispod tebe plane rat
kao pretureno bure nafte,
nastavićeš da obijaš glečer
trodimenzionalnim slovima,
ako mi planu šake,
nastavićeš da dozivaš
istim zbrkanim rečima
u kojima si nestala.
Još gravitacija sama
drži korake i sintakse
i strunu mraka tvoje kose.
Sedim iznad mrtvih,
čekam živa slova,
blizinu otkucaja
što ih stvara.

2.

Ako ovde cigaretom
probušim rupu u ledu
kod nogu mrtvaca,
možda se pomakneš
na surom Severu,
otopljena se sliješ
kroz lučne kapije Simplona
na prugu podzemnog boga
što iz misterioznih ruda
pohotno škrguće o meni.
Pored grobova kopača, krišom,
kao smotreno dete, postaviš
sveće od žutog voska,
pre nego što izbiješ,
živa groznica,
gorda uzdržanost,
dečačko nestrpljenje,
pod lice pravog sunca
na boljoj strani okna.
I Ticino je od leda
postao živa voda,
s njom se ulivaš
u prebogati Po.
Smiren dugim posedima,
oholi meštar regije i toka
bez pitanja te nosi
u zavese venetske nebije,
oprezno pušta te u Jadran.
To je mala slana voda,
tek zakutak okeana,
zaliv tek otkriven
iza kišnih metamorfoza.
U tom moru si sigurna
i nemaš gde drugo,
jadranske obale
utvrđene su
partizanskim grobljima.

Jata dobrih duhova
nemirnih apatrida
žuriće u tvoje ruke,
da te okrenu prema feralu.
Samo da ovde cigaretom
probušim rupu u sivom
južnjačkom ledu.

3.

Ne govori,
videću ti dah.
Okreni kameru
u otvoreni prozor
da saznam šta vidiš
dok sedim smrznut
na klupi
između dva mlada
crvena stabla,
iza crvenog mermera.
Dan se lomi
o blistavi kamen,
pršti inje.
Moram da naučim
kako se lomi
u tvom prozoru.
Smejem se u sneg
zahuktalim spazmom
osvojenog nadsmeha,
kad se setim
putanje niz tvoja
ovako bela leđa.
Prošao sam put
prstima
niz pršljenove,
prsti će ti dati
čisto ime,
ono njima pripada
ali prineće ga ustima,
da te imenuju.

Smrznuta grana
slomila se o leđa,
prasak kazne.
Noćas pod tušem
naći ću modrice,
setiću se.
Postavila si pijavice
kao odlikovanja,
izlečiće me.

4.

Stao sam čizmama
na kamenu klupu,
da vidim zlato
kad padne sunce.
Zlatna slova
na mermeru
menjala su mesta
kao magneti
na frižideru.
I video sam zlato
na tvojim ušima,
ponovo ga kradem,
jedno po jedno
zlatno pero
sakrivam u ustima,
eto toga se sećam,
baš ovde
među stražarnim
grobljanskim pticama.
Vrane su keramičke,
krckaju od mraza
cvokotom koraka
po smrznutoj bari,
kašlju kao mačke.
Popio sam kafu na klupi
i živeo visoko,
s otiskom lica u snegu,
refleksijom u ledu.

Kao da se jedno lice
zagledalo u sve
ledom uglačane
mermerne zidove:
obrazi mu utonuli,
kao prazne zdele
poklopljene dlanovima.
Odrazi i otisci gube se
pohabanim stazama,
ukradenim zlatom
utiskujem kratak život
u već zastrto lice sunca
na mesnatom zapadnom nebu.

5.

Nakon prvog praska
slutnje o padu dana,
krše se bez zvuka
plutajući kontinenti
neobične mape na horizontu,
kao ishlapeli cepelini
u jedinom kadru nemog filma.
Od te skrušene tišine
s kojom umire svetlo,
zareži lavina
po kaskadama,
hoće napolje
da se surva,
kao da sa vrha glečera
pustila si plavu grudvu,
ako pomerim usne
jurnuće bujica,
tamo gde pogledam
prosuće se,
doleteće
bezglave kokoši
kao gadno porubljeni
anđeli u snegu,
kidisaće
žrtvom da prljaju plahtu
preko sravnjene humke
i tirgartenska grmljavina
zavladaće grobnim gradom,
biću nemoćan da je zaustavim
nerazuman bez tvojih usana,
slomiće se glas kao ledenica.
Glasnice su brazgotine,
huče upaljene
od teškog gutanja pilule,
naredna tableta
biće glatka kao pahulja,
kao tvoj jezik
u vladarskom poljupcu.
Strpljenja, pusti da deluje.

Trag laganih stopala,
odraz svega našeg
ne znam kuda će.

6.

Sve ljudsko smrznuto je
u azilu nazubljene poljane,
srezalo nas povečerje
poslednjim zrakom
iz crvene rupe nisko na nebu
srušenom na četinare ograde.
One su noću ovde internirane.
Kljunovima ukradu glas
i donesu ga izdaleka,
iz senke neka usta govore,
u mraku poverenja,
poruke slučajnih zaverenika
menjaju za zlatnike.
Možda i njima zuji u ušima
kad osmatraju daljine sa groblja.

Ruke do lakata
u mraznim cvetovima,
zaražene groznicom
raspuklih ptica,
rezbarene ivicom kore
slepih jaja od gleđi
dok ispijao sam sva
njihova skrivena sunca,
ruke heliofaga od žeđi
vibriraju u sumrak.
U snolikom sećanju
kako su držale čelo,
dlanovima ti umirivale
mahnitu dijafragmu,
davale nove nazive
svemu što tišti.
Sad vadim male lobanje,
otvaram ih kao orahe,
pišem uviđaj
kako, zašto su rođene
kao objave jezgra
svih narednih dana,
više se nećemo sudariti
slepi kao dva jajeta.
U crvenim prstima
cigareta se krati,
hoćeš li čuti
kad otresem pepeo.
Vidim te svuda
iza pahulja i ptica,
razdvaja se,
cepa se
mećava od večeri,
magla od snega,
ništa ne želi
da se suprotstavi.

7.

Kaput se raspada na telu,
prošao je emigraciju,
dve priproste revolucije,
jednu tajnu sahranu,
vrapci u njegovoj postavi
zabrojali se brojeći zime,
biblioteke i bežanja,
tezgarenja i carine.
Uporno je stario na telu
isteran iz svakog trenda,
dok niz Aleju neizlečivih
nije ponovo ušao u modu.
Paraju ga mraz i vrane
i tvoje slane tajne,
sad je pokidan kao stranice
stihova što čitavu večnost
putuju u ručnom prtljagu.

Kaput mi se raspada
na impregniranom telu
posred zimskog groblja
naraslog kao prostata,
a hor vernica peva
o gospi iz međunožja
koja pustila je suzu
i sledila me.

8.

Iz ušećerenih frizura
vijore šalovi mirisa
našpricani kapima
lepljivog likera od memle
sa visokog plafona
crnog, neprežaljenog,
u resama šalova
prati ih pobožna periodika
šetnje i stolice.
Umanjene starice
niz svečane aleje
vode male pse,
otmeno zahtevaju
vreme za horsku pesmu.
Kredom obeležavaju
bivše i buduće,
psetanca u zubima
nose žute sveće
i službeno zapišavaju
bele nekretnine.
Ali ništa što vidim nije dovoljno.
Eumenide govore,
treba da jedeš i kad nisi gladan,
ali ništa što čujem nije dovoljno.
Pišanje psa,
aplauzi ptica,
glasovi starica,
oznake kredom,
sazvežđa severnog neba,
odmor žrtvovanog dečaka,
crveni mermer nad humkom,
ni dolazak noći ni odlazak dana.
Samo vlas tvoje kose
kad pada na jastuk,
Quando tu vieni dal brumoso Nord.

Razbijač pahulja,
pogodno sam tlo
da riješ po meni.
Šta mi preostaje
nego da se napijem
paperjaste vode.
Kad se sve otopi
doći će Dunav.
U njemu je poraz
smrznutog kopna.
Kroz brane i turbine,
niz rukavce tople delte
odneće nas u more,
mene i rasparani kaput.

O pesniku:

Miloš Živanović (1976, Beograd) „Ignore The Nightmare In The Bathroom“, Matica srpska, Novi Sad, 2006. „Kubernetes – priče o pilotu“, Plima, Ulcinj, 2008. „Lirika pasa“, Algoritam, Zagreb, 2009. „Razbijanje“, Algoritam, Zagreb/Beograd, 2011. „Na raskršću tužnog đavola“, KPZ Beton, Beograd, 2017.