Ognjenka Lakićević: Ustanak svitaca

Ustanak svitaca

zgaziti čitavo detinjstvo
sve smrskati, samleti
reći sebi da je sve bila prevara
vođena roditeljskim dobrim namerama
nisu znali da ih posmatram dok pričaju
(ako se to moglo zvati razgovorom)

ta tuga od koje svet može da živi vekovima
okeani da se hrane 
nije moja

poništiti detinjstvo
korenje nekontrolisanog rastinja
koje danas divlja
ne postoji slobodna volja
nešto drugo upravlja nama

dnk su porodične neuroze
ništa previše vidljivo, glasno
zato lukavo izmiče definicijama
najradije se sećaš smeha za stolom
ali seti se neizrečenog, seti se

sigurno postoje razlozi
zbog kojih nisam
podigla roletne u dva popodne
mrak je mrak
nema tvoje kose na jastuku pored
ali jasno vidim lice izdaje kako
sve vreme diše u sobi

ipak
menjam krv
svaki udah je borba
naslućujem rešenje
bez dizanja roletni
odlazaka u prirodu
spiritualnih gurua
motivacionih govora

bez tebe
videću svetlost
mutnu, nestabilnu
ali svetlost
i tajne delim samo s odanima:

hiljade svitaca spava u mom jastuku
nisi ni pokušao da ih vidiš
hiljade svitaca spava u mom jastuku
hiljade malih svitaca sprema se na ustanak

Dvadeset sekundi

udarila sam nogu
svom snagom o ivicu kreveta
malo ispod kolena 
tamo gde su modrice najlepše
tih dvadesetak sekundi
dok se bol neumoljivo širio po telu
i bio malkice jači od misli
kako je dodiruješ
onako kako sam te učila
da mene dodiruješ
bio je to najbolji deo dana

Nikad obazrivost

toliko je toga šta me ljuti
zapalila bih svet
mada znam da bih čim krene da gori
telom gasila vatru
i izvinjavala se svima

toliko je toga šta me nervira kod ljudi
o istim tim stvarima kod tebe
pišem pesme

kad mi se nasloniš na kosu
a nisi primetio da me čupaš
a onda se još više upetljaš
u nameri da sve popraviš

toliko je toga šta me ljuti
nekad bih sve da ostavim i nestanem
i kažem hajde idem lepo ja, idi i ti
samo da bih čula da kažeš
e, ne ide niko nigde

ljutito dete se topi milovanjem po kosi
ali ne čujem da kažeš išta pa se brinem
kažem kako nisam mislila ozbiljno
i izvinjavam se svima

tvoj pogled ne razumem
dok gledaš kroz moja transparentna pluća
da vidiš gde je taj rezervoar
zbog kojeg usred nepogoda
ne odustajem od tebe
zbog kojeg usred epidemije
zaljubljenosti ljudi u sebe
ja eto baš lako odustajem od sebe

držim te kao amajliju
strašne stvari će se desiti
ako te izgubim
suve grane pucaju u meni
zbog načina na koji vezuješ pertle
odlazim na sajt ikee
i gledam koji sto da poručim za tebe
i možda udobnije jastuke
da kažem dobrodošao
iako to iznova ponavljam
tvoj zagrljaj je kao voda
spira se s mene
tražim komade tvoje odeće po stanu
sve ovo što je ovde
liči na scensku rekvizitu

mrtva priroda
to je moj stan poslednjih dana
i voda može da posvedoči
šta se dešava ovde u mraku

ponekad escajg jeca iz kuhinje
kunem ti se
onih noći kada nisi tu
imam česmu za svedoka

pitaj parket, pitaj daljinski
bili su prisutni
i oni su se čudili
ako se strašne stvari dese
u meni neće ostati niko

ipak
verujem ti sve i
zbog tebe širim ruke
na isti način kao nekada

u školskom dvorištu govorili su mi
nikad obazrivost od tebe, nikada
ne slušam, samo se zatrčim
nadam se najboljem
nadam se zagrljaju

neka te ne zavara
moja kreditna kartica
time impresioniram ikeine
i bankarske službenike
sa mnom budi pažljiv
kao s detetom
deca od reči napuštanje
čuju reč smrt

Inženjer herbarijuma

umiremo.
ne ti, ne ti.
ti si mlad.
polako prilažeš svaki novi dan
u herbarijum
čije buduće stranice stoje prazne
za one gladne raznovrsnih biljaka
kao da nas to gradi

sva sam od otpalih delova koji
ne umeju da se spoje
moji herbarijumi su malene humke
jer umiremo

ne ti, ne ti.
ti si inženjer herbarijuma.
pakuješ biljke dok ne izgube
svoju zelenu krv
ne izgube miris

tvoji herbarijumi
radoznalo se otvaraju:
runolist, paprat, majčina dušica,
ruzmarin, selen,
(selen je nesavladiv)

požutele, nekad žive biljke
nemoćno će ležati
ti ćeš dodavati sveže
koje će umirati

mladost prezire korenje
ali dobro se adaptira
čitav moj život
na jednoj jedinoj stranici
tvog herbarijuma

sećanja fermentiraju
moji strahovi izmiču formi
nade nema, a odgovornost sve veća

nikako da objasnim životu
zašto sam ga se tako lako odrekla
oslonivši ga baš na tebe

Letovanje

ne mogu da dišem ispod pokrivača
jedina misao koja me teši
smrt je došla po mene
ali nije
smrt dolazi u delovima
smrt je, između ostalog,
sećanje na naš doručak u borovoj šumi nadomak plaže
pramen kose ti je dodirivao flašicu jogurta
dok si ti već pripremao svoj odlazak
ja sam mislila kako je tu sve što mi treba
mrvice su padale i hranile mrave

Sto evra

emili dikinson na skejtu
besprizorni čarli braun
furija na ivici suza
to si sve ti,
pišeš mi u porukama
doći ću kolima po tebe
tako ti je lepa kosa
obećavaš budućnost i još važnije
obećavaš budnost
vajber svetluca od gluposti

kao prvo, imam i ja kola
lep si, ali ne zanima me
tvoja zaljubljenost
viđala sam i ranije
te prevrtljive vrhove noseva
tačno znam kakav bi bio kad te prođe

lep si, ali pričaš gluposti
i ovo poređenje sa emili
iskoristi za neku drugu
ako ta uopšte bude znala
ko je emili
videla sam već sve to
te slatke hohštaplerske nestalne osmehe
i vajber četove pune srca
i zadihano jurcanje uz stepenice
da što pre pritisneš zvono
kako bi me što pre ugledao

ti i ja nećemo ići tim putem
obećavaš neodrživo
dam ti sto evra da mi ne pišeš više
sto evra, samo prestani

Komplikovana tuga

nećemo se izvući živi odavde
oduvek smišljam
kako da prevarim izvesnost kraja
kako da hakujem sistem

znam
pomirićemo naše porodične bolesti
tvoju odsutnost
i moju prisutnost
nismo mi krivi zbog genetike
i svih hronika porodičnih neuroza
ali krivi smo ako to pobedi

kažem ti angažovanim glasom
svoje majke dok me gledaš
nezainteresovanim pogledom
svog oca
koji već planira novi odlazak

pojaviće se na kratko
i s vrata
udeliće ti nežnost i najlepše želje
onda će oprati ruke
tako ćeš i ti meni
samo ubaciti vatru
u dlanove
obrisati ruke i vratiti me tišini
čeznuti za nekim s kim si kao kod kuće
gde je hladno
daljina te podseća na dom

a ja ću od te vatre
da gradim kuću sa tremom ispred
kuću sa slikama na zidovima
i podmetačima za čaše
i trombonom u futroli
i tvojom trenerkom u polici
sve sam napravila, pogledaj
i one lampice iz ikee sam upalila
svetle kroz drveće
nežni požar u treperavom lišću
da ti pokazuje put ka našoj kući
ali to nije tvoj dom
previše je toplo

koliko puta sam molila
da kažeš istinu pre nego što zagnoji
ti ne razumeš neophodnost hrabrosti

u meni, požar je stabilan
vatra pucketa
skoro porodični ambijent
dogoreva poslednja ćelija
onog što si nekad poznavao
pod mojim imenom

znam kako da hakujem život
ali uvek neko ode pre smrti

O pesnikinji:

Ognjenka Lakićević je rođena u Beogradu, gde i dalje živi. Završila Filološki fakultet. Objavljene zbirke pesama: „Ispod stepeništa“ (2002, Mali Nemo), „Ulubljenja (internet izdanje)“, „Troje“ (2016, Samizdat, grupa autora), „Ljubavna pisma Guglu“ (Književna radionica Rašić, 2017.). Članica alternativne rok grupe Autopark. Od 2014. redovno drži radionice poezije. Novu zbirku poezije je planirala za 2019.