Petar Matović: Linija fronta

Na tribalima mojih grudi

tišina traje noću u hučanju voza
dva kilometra odavde neke reči nikada ne
usnu bili smo сањари na madracima
bačenim na pod есид noćnih svetlosti
žandarmi ovde i dalje pretresaju ženska lica
što te je uzbuđivalo i ja sam to primećivao
i ljutio se ali šta da učinim protiv
tvog nesvesnog, Marijo?
malo hašiša uvek smo imali
mekša su tada ionako dežmekasta naša tela
pirsing u levoj obrvi tvoja glava tako sigurna
na tribalima mojih grudi
trzanje srčanog mišića
u zanosu u susednoj sobi naši prijatelji
vežbaju na električnim orguljama
sa slušalicama a množe se naftne krize projektili
lansiraju se sa razarača ovo je poslednje
Sredozemlje so tvog tela
Njujork nikada nije toliko divljao u svetlosti
кao Damask
Tripoli
Bejrut
bili smo tako bliski
Istok
zamisli da si
hlad bambusove nadstrešnice
širenje paunovih pera u miru ašrama
jer pre svetlosti u meditaciji
izađu sve neka strašna sranja
govorila si
a ja znam samo šta je adrenalin u rovu
šta je stupica noć i nedostajući gavran
znam da iza brutalnog seksa dolazi ljubav
tako sigurno kao što majka dolazi po dete u obdanište
vidim ljude, vidim stabla koja hodaju
nijedna noć provedena u samoći nije
usamljenost
vidim stabla koja hodaju ponavlja slepac
vi oglašeni ko je ribar ko carinik
Mediteran ostaje tek na tvom telu
osećanja danas хендлујемо
ponavljala sam tu rečenicu u svakodnevnoj boli
to je život gde smo pali
Petre!

Kao feniks

najbolje tucanje bilo je te noći
kada smo ležali a
providna zavesa propuštala je
bleštave reklame sa neboderskih vrhova
u stanu iznad dvoje su se mestimice uzimali
čuli smo škripanjе žičanog ležišta
i ženske uzdahe
pa onda malo produžene tišine
pa opet Nema snage
smejali se poljubila me
u obraz tom toplinom
koju žena ima posle
ruke su klizale po nama razlistavajući se
intimno kao soba
kao tajni život drveća
bilo je više od tucanja
što nismo priznavali
već samo ljubavnike
poverenje je pucalo kao koža
mog kaiša
njenog tela odbrane
širile se infantilno
u sumnjama maskama fatalnosti
crvene zenice predajnika probijale se
u ovu naknadnu tišinu ekser
sa zida u čelo u filmu
jebali se s besom
i strašću
pa žlezde su stale lučenja prestala
to je govorilo sve
što smo verno prećutali
zaspali smo jeftino
zagrljeni budili se kako smo se
lepo ljubili dok su suze kretale
setio sam se pesme Presvlačeći se
u ptice obukli smo se nežnošću
kao perima sneg je beleo asfalt i krovove
vozila kolotrazi na raskrsnicama
divna stara opšta mesta
zavođenja bludne tople žene
ni prvi ni poslednji
slike voljenja
s kojima se ljudi u braku večito bore
i koji ću ustati
bilo je važno priznati to tucanje
s ljubavlju
taj kukavičluk neprepuštanja
a moglo je da traje lepo kao ceo život
toliko nežnosti spolja
toliko brutalnosti iznutra
kod A. Mola čitao sam
da kič počinje krajnostima
na njenom ramenu je tatoo fenix
tako dobro
podizao se kroz vatru
u našem snu

Ukrajinska

Uvek su kiše kad dolaziš
stalno slušamo kako pljušti
dok se jebemo prozor je otvoren
zbog dima maj i toplo je
samo su u Beogradu svetlosti
tako ujutro pomešane crveno i
žuto probijalo je iz oblaka
od sunca odozdo je kupola
elektrike isijavala mi smo se
dizali sa hrpe seksova u grad
koji se još nije budio iz
nedeljne pospanosti
išli smo intimno ličila je
na dečkića ja sam joj izgledao
kao tata nosila je kačket i
ljubio sam je prolaznik je
rekao ljubiš dečaka! teme
ogoleo sam joj video je
pedofil si rekao je Bog
blagoslovio Putina
jutra su gorela kao Ukrajine
kondome bacili tek
sad u kantu kao refrene
slušao sam iz lektire
bilo je to bilo je to u Odesi
poput mački izvlačili smo se
iz soba poznanika na ulice
tramvajskih šina
na Trošarini Bajloniju tako se
jedino avioni ukrštaju
mlazevima raspadnuti kreveti
iznajmljeni stanovi nigde ta
jutra nisu tako srednjoevropska
kao na Dorćolu kada ni tolike
kiše ne mogu isprati golubija
sranja sa tezgi sa starih krovova
sa glava kaže bićemo srećni
ukrajine i sirije gorele su bolje
od svanjavanja ostaju krošnje
relativno zelenilo pruge železnički
čvorovi

Mali košmari

Ovo su naši mali košmari jebanja
farovi kroz prozor seku
gole udove razumem kad se čuju petlovi
čega da se odrekneš da bi postao stena
šta treba da se dešava u hodnicima liftovima pod nadzorom
Ovde žive dobri ljudi Ovde žive dobri ljudi
parole na ulazima solitera vladajuće partije je
propaganda Novi Beograd svetli baš žarko
za privid velegrada među toliko kuropatnika
samo si ti prestonica kada si gola
biti savladan ne znači ništa
više od tvog obraza i vrata
na kojima bujaju podlivi
voleli smo bol kao dete oproštaj posle batina
i suza sastaćemo se u noćnom klubu
u ulozi stranaca koji se potucaju iznenada
svet postane tako prenosiv u naše susrete
Čoveče, kako je ovo dobro, kao da pulsiram
na vrhu stidnice, cela, oh,
Petre, slatki Isuse! slušao sam
kao što se sluša vetar u maslinama Galileje
na izmaku leta sklupčavši mi se u krilo
otpratio sam siluetu aviona kako sleće
ovde su masovne grobnice bliže od aerodroma
a znaš šta je Škorpion rekao šesnaestogodišnjaku
Nisi nikad jeb’o, a? E, pa nikad i nećeš! Još negde
ispod zemlje zuji freon tlo vibrira od ukopanih
mrtvačnica iz pobune da se izgrizemo do krvi
u strasti u ljubavi Jer ja sam Petar, a ti ona
koju je ljubio više nego druge žene, Marijo,
ne brini, On bi rekao - prosto vam tu na preljubi!
Samo opazi: januar, dan duža
za onoliko koliko petao odskoči od praga.

Linija fronta

i survavaš se jer voliš noć a ne
opasnost ujednačeni zvuk uvodi
u refleksiju kupea na oknu zamućena
sijalica možeš da se protegneš u tami
kao u bezdanu neće se ispraviti bol
koščica namerani mišić upaljeni
živac pre karte kondukteru bi
o izbeglištvu od sebe ali birokrate
ne obraćuju pažnju samo rade
svoj posao zlo počinje prestajućom
empatijom i to je poznato kao očenaš
ali u frazi nema ni vere ni nade ni
ljubavi izgovori i nećeš osvojiti ženu
preći će očima kao preko
vremenske prognoze ovo putovanje
značilo bi ako se udaljavaš od sebe
na bezbedni perimetar a to je
nemoguće koliko si reči potrošio
da se odvojiš od svega sada pre-
pusti se tom što leži u tebi i liči na
proklizavanje u zimskim uslovima
na planinskom putu u poemi ne
bi mogao više da kažeš suviše je
trajanja teksta neka te obuzme
obeshrabrenje jer ništa se ne dešava
po prvi put takva uteha ne vredi
ni jednonoćnog seksa tebi
treba ljubavi to je čist treš pa?
nek krene kiša lice izrošavi u odblesku
na oknu dok promiče kroz pomrčinu
svega što ti treba nema negde
ćeš se susresti sa sobom u trajektoriji
ali ovo kloparanje ruši sve zakone
i odvodi te iza konduktera
njegovog krivog ramena spondiloze
od ovih sedišta možeš li da izdržiš
tri strane teksta kao putovanje
barskom prugom draga lica
budu kabast veš u centrifugi
i nijednog trenutka ne pomisli da
sve te žene koje si uzimao volele su te
tek vam se praznine srele tako
mnogo tucanja a nisu poslednji susreti
užasno je jebati se iz očajanja
a naročito na kraju u suočavanju
sa svim bilansima nema suvišnih vlati
zagrljaja smrt je uvek u dolasku
uvek mogu da probijem bankinu i to
govori o jeftinoj izradi ili o suicidnoj
brzini ni o čemu drugom latice cveta
uvenule su kao zoljom kad se raširi lim
kada siđeš na nekoj stanici biće tu
zaustavljeni časovnik a ne
otpravnik koji čeka penziju sa lampom
i socijalnim programom stanica
bez prozora je ptičarnik a
nijednog predatora tek perje
razleti se na promaji i sporo preveje...
i dok se budem kretao ka ničemu
pera će padati padaće i napuštene
železničke stanice kao kroz izmaglicu
nestajaće kofer što drži kompoziciju
prizora i žudeću za zvukom jer
tačno su rekli prekaljeni ratnici
samo zvuk divljači nedostaje
u planinama kad se otvori
linija fronta

Jesi li izdržao pogon, mili?

Ta žgaravica u želucu samo je strah i strepnja
grad plamti kao poprište posle bitke jer
je radni dan i noć neće biti toliko krvava šta
je februar bez mirisa uglja u vešu na terasi
signalne lampe aviona u sletanju osvetljeni
pilon mosta i nijedna više reč ti ne treba da
bi se otvorio kao dobre karte kao zemlja kao
vedar čovek kao kao šta? ćeš sad kad moraš da
kreneš na posao kako si izdržao pogon, mili?
kaže komšinica ti slegneš ramenima umor je
oborio artikulaciju na patos glasnih žica znaš
kako mašine bruje nikad šuma jedino strug i
kad stigne mrak pod kapcima vrcaju varnice
pomisliš izleteće iz sna i šta će biti s kućom?!
ali to je žar koji dogoreva i menja ravnotežu
cigarete na piksli na etisonu što ne kupi
prašinu ali hoće plamen možda bi trebalo da
bude reč o vatri kojoj bih rekao hvala ali ne
postoji kao što ne biva svežina radosti postelja
topline koje izgaraju prirodno niotkud

Dom

To nedostajanje je neuzmicanje svetlosti
sa kupola Istanbula. Jutarnje sunce ovde je
prirodno u februaru: Mala Azijo, znaš
samo za sebe, ni Amerika te ne interesuje.
Da sam bar voleo kao što se vole dugovečni
ljubavnici, ali nisam! Ne mirim se sa
krajevima, još se nadajući životnim vrhuncima.
Koliko obuzima taj posao od devet do pet
koji se završi pred ponoć, i čitav život stane
u boks kancelarijskog akvarijuma.

A sećaš li se kako smo, juvenalni, videli
sve što se zbilo u politici i ekonomiji
u retrovizoru – jedanaestog oktobra dve
hiljade prve – lavinu šuta i Vol Strita,
bez ikakve brige odlazeći na obode grada,
čujući crvčke u neartikulisanoj strasti
libida. A posle, ipak ustaljena pristajanja
na forme odrastanja i ne pitamo se više
kako su lisice i povezi za oči nestali
u prazničnim večerima sa decom, mada
krijemo od njih tu nadu da će se sve to
jednom ponovo razbuktati, možda ovaj
život je toliko proklet da je osuđen na
beskonačna uživanja, ali nema hrabrosti
da se prihvati, samo uzaludna pitanja
kada će se razbucati ova rutina i da li je
voljenja ostalo posredi nas?!

Who loves the sun

Sunce greje, i s njim životne radosti. A
mogao bih plakati kao sezona kiše,
i tome ne znam razlog. Jer sve bi trebalo
da govori ispoljavanju sreće: dan
narasta bez oblaka, nenametljiva buka,
nenapadan miris lipe. Tako bih zaplakao,
govorila je: u životu možete samo
hvatati trenutke sreće, ona nije permanentna,
prihvatite to! Dok sam peglao, oglasio se i
radio: Smisao života je vrlo jednostavan
– u življenju! I to je bilo tako otkrivajuće,
kao ključna duhovna spoznaja! Eto, rekoh
sebi, Petre, šta može pegla.

I voleo bih: noć je i plešem uz Who Loves
the Sun, i mislim sjaj obdanice s naočarima
za sunce iako smo u podrumu, a svetlost
dopire iz unutrašnje beline. Tu je
i jedan rabin i leprša mu haljina u remixu
hasidske igre i ja ne znam kako obod
njegovog šešira uspeva da ne pogodi boga
u lice, da mu ne istera to oko starozavetno,
i sve to traje, taj ples, a nebitno je - razumem
sada, jer sve ovo mi se dešava da bih
našao snage da preguram još jedan dan,
još jednu smrt.

Pravi pesnici

Pravi pesnici nisu više debeli. Za doručak
piju smutije, ne puše, trče polumaratone,
idu na jogu. Chill sa slušalica isključuje ih
od staničnih čekaonica dok pišu, a pišu
sa vrelim procesorom na mudima, bez
bola. Pravi pesnici su potentni i više
ne varaju žene. Žude za vukojebinama,
kaljevom peći i ergonomskim stolicama.

Ne flertuju sa nacionalistima, recikliraju
otpad, ne kupuju u hipermarketima. Pravi
pesnici su uvereni vegani, brzo vare leća
i zrnevlja. Pravi pesnici nisu više debeli,

odjekuje mi umorno u snu, dok se moje
vitko telo provlači kroz ribarsku mrežu,
kroz praznu ključaonicu, kroz uši kamile.
Cereka se cinično i šapuće mi šta su
pravi pesnici!

Kreacionizam

Ovako se budim jutros: sa zadržanim snom
u potiljku. Tešim se da je to neophodna snaga
što će izbalansirati težište tela. Otiču košmari

u slici tečne žive. Tako se krvotok oslobađa
toksina, ali ostaju tragovi na zidovima. Potom
nastaju suženja. Tu samo reči budu stentovi.

Žlezde se tako podstiču na lučenje sreće. U pulsu
reflektuje se spoljašnjost. Autonomija tek je
prividna. Ko ovlada fiziologijom, ima pesmu.

O pesniku:

Petar Matović rođen je 1978. u Užicu, završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Piše poeziju i eseje, objavljuje u periodici, zastupljen je u više antologija u zemlji i inostranstvu. Pesme su mu prevedene na više jezika: poljski, engleski, nemački, švedski, francuski, italijanski, španski, katalonski, portugalski, galicijski, rumunski, makedonski, slovenački, slovački, mađarski. Objavio je zbirke pesama: „Kamerni komadi“ (1996); „Koferi Džima Džarmuša“ (2009; „Walizki Jima Jarmusha“, Maximum, Kraków, 2011, „Les maletes de Jim Jarmusch“, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013); „Odakle dolaze dabrovi“ (2013), „Iz srećne republike“ (2017) i „Ne hleb, već morfijum – izabrane pesme“ (Zagreb, 2019). Dobitnik je stipendija: „Gaude Polonia” (2013), Ministarstva kulture Republike Polјske, stipendije „Baltičkog centra za pisce i prevodioce“ (Vizbi, Švedska, 2015), „Traduki“ (Split, 2016), „Kultukontakt“ (Beč, 2017) i „Q21“ (Beč, 2017). Dobitnik je nagrada: „Treći trg“ (za „Kofere Džima Džarmuša“) i „Branko Miljković“ za zbirku pesama „Iz srećne republike“. Živi u Požegi.