Mora preko mora

Ne događa se često da doživim nekog savremenog pesnika kao svog. U ovom slučaju – svog daljeg rođaka ili makar druga iz komšiluka, s kojim nisam gotovo ni reč prozborio, ali sa kim imam mnogo toga zajedničkog. Taj neimenovani drug, imenom i prezimenom Srđan Čeperković, piše književnu književnost. Što je, ako mene pitate, sjajno!

Ali najpre, šta je književna književnost? Osim što predstavlja nesumnjivo tautološku konstrukciju – jer koja književnost ne bi bila književna – ona označava jedan poseban pristup pisanju nesvojstven današnjem pesništvu. Najprostije rečeno – književna književnost (svaka sličnost sa Krležinom literarnom literaturom je namerna) jeste onaj oblik umetnosti reči koji svoje uporište nema u danas preovlađujućoj, ispovedno-iskustvenoj sferi, nego se temelji na dinamičnim intertekstualnim vezama. Sve ovo, možda i previše, liči na dobro poznate poetičke postulate postmodernizma, koji, iako se mogu prepoznati u Čeperkovićevom delu, ne mogu u potpunosti opisati njegovu specifičnost.

Ipak, već sam naslov zbirke daje jedan zanimljiv interpretativni signal. „Narodi sa mora” bili su grupa misterioznih osvajača koja je pre više od tri milenijuma presudno uticala na zbivanja na istoku Sredozemlja, izazavši pravi geopolitički zemljotres. U egipatskim izvorima zapamćeni kao pljačkaši, gusari, dakle, varvari, „narodi sa mora” nisu govorili u svoje ime, te su, kroz nedostatak samoosvedočenja, otvoreni kao projekcija za idealno drugo. Sámo promišljanje o „narodima sa mora”, dakle, generiše njihove odlike i kao što u Hazarskom rečniku nedostaje samo jedna, ali najvažnija knjiga – hazarska knjiga – tako skupini iz naslovne sintagme Čeperkovićeve zbirke nedostaje njen sopstveni pogled. Međutim, umesto da svoje delo koncipira kao detektivsku igru interpretacija^[1], panoramu mogućih izvora, Čeperkovićevi narodi su, već u prvoj pesmi migrirali u akvarijum, gde se nalaze na rasprodaji (7). I gde su ostavljeni, tu su i ostali.

Izneveravanje horizonta očekivanja ovde dobija svoj značajan izraz. Od početka do kraja, narodi će biti prisutni svojim odsustvom i, upisani u beline između stihova, pokušaće da pobegnu od svoje tekstualne prirode, ali bega od teksta nema. Čak i kada lirski subjekat skrušeno kaže: „Verovao si jer si znao: / Čitanje ne uvodi red; / Pisanje ne menja suštinu” (31), izlaz se ne nazire. Delezovski rečeno, haosmos teksta je nesavladiv, bez obzira na to što su stihovi izrazom krajnje usredsređeni. Ali šta ćemo da radimo ukoliko i on predstavlja zamešateljstvo Čeperkovićevih naroda: digitalnih varvara i obeskorenjenih nomada, odnosno, nas samih?

To nije nemoguće. Kao što su „narodi sa mora” harali i pljačkali Mediteranom, tako i Čeperkovićeve pesme predstavljaju nenapadne pastiše, čiji se repertoar kreće od jezika reklame, preko tračaka imažizma, nadrealizma i novosadske avangarde, sve do dalekoistočne poezije uz društvo Gurđijeva, Kundere, Bodlera, Prusta, Zveva, Pinčona, Sartra i prošvercovanog Benjamina. Ipak, Čeperković, da bude sasvim jasno, nipošto nije lirski džeparoš, već dostojanstveni tumaralac kroz literarne svetove, koji lapidarnim, jezgrovitim i često atmosferičnim izrazom gradi prizore od književnosti, vraćajući ih u književnost. Shodno tome, vrlo je zanimljivo kako je ono što je najviše artificijelno – poput laveža na punjenje (26), salonskog snega (11), neba kao igračke na rasklapanje (29), recikliranog boga (33), bika sa rogovima od kiše (38), sunca iz tegle (9), izvezenih vetrova (38), naselja pretvorenih u kašalj (28) – pesnički najpodsticajnije. Svet Naroda sa mora jeste papirnat, ali nipošto zatvoren prema iskustvu spoljnjeg sveta, i taj odnos povlači sa sobom jedno važno pitanje – ima li u tekstocentričnom svetu^[2] uopšte prostora za autentično životno iskustvo, ili je svako mišljenje u njemu nusprodukt prethodnih – tumačenje tumačenja?

U odgovorima na ovo pitanje Čeperković pokazuje dobru meru između autoironije, pesničkog humora i lirske inspiracije, što se vrlo fino vidi, na primer, u organizovanju zbirke u cikluse. I dok nazivi ciklusa uglavnom izneveravaju žanrove koje predstavljaju, oni ipak upućuju na neka svojstva pesama koje ih čine – tako je ciklus „Idile” sastavljen od deskriptivnih, gusto liričnih pesama, gde su posebno česte personifikacije i lucidna oneobičavanja, u „Komedijama” dominira apsurdni humor, uz pokatkad kritički ton^[3], a „Koračnice” kroz svoja četiri pesmička predstavljaju mali omaž filozofiji hodanja^[4].

Ipak, i povrh svih neospornih kvaliteta Naroda sa mora, postoji i nezanemarljv prostor za napredak. Ne zato što je Čeperković kada piše, pre i posle svega čitalac, i to izvrstan čitalac, nego zbog toga što je koncept zbirke toliko pregnantan, da je korišćen samo deo njegovih mogućnosti. Imajući u vidu celinu knjige, uprkos odličnim slikama i obećavajućem idejnom sloju, kao da imamo posredi kolekciju fragmenata, koji, iako jasni, tek čekaju da budu protumačeni i da pripadnu nekoj široj priči. Nije li to, doduše, upravo istorijska sudbina samih „naroda sa mora”?

I dok su Narodi sa mora pisani suspregnuto, fokusirano i kondenzovano, prethodna Čeperkovićeva zbirka Supermen je Barbika (objavljena pod pseudonimom Herman Štern), predstavlja njen poetski antipod – burlesknu, pa i blasfemičnu kasapnicu smisla, gde nema pošteđenih, ali ima nasmejanog nihilizma i inteligentnih, a krajnje zabavnih uskomešanih neumerenosti. Imajući to u vidu, siguran sam da će se, kada se raskalašana misao Hermana Šterna susretne sa pronicljivom staloženošću Srđana Čeperkovića, dogoditi zbilja dragocen trenutak za savremeno pesništvo. Susret priželjkujem, ali, naravno, ne mogu znati da li će do njega doći, premda sam uveren da su obe autorske figure dve strane istog novčića. Od sebe se ne može pobeći, koliko god neko identiteta imao.

I za kraj, ne mogu a da ne spomenem stvaralaštvo Vojislava Despotova kao jedno od presudnih za Čeperkovićevu poetiku. Nije Čeperković Despotovljev epigon, iako bi to, makar u šali, voleo da bude, ali je zato Despotov neko ko nas je, kao veliki učitelj, zadužio daleko više nego što smo svesni i ne treba propustiti priliku da se to istakne. Što se Naroda sa mora tiče, mogu da ga zamislim kako se na neki volšeban način našao među stihovima samo da bi došapnuo svoje: „ko razume, može i bez pesme”. A svi mi koji razumemo da ne razumemo, uživaćemo u poeziji dok nas ima na ovom svetu. Samo na prvi pogled paradoksalno, nerazumevanje je naš pogon, naše utočište, naša enklava.

Preuzevši čekić tautologije kao pesničku štafetu, Čeperković je još jedan inspirativan autor koji, slobodno mogu reći, obogaćuje našu književnu scenu, čineći je šarenijom, življom, uzbudljivijom, pa i, što da ne, smislenijom. Želim mu svaki uspeh u nastavku tog poduhvata.

^[1] Važno je istaći da je Čeperković izutetno samosvestan autor i da, u odnosu na različite teorijske koncepte, implicitno prisutne u zbirci, mnoge pesme mogu imati autopoetički značaj. U odnosu na to, obratiti pažnju na sledeće stihove: „Stih je / Zaplet. Čitalac detektiv. Ako / Postoji. Planina. Književnost / Kosmos. Stvar lošeg odgoja.” (29)

^[2] „Sunce je / Fusnota. Osmesi su iz / Citata. Raspoloženje je / Metafora. Navike zarezi” (23)

^[3] U tom svetlu valja istaći pesmu „Klasik danas”, gde se obazrivo, ali ubojito kritikuje to što je književni život danas odneo prevagu nad životom književnosti.

^[4] S tim u vezi, pogledati izvanredne studije Rebeke Solnit Lutalaštvo: istorija hodanja i Frederika Groa Filozofija hodanja.

Biografija

Uroš Đurković (Beograd, 1995) je završio osnovne (2018) i master akademske studije (2019) srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Od 2020. godine, stipendista Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Objavljuje književnu kritiku, esejistiku, poeziju i naučne radove.