Čud(i)na Vladana

            Pandemijska 2020. godina, po svemu neobična i drugačija od onih koje u skorijoj prošlosti pamtimo, bila je veoma značajna za banjalučku pesnikinju Vladanu Perlić. Iste godine se pojavila njena višestruko nagrađivana debitantska zbirka Pred vratima kule, za kojom je odmah usledila i zbirka Isus među dojkama (Beograd: Lom). Prva zbirka nastala je iz pesničkog rukopisa pod naslovom Dolce vita, za koji je autorka dobila Nagradu „Novica Tadić” i time vidljivo kročila na ovdašnju pesničku scenu, u prethodnom periodu  pripremljenu za nove i drugačije ženske glasove. Već pri prvom čitanju, jasno je da je reč o celovitoj knjizi pažljivo uređenih ciklusa, jasne poetičke intencije, kao i inovativnosti u modelovanju pesničkog sveta, u tematskim i formalnim izborima. Oblikovana tako da ne dopušta previše opuštanja svojim čitaocima, već da pruža konstantan izazov i zahteva stalnu promenu čitalačke strategije, kako na nivou recepcije elemenata događajnosti u njenim pesničkim tekstovima visoke narativnosti, tako i na planu registrovanja emocionalnih tonova.

            Budući da se susrela sa mnogo afirmativnih reakcija na poeziju koju piše, u jednom od intervjua Vladana Perlić priželjkuje negativnu kritiku, što je kao provokacija budućim kritičarskim opservacijama postavljeno i u njegov naslov. U tom smislu, biće razočarana što će joj i ova kritičarka dosaditi, mada u samom izboru da govorimo o prvoj a ne o drugoj zbirci, stoji implicitni vrednosni sud koji možemo potkrepiti još nekolikim zapažanjima. Najpre, ne vidimo dublji poetički razlog zašto se nekoliko pesama iz prve zbirke ponovilo i u drugoj, a naročito zato što su obe pesničke knjige objavljene u veoma kratkom vremenskom razmaku u istoj kalendarskoj godini. U drugoj zbirci možemo primetiti duže zadržavanje na tematici raskrinkavanja porodične odnosno lične mitologije, kojoj je u prvoj knjizi odmereno posvećen jedan, tačnije prvi ciklus, dok je u ostalim povučena u drugi, ali ne manje važan, plan. Provokativnu autentičnost prve zbirke u drugoj je smenila često ogoljena provokativnost, potkrepljena leksičkim izborom koji odgovara primarnoj autorkinoj želji da se izazove šok kod čitalaca, ali sada na nešto transparentniji i jednostavniji način. Dominantan glas pesničkog subjekta u drugoj zbirci, u prvoj je bio razbijen u mnogo raznolikih muških i ženskih glasova koji su progovarali u različitim ispovednim oblicima. Upravo takvim pesničkim subjektima iz prve zbirke, uistinu i nije bio potreban perorez u džepu („Pjesnikinja koju ste oduvijek čekali”, Isus među dojkama), kojim se aludira na poeziju takođe mlade afirmisane pesnikinje Radmile Petrović („Govorili su mi da je Beograd grad u kojem ne smeš nikoga da pogledaš u oči” i „Samo želim nekog da rasklopimo traktor mog oca u tišini”, Moja mama zna šta se dešava u gradovima), već samo da govore već dobro nađenim glasom. Pozivanje na jednu drugu pesnikinju sa ovdašnjeg pesničkog prostora, neopravdano zaboravljenu u okvirima srpske pesničke kritičarske recepcije, otuda je mnogo svhovitije i otvara Vladaninu zbirku kao posebnu vrstu nenametljivog intertekstualnog dijaloga.

            Naime, intertekstualna povezanost sa poezijom Marije Čudine uspostavljena je već od samog naslova zbirke Pred vratima kule. Ta simbolička kula kao metafora zatvorenosti iz poezije Čudine izrasta u mesto rođenja poezije Vladane Perlić. Autorka svoju prvu zbirku vezuje za pesnički prvenac Marije Čudine na više načina, pa i naslov svoje zbirke zajmi iz njenih stihova, i to onih koje je odabrala za moto svoje knjige: Nikada nisam dotakla nebo / kao druge hrabre djevojke, /  ali sam zato mnogo i usrdno plakala, / i pustite me da u kulu uđem.  Naslov Marijine zbirke, Nestvarne djevojčice, postaje naziv drugog ciklusa Vladanine zbirke unutar kojeg je istoimena pesma posvećena upravo Čudini. Tako u drugo čitanje zbirke možemo uroniti upravo od drugog ciklusa, otvarajući problem „neadekvatnih” devojčica, onih koje su se „pokvarile”, pa bi ih valjalo zameniti, onih koje su drugačije, koje su zadržale nešto od detinje naivnosti u razumevanju sveta, koje čelom lupaju o vrata kule („Nestvarne djevojčice”) kao dečaci u Marijinoj pesmi: U ovome svijetu nema mjesta / gdje bi mogli živjeti / oni dječaci, koji su se zakleli / da će čelm udarati o vrata kula / i biti vječno stidljivi. Ali u ovom svetu, nema mesta ni za djevojčice, koje hoće da plaču bez prestanka. To se oseća i u Vladaninim stihovima. Između poezije ove dve pesnikinje, stvara se most posredstvom ženske emotivnosti, ali i ranih, a zrelih poetičkih izbora. Intimna drama pesničkog subjekta u oba pesnička sveta, tema telesnog, ali i osećaj za nepravdu, emotivni figurativni jezik, ali i motivi detinjstva i njegove spontanosti u odnosu na život odraslih i proračunatih (čelom lupiti, plakati i biti stidljiv), povezuju njihove pesničke prvence. Nešto od tog nesvakidašnjeg, primarnog i nevinog pogleda, s otvorenošću i ljubavlju za čitav svet, naročito za one nedužno kažnjene i ugnjetavane („Vatre ivanjske”), kazuju Vladanini stihovi:

Nešto slomljeno, mora se voljeti jako, najjače, iz petnih
Žila, mora mu se puštati klasična muzika i zalijevati ga
...............................................................................
Ako treba, iščupati komadić vlastitog srca i njime
Zalemiti pukotinu u tuđem srcu. Mora se, mora se
Spasti svaka ljepota, ma koliko mala, u suprotnom,
Izgubljeni smo.

(„Mala ljepota”)

Želim da ljubim leprozne i milujem njihove rane
Jer ko će da ih ljubi ako neću ja
Svijet se raspada [...]

(„Bog pravde”),

a o toj nespokojnosti govorili su i Marijini:

Ne, ne mogu u ovome svijetu
u kome se plač čuje,
povijene glave mirno stajati,
a da se ne stidim žalosti, koja dolazi.
...................................................
Ne, ne mogu u ovome svijetu
biti mirna, ni spokojna.

            Drugačije nego kod Čudine za koju je Kiš govorio da je bežala od svoje biografije i faktografije uopšte, te da ona nema privatne sudbine, ovde se susrećemo sa intenzivnim prisustvom same autorke. Sve popularnija autofikcionalnost koja je preplavila prozu, javlja se danas jednako i u poeziji. Pesnički subjekti ne žele više da kriju svoje identitete i kriju se u anonimnosti teorijskog pojma. Oni žele da progovore svojim imenom i u svoje ime („Kad Vladana Perlić otegne papke”), jer ono sâmo šokira i provocira, što je implicitni cilj autorkine poetike u nastajanju, a u skladu sa visokim stepenom narativnosti za koju se opredelila.

            Ako se vratimo prvom ciklusu ‒ Izvod iz porodične mitologije ‒ koji tematizuje porodičnu istoriju, primarne i obnavljajuće priče koje su nas oblikovale, vraćamo se onoj prošlosti koja nas je uslovila i od koje je nužno odvojiti se – Sve što sam željela bilo je da odem („Dolce vita”), ali odlazak nije lak – Kad je najzad stigao taj dan, nije mi se išlo. Mitovi su priče u koje verujemo i koje ne proveravamo, ali upravo iz te tačke slepog verovanja kreće razotkrivanje i emancipacija, odvajanje, kroz suočavanje sa sobom/drugim od prvog bolnog saznanja da je postojao život pre nas („Život prije nas”). Tu je mesto našla i jedna od najuspelijih pesama pod naslovom „Moji roditelji” koju oblikuje igriva inverzija, gde kćer očekuje rođenje roditelja. Baš na ovom mestu pesnikinja peva glasom koji deli sa pesnikom čije je ime u nazivu nagrade koju je dobila. Prošlost definiše unapred, ali osvestiti sve te naivnosti koje su nas odredile, put je kojim autorka bira da korača koristeći se lucidnim elementima humora:

Moji roditelji su se podmladili
Sada nose pelene i guguču
Krhki su kao dojenčad
Vozim ih po ljekarima da prime bocu
Viču mi mama, mama!
Na šta se ja srdim, pa kažem
ko je koga ovdje rodio!?
Od njihovog plača ne sklapam oka noćima
Još devet mjeseci kaže doktor
Plašim se njihovog rođenja

            Značajni element ove zbirke je i sama promena perspektive, odnosno glasa koji govori. Autorka se služi narativnom transgresijom, pa kod nje progovaraju i pesnički subjekti muškog i ženskog roda, o čemu najbolje svedoče pesme iz ciklusa Zagubljena pošta, od kojih neke jesu ispevane kroz inoviranu upotrebu epistolarne forme. Za sve njih karateristično je da govore bez ustezanja, bez uzdržanih poslednjih misli. Otuda su brutalni kada progovaraju o agoniji dosade i tiraniji sreće („Postholivudski scenario”) jer nema svetih i neprikosnovenih mesta i tema – večeras na nebu nema zvijezda / sve sam ih odavno skinula („Čet bejker, večeras, samo za moje uši”). Ne postoji ono u šta se ne sme dirati ‒ suviše sam svemoćna i neuništiva da ne bih građansku sreću odbacila / radi skandala i filmske patnje („Poruka u boci”). Nema moralisanja i sve teče filmski u pričama o Šepavim ljubavima, pa nema  ni konvencionalnosti u ljubavi ‒ želim te voljeti grubo i bez zadrške / moje ruke, dva autoputa bez granica / htjele bi da te zadave („Noć rasplesanih demona”) – niti u željama koje izrastaju do čežnje za posedovanjem hladnokrvnosti ubice („Kažnjavanje riječi”), kojom se u autopoetičkoj pesmi završava i poslednji ciklus Samo jecaj spasava bića. Zbirka Pred vratima kule može se razotkrivati na mnogo načina, a za one koji bi se upustili u drugačiju stvaralačku čitalačku igru, preporučujemo kretanje od ruku do ruku, od onih skrivenih u rukavicama do onih koje bez predomišljanja dave, a u Vladanioj poeziji jednako su prisutne obe varijacije ovog čestog motiva.

            Uprkos nonšalantnosti sa kojom se govori o brutalnosti, glasovi iz prve Vladanine zbirke svedoče ne samo o ličnoj drami nego i o drami sveta u kojem se pojedinac oslobađa  svih mitova, svih priča koje su kadra da uljuljkaju, ali tako nestvarne devojčice ne mogu odgovoriti na izazove, dok čekaju  pred kulom da razbiju svaka vrata.

Biografija

Jelena S. Mladenović (1984, Kruševac) je asistentkinja na Departmanu za srpsku i komparativnu književnost Filozofskog Fakulteta Univerziteta u Nišu. Oblast njenog užeg naučnog interesovanja je srpska književnost 20. veka, odnosno savremena srpska književnost. Učesnica je brojnih naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i objavljuje radove u naučnim časopisima i zbornicima. U časopisu „Gradina” uređuje književnu kritiku. Živi u Nišu i voli poeziju.