Ko je Dane Zajc?

Ali ko zna,
nismo li sami i bič i leđa
i ruka što vitla bičem po leđima.
D.Z.

Dvojica ih je. Jedan je slovenački pesnik. Drugi je čovek koji je do smrti živeo u stanu u kojem sam boravio krajem septembra i početkom oktobra 2020. godine. Čovek o kojem tada nisam znao ništa.  Pokušavam na osnovu prostora, tragova u vremenu i priča da rekonstrušem jednu ličnost.

Prvi Dane Zajc rođen je 1929. u Zgornjoj Javoršici, a umro 2005. u Ljubljani. Objavio je više od deset pesničkih zbirki, pisao drame, poeziju za decu, bajke, eseje... Dobio osam književnih nagrada, bio Fulbrajtov stipendista, predsednik Društva slovenačkih pisaca, član Slovenačke akademije nauka i umetnosti.

Drugi Dane Zajc je svakog jutra gledao vrtić preko puta svog stana, koji sam i ja gledao te jeseni 2020. godine. Sedeo je ispred ovih staklenih vrata koja vode na terasu i slušao piskav dečji smeh. Da li ga je on veselio ili mu je smetao da piše? Da li je iz svoje stolice gledao krošnje drveća nad dečjim glavama o čije se lišće rasipaju crvenkasti zraci jutarnjeg sunca?

***

Dane Zajc je bio deo one posleratne književne struje koja je ucrtavala nove tačke na pesničkoj mapi jugoslovenskog kulturnog prostora. Učestvovao je u poetskom talasu koji je temeljno i hrabro zanemario ondašnju ideološki nametanu estetiku. Taj mu je talas, prema zvanično usvojenoj periodizaciji, prethodio, iako je stvarao paralelno sa akterima ove književne pobune. Mislim na to što se na slovenačkoj pesničkoj sceni pojavio u vreme velikog zaokreta u pesničkom izražavanju otpočetih pesničkom zbirkom Pesme četvorice. Naime, književna kritika će oceniti da se tom zajedničkom zbirkom Cirila Zlobeca, Kajetana Koviča, Janeza Menarta i Tone Pavčeka  otvorilo novo poglavlje slovenačke posleratne poezije koja je radikalno odbacila umetničku dogmu socijalističkog realizma. Verujem da je i ruka Daneta Zajca dopisivala svoje pasuse u tom poglavlju.

Naspram figure poletnog udarnika koji hrli u XXI vek na talasu društveno-tehnološkog progresa sa elanom koji se na ideloškom nivou ne sme dovoditi u pitanje, pesme Daneta Zajca nastanjuju natprirodna bića, jezovita stvorenja, preteće i nečiste sile i živi predmeti, od kojih mnogi sa sobom nose smrt ili predskazanja smrti. Time je atmosfera propadanja, truljenja, straha i beznađa, sveprisutna u njegovim stihovima, činila da oni grubo odstupaju od ondašnje ideološki sugerisane poetske matrice. Pa ipak, poezija Daneta Zajca uspela je da se postavi kao paradigmatska za onaj deo rane, posleratne jugoslovenske književnosti, koji možemo samtrati poetski progresivnim i tematski smelim.

***

U pogovoru pisca i prevodioca Ivana Antića poslednjoj zbirci Daneta Zajca Dole, dole, koju je Antić i preveo na srpski, tražim trunke, komadiće i krhotine pesnikove biografije.

Iz Antićevog predgovora:

„Spaljena trava izašla je 1958. godine u samizdatu. Ne stoga što knjiga nije mogla da nađe izdavača. (…) Ivan Potrč, slovenački pisac i urednik ’Cankarjeve založbe’, smatrao je da je pesma ’Veliki crni bik’ portret Borisa Ziherla (…) i zahtevao od pesnika da je izostavi iz rukopisa, na šta Zajc nije pristao (…)”^[1]

***

Jednog dana, u dnevnoj sobi stana u kojem je živeo Dane Zajc, sedeo sam za radnim stolom okrenutim terasi i pokušavao da radim, ali svaki napor okončavao se u jalovosti. U jednom trenutku, pogledao sam desno od sebe i obratio pažnju na ćošak sobe gde su zidovi delimično bili prekriveni stilskim drvenim panelima i dve salonske stolice iz 70ih u njemu. Nad njima luster sa staklenim abažurom sastavljenim od mlečno belih pločica. Možda je Dane Zajc često sedeo u tom ćošku, pio, pušio i do dugo u noć pričao sa prijateljima koji su ga posećivali. Možda je baš u tom ćošku prvi put osetio da će uskoro umreti.

Misli su mi se, bez mog odobrenja i kontrole, u ostatku dana opsesivno vraćale na Daneta Zajca. Kasnije, u večernjoj šetnji, postavljam sebi pitanja na koja znam da mi odgovor ne može dati ništa drugo do konfabulacija.

Kako je Ljubljana uticala na Daneta Zajca? Na njegovu poeziju i esejistiku? Da li je, gledajući ovaj grad koji izgleda kao da je neko Beč nagurao u sliv Ljubljanice, Dane Zajc zapisao sledeće stihove, objavljene u zbirci Belo, one godine kada sam se ja rodio:

već kroz pukotine sipa svetlost
već se stvari preklapaju u jutarnjem dahu
već je ugasio hladan mlaz nove vode
ne šušti više ne žubori u tišinu
i isti smrtni krik ptice
kojeg si čuo uveče
i koji je čitavu noć sijao u mozgu
već se gasi^[2]

Da li je upravo to Dane Zajc u svojoj umetničkoj viziji predosećao tokom godina koje su prethodile slomu zajedničke države? Kako je uopšte on gledao na te političke stvari? I na sebe u toj politici? Možda je bolje pitanje – kako je uopšte gledao na sebe? Da li slično slikarima čiji su portreti Daneta Zajca obešeni po zidovima njegovog stana? Kako se čovek oseća kada vidi svoj lik otelovljen od uljanih boja? Lik napravljen da traje večno, uprkos izvoru koji je konačan...

***

Iz Antićevog predgovora:

„Sklonost da se živi tiho može imati poreklo na više strana: u svesti da je doživljeni gubitak nemoguće posredovati (izuzev pesmom); u činjenici da je sa dvadeset godina zbog nekoliko nepravovernih reči o Kardelju i Kidriču proveo tri meseca u zatvoru (čitav mesec u samici), ali i u instinktivnom otporu prema svakodnevnom jeziku, odakle, u krajnjoj konsekvenci, proizlazi shvatanje poezije koja svoje biće duguje tišini.”^[3]

***

Jesen je, ali nimalo nalik ovoj 2020. godine, mada jeste jesen života Daneta Zajca. Iz nekog razloga čekao je noć da bi se spustio Praprotnikovom ulicom do obale Ljubljanice. Tišina je i jedino se čuje reka kako romori i doziva u sebe glasom kojem je teško odoleti. Dane Zajc na suprotnoj strani vode gleda neko dete koje u rukama drži lutku. Ljutito je, istovremeno stenje i plače dok pokušava svojoj igrački da otkine udove i glavu. Ali lutka ne popušta tom mučenju, prejako je sašivena i hoće da traje. Iscrpljeno i razdraženo neuspehom, dete podiže lutku iznad glave, zamahuje i baca je čak do sredine vode. Kratko gleda kako njegova igračka plovi nizvodno, odlazi zauvek, onda podigne pogled i spazi Daneta Zajca na suprotnoj obali. Najpre mu se nekako prkosno podsmehne, zatim naglo okrene i otrči u noć. Dane Zajc kaže u sebi: „Ova reka više nikad neće biti ista.” Zatim, kao da hoće onoj lutki da dodeli pratnju, baci za njom u reku cigaretu koja je dogorela među njegovim prstima.

***

Slovenački književni istoričar i kritičar Taras Kermauner  tvrdio je da je pesnički svet Daneta Zajca sav u znaku „ontološke fantastike”.^[4] Meni se čini da je pesnik oduvek pokušavao da u reč salije najteži ton kakofone melodije ljudske ugroženosti. On je nekako u duhu vremena osetio jezu i grozomornost od besmisla koji pred nas svakodnevica ostavlja poput medveđih zamki. Dane Zajc se sa tim izazovom obračunava, transponujući svoje neprijatelje u pesničke simbole, slike i fetiše, dajući im oblik na koji jezikom može da učini juriš. Dane Zajc često i dosledno iz stiha u stih insistira ponavljanjem na pojedinim rečima i sintagmama, kao da obznanjuje svoju veru u magijsku snagu reči. Za njega njihov obredni karakter neokrunjen je vremenom što je zaboravilo na vračeve, žrece, paganske sveštenike, jer upravo njima su za kroćenje sila prirode na raspolaganju bile samo reči. Ali jedno je bitno, Dane Zajc ni na šta ne odgovara vatrom, revolucijom, mačem, krvlju, jer predobro razume poredak stvari da bi prevideo kako u svakom haosu i kataklizmi zapravo počiva čudan mir i harmonija. Stoga, svoje odgovore on daje u vidu te Kermaunerove „ontološke fantastike”, a postavlja ih u oblasti mitskih prostora i metafizičkih kraljevstava. Scenografije njegovih pesama konstruisalo je ono što je stravom nepovratno ispunilo dušu dečačića sa sela koji je u mladićstvo zakoračilo kroz garež lomače XX veka spremljene za humanost.

***

Iz Antićevog pogovora:

„S petnaest godina Zajc najpre gubi dva brata u partizanima, zatim oca i dedu; nacisti pale imanje Zajčevih u Zgornjoj Javoršici (…)”^[5]

***

Pesničko veče je u Društvu slovenačkih pisaca. Dva pesnika i dve pesnikinje čitaju svoje stihove pred malobrojnom publikom. Smenjuju se na mikrofonu, a meni pažnju privlači jedan od njih, dubokog hrapavog glasa koji je veoma milozvučan. Moderator večeri najavljuje učesnike, da bi u jednom trenutku izgovorio i moje ime, ime njihovog gosta. Nakon što je poslednji učesnik te pesničke večeri izrecitovao svoj konačni stih, iz mraka susedne prostorije nečujno se pojavljuje Dane Zajc. Kosa i brada mu se bele, čelo i koža oko očiju gusto naborani. Nosi crnu košulju i sivi sako. Kreće se bešumno među nama, penje na malu binu, prilazi mikrofonu i govori:

Za sve ćeš platiti.
Najviše ćeš platiti za svoje rođenje.
Jata podsmešljivih ptica će te pratiti
kroz život.
U vreme mira
i vreme nemira
spuštaće se na tvoje grudi.^[6]

Ali pesnici, pesnikinje i publika za vreme njegove recitacije ustaju, stolice škripe, otpočinju glasne razgovore, komentarišu pljusak koji ih je prekidao u čitanju, nasmejani razmenjuju utiske... Ja ostajem da sedim i naizmenično gledam njih, pa Daneta Zajca, koji je umorno prekrstio ruke na grudima i dok govori svoje stihove gleda negde iza nas, pogled kao da mu se ne završava u ovoj prostoriji. Međutim, niko ne vidi Daneta Zajca i niko ne sluša njegov glas:

Tražiće da platiš.
I ti ćeš davati i davati.
Ali spasenja nikada neće biti.
Nigde nema spasenja za čoveka.
U sebi nemaš vrednosti
kojom bi platio.
I sam si isplata za sve.^[7]

Prilazim Mateju Krajncu da se upoznamo, jer on je onaj koji je izgovorio moje ime. Dok se rukujemo, hitro se okrenem ka bini, ali tamo pred mikrofonom više ne stoji niko.

***

Dane Zajc, taj ,,mračni saveznik ptica”, kako ga Antić naziva, često je u pesmama odavao svoje intimne eshatološke vizije. Očigledno je to još od njegove prve zbirke pesama Spaljena trava. U njima čovek stoji usamljen pred monstruoznim silama prirode. Ali nije njima prestravljen, već ih prihvata kao deo svog usuda. I kao da u tom priznavanju njihove hirovite i brutalne nadmoći izvire neka čovekova skrivena snaga. On tom snagom neće doneti promenu u postavci sveta koji ga ugrožava, već će stoički uspeti da podnese mrak svog unutrašnjeg sveta. Jer kada se čoveku dogodi da zaliči na tu prirodu, deo se njene surovosti prenese u njegovu dušu.

Sve je uništeno.
Sam bežim kroz močvare.
Davim se u crnoj vodi,
glasu visina.
Ubij me, tamni glasu visina.
Htedoh da budem trava.
Svilena meka trava,
tamni glasu visina.
Zlobni u zasedi lovče,
otkuda vrebaš na mene.
Sruči se u me
kao plamena kugla.
Spali me.
Da budem zemlja
pod nogama divljeg zverinja,
glasu visina.
Pokaži svoje natrulo lice,
pokaži ga na tamnom nebu.^[8]

***

Celu noć kiša pljušti po Ljubljani. Čini mi se da osećam reku. Ne spava. Nevreme joj ruši san. Kao i moj. Ležim u krevetu i palim cigaretu, a u mislima vrtim jedan skorašnji razgovor. Naime, pitao sam pre nekoliko dana ovdašnjeg pesnika Dejana Kobana da mi kaže nešto o Danetu Zajcu. Pričao mi je o njegovom unutrašnjem mraku, očitom u pesmama, tamnim nijansama jednako razlivenim po njegovom životu i poeziji. Kao što se robovanje alkoholu razlilo po njegovim danima. Koban mi predočava koliko je u njegovoj mladosti Dane Zajc nezamenjiv i dragocen na početku interesovanja za ozbiljnu književnost i posvećenost čitanju. Na kraju, šaleći se, daje mi poređenje: „U srednjoj školi, ako si bio panker čitao si Kosovela. Ako si bio darker, čitao si Daneta Zajca.” Ubrzo stižemo u bar Tabor, sedimo napolju uprkos nadolazećoj noćnoj hladnoći, a pivo tera toplotu vani iz naših tela. Kraj cigarete prati i kraj ove reminiscencije. Noć je predugo skrivala san od mene, dosadilo joj je da se sa mnom, jadnikom, igra. Zaspao sam naglo, pa je pikavac završio na mom belom čaršafu. Mogao me je poslati k Danetu Zajcu.

***

Iz Antićevog predgovora:

„Upamćen od strane savremenika kao notorna ćutalica, Zajc je umeo provesti i po četrnaest dana u planinama a da ne prozbori ni reč.”^[9]

***

Ljubljanski protesti protiv vlade Janeza Janše. Na ulice su izvedene snage policije u oklopima za razbijanje demonstracija. Narod se gura, viče, nasrće na silu, koja ih štitovima, šlemovima, pendrecima i dobro utreniranom strategijom lako odbija. Napor je uzaludan. Jedan od policijskih oklopnika hvata zalet i palicom visoko podignutom uvis udara po glavi čoveka koji stoji na trotoaru i koji tu svoju glavu prekasno pokuša da sakrije među ramena. Policajac ne zastaje da proveri ozbiljnost nanesene povrede, odmah se okomljava na sledećeg protestanta. Dane Zajc je čovek kome je povređena glava. Kada se okrenuo, video sam kako mu se sa temena niz bore na čelu slivaju sićušni slapovi krvi, vijugaju kao tanke grimizne zmije niz njegovo lice. Nepromenivši ni za trunku izraz i držanje, pogledom luta po raštrkanoj, razularenoj gomili čiju snagu i energiju bes raznosi na sve strane, i govori, zaneseno i naizgled nikome:

Sretneš li neprijatelja,
pȅči ga tvoja zmija.
Ali to čine samo oni
koji sebe vole,
i sve sebi veruju.

Oni koji sebe ne vole,
odu u samoću da tamo sretnu svoju zmiju.
Da se s njom pogledaju.
Da izdrže njen pogled.
Zatim ih ubrzo nađu mrtve
s ranom, sitnom ko cvet gladi na modrim usnama.^[10]

***

U drugoj zbirci pesama Daneta Zajca Jezik od zemlje sakralno je podložno propadanju, nalik tkivu koje svakim danom postaje manje krepko nego što je juče bilo. Ali to svenuće živog mesa religije daje joj dimenziju ljudskosti, čini je mestom na kome čovek stoji pred svecima u svojoj istinskoj formi – bogolik čak i u svom padu. Spreman na mučenja demona iako zna da ga prisebnost ponikla iz vere u trpljenje i mučeništvo može izdati.

Polako se svlače svetice.
Njihova tela rasplinjuju se u dim.
Ostaju samo ruke.
Ostaju samo noge.
Znamenja na plavom nebu.
Samoća na belom kamu.
Crni krst što se raspada
u starim očima katedrale.^[11]

***

Nekoliko dana kasnije, Dejan Koban me odvodi u Centar za poeziju Tomaž Šalamun, među 6,500 knjiga njegove lične biblioteke. Tamo sam upoznao i Mihu Mauriča, čuvara grala Šalamunove poezije. Pričaju mi o njemu, ne hvale ga, a on opet nekako ispada veliki, čudovišan, pesnik koji je uspeo da iskorači iz kolotraga ovog dela Evrope i nametne se svetu. Ali ja sve vreme hoću da kažem nešto, detinje naivno u svojoj navijačkoj pristrasnosti. Ali to što se kao munjevita misao formiralo brže je od podizanja bedema moje samokontrole koja nije stigla da mi zapuši usta: „Ali i Dane Zajc je bio veliki pesnik!” Nakon što sam to viknuo kao neki čudak, Koban i Maurič me neko vreme bledo gledaju.

***

Prošlo je više od mesec dana od moje ljubljanske epizode u stanu Daneta Zajca. Virus je još jače svojim nevidljivim, neumoljivim, grabljivim šakama stegao grlo sveta. Ja sam nekako završio na Mljetu, ostrvu koje se čini enklavom van sveg ovog pandemijskog ludila. Poneo sam sa sobom zbirku Dole, dole. Sačekala me je u Beogradu, njena publikacija se potrefila sa mojim povratkom iz Ljubljane.

Kada god se spustim do obale, najčešće nema ničega na horizontu, samo jednoličnost otvorenog sinjeg mora. Meštani su mi rekli, tačnije nekolicina koja je htela da troši reči na mene, da se tamo gde se voda pretapa u nebo zapravo nalazi Italija, vidljiva tokom bistrih, letnjih dana.

Penjem se na vrh Veliki gradac. U najuzdignutiji, najistaknutiji kamen nad liticom ukucana je daska na kojoj piše Mljet, što je natpis koji trenutno ne mogu videti jer na njemu sedi Dane Zajc. Vetar mu vijori košulju na leđima a oko njegove glave divlje i mahnito kovitla tanke stupove dima cigarete. Priđem mu, sednem pored njega, pa nam obojici noge vise nad bezdanom. Ja se stresem od jeze, a on nehajno baci opušak daleko od sebe, isto kao one noći kraj Ljubljanice. Ne znam zašto, ali gleda me kao izdajnika. Liči mi na oklevetanog koji je potpuno u miru sa svojim klevetnikom, a govori kao da daje iskaz poroti svojih krvnika za koje ni najmanje ne haje:

Sa mnom ide ona što ne ide.
za mnom kroči mojim tragovima.
Moje telo je njeno prisustvo.

Kad idem duž žleba, duž litica,
i sretnem se oči u oči
s jamom pod raskorakom,
tu je.

Da ne padneš, kaže.
Da ne padneš, ona koja nije tu.
Jer je drugde.
Bog zna gde.
I kad je sunce iza leđa. I vetar.
I maglene zastave su na vrhovima
i kad se ne čuje ni šum.
Tu je. A nema je.
Njen glas pouzdan je
šapat vetra u uho.^[12]

Zatim se malo propne o kamen šakama, zanjiše nogama i odrazi se u prazninu pred nama. Pada raširenih ruku i nogu, kao da, pozdravljajući ga, hrli u susret nekome ko mu je drag. Ja se brzo povučem nazad, pa kad skupim hrabrosti dopužem do ivice. Dole, tamo gde sam očekivao da vidim Daneta Zajca smrskanog na stenama, stoji divokoza i ukočeno pilji u mene pravougaonim zenicama, dok joj se gusto i dugo runo vijori na južini, koja ne može baš ništa njenim rogovima.

Mislio sam da je to poslednji put da sam video Daneta Zajca.

Vetar je glatkoću mora lomio u tečnu srču.

***

Deca reke je knjiga koja donosi atmosferu košmarnih folklornih predanja ispunjenih bajkoliko-zlehudim prizorima i prikazama. Čovek Daneta Zajca, kost i koža koje slutimo iza lirskog ja, još uvek je nedostatan da se odupre uticajima sudbine, boga, istorije, jer ako u njima potraži lozinku svoje egzistencije zateći će samo svoj koren obrastao u neku čudovišnu tajnu, a život sapet nekom zlom čarolijom. Prostor kojim se ovde kreće lirski subjekat isti je onaj koji je uterivao strah u kosti još našim praroditeljima. Kroz gene, preneli su nam i taj strah, misleći da nam on nekada možda može biti od pomoći. Naslutivši ga, Dane Zajc kao da hoće da nam predoči sledeće: ako postoji nekakav kontinuitet – vremenski, prostorni, tradicijski, kulturni – onda je to kontinuitet užasa.

Ko se ogrešio o svoju sudbinu,
neće naći mira na svom putu.
Domovi u koje će useliti,
izbaciće ga na cestu.
A onda će stajati kraj njegova puta,
skinuti kao skleti,
kao kažiput. Kao pomena. Kao prekor.
I njegov će put biti sve samotniji.
Ko se ogrešio o svoju sudbinu,
počivaće u goloj ravni, sam,
pokriven vunom tame.
I kroz njegove snove spajaće se zvezde
tankim ledenim zracima.
I neće smeti da spava.
I neće smeti da umre.^[13]

***

Roksanda Njeguš u svom pogovoru izboru pesama Daneta Zajca citira nekoliko pesnikovih misli koje mislim da su jako važne za razumevanje njegovih pesničkih strategija, kao i razumevanje samog njegovog doživljaja poezije: „Pesma je približavanje atomskom jezgru samog sebe. Imenovanje neznanog. Ili ime za hiljadu puta imenovano novim rečima, u novoj igri ritma, reči i tišine (…)”^[14]

***

Jesen 2021. godine. Stigao sam rano izjutra iz Zagreba u Ljubljanu. Čekam prevoz za Velenje gde treba da se pridružim gostima Lirikonfesta. Na Tromostovju prepoznam jednu pognutu figuru. Zamišljenu, podbočenu preko ograde mosta, kako gleda u Prešernov kip. Dane Zajc. Rano je, ali vidi se da je jedna besana noć nemilosrdno izmučila pesnika. Tako presamićen, izgleda kao da mu nešto ždere utrobu. Pomiču mu se usne, ali reklo bi se da reči ne prelaze prag njegovih usta. Priđem mu skroz blizu i začujem tihi glas, nalik ropcu: „Reči donose smrt. Odbačene reči.”^[15] Tek tada primetim koliko sam mu se približio. On baci na moje lice jedan od onih svojih umornih pogleda, odmahne glavom fatalistički i pođe sa tog mesta, leđima okrenut trgu. Mljet nije bio, dakle, poslednje mesto našeg susreta. U onu provaliju sa litice nije skočio da bi otišao od mene. Otišao je dole za njom, smrću koja se kamuflira u reči, svesna da samo pobedom nad njima može jednom zauvek pobediti čoveka jedinim oružjem kojim brani svoju večnost. Zato se sada ne usuđujem da krenem za njim, jer nisam ni izbliza dovoljno jak da, kao on, njenu kosu istupim i polomim rečima neprolaznosti. Takođe, ostao sam ubeđen da ljudi kao Dane Zajc preziru pratnju. Ne traže sebi svitu, već da kroz dolinu života, punu iluzija i izazova, koračaju sami. Hitro se udaljavajući od mosta, njegova figura brzo se utopila u ranojutarnje senke prvih prolaznika.

U Ljubljani više nema Daneta Zejca.

Kao što nema Ljubljane, niti bilo kakvih gradova, bez ljudi poput Daneta Zajca.

^[1] Dane Zajc, Dole dole, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2020, str. 75.

^[2] „Mleko” prevod: Dejan Koban.

^[3] „Sa mnom ide” iz: Dane Zajc, Dole dole, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2020, str. 78.

^[4] Dane Zajc, Pesme (prevod i pogovor Roksanda Njeguš), Narodna knjiga, Beograd, 1977, str. 199.

^[5] „Sa mnom ide” iz: Dane Zajc, Dole dole, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2020, str. 76.

^[6] „Za vse boš plačal”, prevod: Dijana Matković.

^[7] Ibid.

^[8] „Pobuna” iz: Dane Zajc, Pesme (prevod i pogovor Roksanda Njeguš), Narodna knjiga, Beograd, 1977, str. 15.

^[9] „Sa mnom ide” iz: Dane Zajc, Dole dole, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2020, str. 78.

^[10] „Ubice zmija” iz: Dane Zajc, Pesme (prevod i pogovor Roksanda Njeguš), Narodna knjiga, Beograd, 1977, str. 159.

^[11] „Gotski prozori” iz: ibid, str. 65.

^[12] „Sa mnom ide” iz: Dane Zajc, Dole dole, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2020, str. 35, prevod: Ivan Antić

^[13] „Horovi”, iz: Dane Zajc, Pesme (prevod i pogovor Roksanda Njeguš), Narodna knjiga, Beograd, 1977, str. 119.

^[14] Dane Zajc, Pesme (prevod i pogovor Roksanda Njeguš), Narodna knjiga, Beograd, 1977, str. 197.

^[15] „Dvoje”, iz: Dane Zajc, Pesme (prevod i pogovor Roksanda Njeguš), Narodna knjiga, Beograd, 1977, str. 83.

Biografija

Danilo Lučić rođen je u Beogradu 1984. godine gde je završio osnovne i master studije srpske književnosti i jezika na Filološkom fakultetu. Objavio je zbirku pesama Beleške o mekom tkivu (SKC Kragujevac, 2013) za koju je osvojio Brankovu nagradu, i zbirku Šrapneli (Arete, Beograd, 2017). Objavio je i zbirku priča Sazrevanje modrica (Durieux, Zagreb, 2020; Arete, Beograd, 2021), kao i dnevničku prozu sa grupom autora "2020." (Fraktura, Zagreb, 2021). Urednik je portala za književnost i kulturu glif.rs, a bio je i urednik u izdavačkoj kući „Kontrast izdavaštvo”. Kourednik je Bosanske vile, najstarijeg bosanskohercegovačkog časopisa. Izvršni je urednik edicije Zajednička čitaonica organizacije KROKODIL, a uređivao je i vodio večeri poezije ARGH! Bavi se fotografijom i video-formatima, objavljuje kolumne i eseje u štampanoj i elektronskoj periodici (Before After, Prosvjeta, Marie Claire, Milica magazin, Polja...).