Alergeni i metafore

Šta je, u stvari, sadašnjost? Ovom knjigom, Petar Matović se ne prepušta direktno otkrivanju i opisivanju same stvarnosti, već nas postupno još dublje utapa u svoj pesnički svet. O sadašnjosti i sedativima čita se kao direktan nastavak ranijih Matovićevih ostvarenja, kao produbljivanje i širenje već formiranog i poznatog subjektiviteta. Unutra nas bubnja aritmija / svakodnevice kaže se u uvodnoj pesmi trećeg ciklusa, dok se u početnoj govori o našim / sadašnjostima, sedativima i nemoći / kojoj nema kraja. Čini se da se naslovna sadašnjost nalazi, pre svega, unutar lirskog subjekta, poput neprekidnog zvuka koji ga okupira, onog aritmije i nemoći, kakav se produkuje u unutrašnjosti tela, na prelomu sopstvenih, a opet nekako stranih, čestica realnosti i prostora ličnog, a koji se opet doživljava kao nešto spoljašnje. Unutrašnji zvuk boji percepte koji pristižu, ali je istovremno i tačka i način na koji stvarnost provaljuje njegove brane i ispunjava nemirom. Dabrovi podsvesnog se, ipak, prvo obrazuju u stvarnosti, a san, koji dolazi sekirama / da usitni stvarnost u piljevinu u stvari je košmarni odjek sveta koji se iz dana u dan, neumoljivo, otvara monohromatskim jutrima.

Kompoziciono jako slična, gotovo identična, prethodnoj knjizi, nova zbirka ipak svoj fokus pomera bliže prostoru koji neposredno okružuje lirskog subjekta. Dok su oči Srećne republike više usmerene na posmatranje sistema i načina na koji se stvara i određuje njegova svakodnevica, nove pesme su u većoj meri posvećene opisivanju življenja te svakodnevice. Već u ranijim knjigama prisutna i od kritike prepoznata kamernost Matovićeve poezije ovde je gotovo sveobuhvatna. Glas lirskog subjekta uvek govori o onom što je fizički blisko, bilo da su to svetlost na nameštaju, miris malih stanova, unutrašnjost školjke automobila, usporenost provincijskih splavova, ustajalost soba u planinskim odmorištima. Kamernost, u tom smislu, postaje nešto duboko određujuće za odnos između sopstva i sveta, neka vrsta nužnog međuprostora između spoljašnjeg i unutrašnjeg, gde se različite dimenzije dodiruju i stapaju, i u kom nastaje poezija. Poput svojevrsnog sedativa, kamerno kao izabrani pristup stvarima, umekšava i otupljuje preoštru svetlost sveta, udaljujući je od sopstva. Isto tako, i jezik sam, naročito  kada je upotrebljen poetski, postaje neka vrsta pregovora sa stvarnošću, a svaka pesma tableta jakog opijata koja potencijalno menja i otupljuje percepciju sveta, stvarajući dodatnu zaštitnu opnu oko ugroženog subjekta.

O tome svedoči i ritam unutar samih tekstova, kao i ritmika njihovog nizanja i postupne izmene tematike i poetskih slika. Matović vrlo sugestivno dočarava neumoljivi pritisak monotonije svakodnevice. Čini se kao da se jedna pesma neprimetno pretapa u drugu, i svaki od šest ciklusa, kao i zbirka sama, čita se, u stvari, kao višedelna poema. Isto tako, već klasična, matovićevska opkoračenja i inverzije unutar samih tekstova ostvaruju sličan efekat i na mikroplanu. Uvek snažna poetska koncentracija koju ovaj autor ima i kojom uspeva da zaokruži i oživi motiv koji opisuje, prisutna je i u ovoj zbirci, ali kao da je drugim pesničkim postupcima namerno povučena u drugi plan. Čitalac se kreće iz pesme u pesmu gotovo automatski, i različiti motivi postaju gotovo igra svetlosti i senke na površini stalno pokretne čitalačke percepcije. I sama dužina ciklusa i njihov broj kao da podražavaju trajanje radne nedelje, večito vraćanje iste, istrajne monotonije i kratkih, nedovoljnih predaha koji je čine tek podnošljivom.

Slično kao i u knjizi Odakle dolaze dabrovi, Matović suptilno iz pozadine uvodi čitav niz detalja koji se s vremena na vreme ponavljaju. Najočigledniji su motivi uglja i chill muzike, ali i čitavog niza ornitoloških i drugih detalja vezanih za buđenje, gledanje kroz prozor, odlazak u prirodu ili putovanje železnicom. Oni, uz već pomenute stilske postupke, doprinose utisku jedinstva knjige i dodatno ovako uobličen poetski svet potapaju u aritmično otkucavanje svakodnevnog. Matovićeve pesme se istovremeno doživljavaju i kao izuzetno stvarne, ali neretko i hotimično amorfne, gotovo snovidne. Poput Tolstojevog opisa sna u vozu na početku Ane Karenjine, njegova slika sveta se istovremeno čini i začudnom, na momente gotovo nadrealnom, a opet tako poznatom i sasvim realističnom. Jer, za razliku od stvarnosne poezije, autor se ovde ne koncentirše na stvarnost samu kao direktan predmet pevanja, već na način na koji je lirski subjekt doživljava. Subjekt je ono centralno u Matovićevoj poeziji, ali za razliku od romantičarskog, on nije omnipotentan i sveobuhvatan, već načet, urušen i uvek svestan stvarnosti koja ga ugrožava. Otuda dolazi neprekidno poigravanja s defetizmom i snažna, defanzivna ironija, s toliko dovitljivog, jezičkog manevrisanja unutar napetih slika i poenti. Taj hod po zategnutom užetu između polova subjektivnog i objektivnog, unutrašnjeg i spoljašnjeg, i čini ovu poeziju istovremeno i uzburkanom i odmerenom, i klasičnom i modernom.

Često pominjano Matovićevo oslanjanje na domaće i strano modernističko nasleđe nije samo pitanje stila. Čini se da je njegovo osećanje sveta suštinski blisko Herbertovom, Larkinovom, Hristićevom, jer je i sam svet koji njegov lirski subjekt naseljava duboko modernistički, dakle, na jedan način, u stvari – nemoderan. Naslovna sadašnjost je tako, moglo bi se reći, prilično nesavremena. I to je jedna od stvari koje je čine tako stvarnom. Prašnjavi mebl na nameštaju, sipljenje uglja preko krovova, škripa železničkih šina, nije li to deo prošlosti, jednog izrazito dvadesetovekovnog imaginarijuma? Da, ali je istovremeno i realnost ovog trenutka, lica i naličja srećne republike rastrzane između različitih vremena i nepomirljivih, sukobljenih planova stvarnosti. Ovo mešanje najvidnije je možda u završnom delu knjige, sve od ciklusa „Barometar“,  pa do zaključne pesme zbirke „Vitko telo“, gde su zavist i frustracija osećanja koja niču iz raskoraka između nepomirljivo drugačijih svetova, osuđenih na sapostojanje. 

Petar Matović je napisao još jednu odličnu knjigu. O sadašnjosti i sedativima nastavlja putanju – naročito onaj njen melanholičniji deo – već trasiranu Koferima Džima Džarmuša. Njegovi stihovi se čitaju lako, ali ne otkrivaju sav svoj potencijal na prvo čitanje. Pesme su pristupačne, ali uvek ispresecane snažnom, višedimenzionalnom refleksijom i dobro odmerenom, a snažnom jezičkom slikovitošću. Njegov stil je već prepoznatljiv, ali ni na jednom mestu ne postaje monoton, ni maniristički. Ova knjiga potvrđuje Matovića kao jednog od najboljih pesnika koji aktivno pišu na srpskom jeziku, bilo koje generacije.

Biografija

Bojan Vasić (Banatsko Novo Selo, 1985) objavio je knjige poezije „Srča” (2009), „Tomato” (2011), „Ictus” (2012), „13” (2013), „Detroit” (2014) i „Volfram” (2018), „Toplo bilje” (2019). Živi u Pančevu.