Gašenje pepela vatrom

Sloboda u slobodi

„Neimperijalna umetnost mora biti čvrsta kao dokaz,
iznenađujuća kao noćni napad, uzdignuta kao zvezda.
(…)Bolje je ništa ne činiti nego formalno raditi na
vidljivosti onoga što, za Imperiju, postoji.”

(Alen Badju, Teze o savremenoj umetnosti)

Ko je iza zaštitne maske za varenje? I u šta gleda? Moguće pretpostavke koje imamo pre, a naročito nakon čitanja Kćeri, zar ne vidiš da gorim, mogu biti mnogostruke. Ali povedu u saučesništvo. U njemu, saučesništvu (kao varijanti mehanizama čitanja, pokušavanja ljubavi, pokušavanja zajedništva, pokušavanja neteskobe), mogu da prepoznam poetičko stanovište, i to poetičko stanovište koje je za mene relevantno, koje vidim relevantnim za vreme u kojem koje živimo, zbog koga i imam potrebu da pišem ovaj tekst.

Koji je odgovarajući poetički odgovor na ekonomsko nasilje koje ugrožava mnoge živote? Kako govorimo o upotrebi poezije u svrhe reprodukcije socijalnih odnosa ili podrivanja te reprodukcije? Ova pitanja su otvorena na prometnom socioknjiževnom istovarilištu i magacinskom postrojenju u kojem je uskladištena glavnica onoga što savremena srpska književnost može da proizvede i proda. Na čitalačko-autorsko-izdavačko-knjižarskoj tržnici koja sada već rasterećeno i u lukrativno-marketinškoj izvesnosti proglašava svoje vrednosti, na kojoj svi koji radimo u industrijici objavljivanja knjiga pre ili kasnije te knjige moramo prineti kao žrtve paljenice buktjuberima, instagramerima i kultur-influenserima, novi talas popularnosti poezije u svojoj senci neguje čitaoce čije čitanje ne vrednuje, već se nežno stapa sa izdavačkim (u biti, štamparskim) interesima, i mnogo, mnogo autorki i autora koji su se i sami lepo snašli u toj šansi.

Manje vidljiv, ali ne i nepostojeći tok autorstva oslonjen na ne samo nominalno ispitivanje vidova i mogućnosti za angažovanost u Kćeri, zar ne vidiš da gorim iskazuje se jezičko-stilskim i kultur-kodiranim sredstvima koja mogu izraziti količnik pritiska i neizvesnosti, drugost, stvarne viškove i stvarne manjkove zajedničkog iskustva savremenosti. Otud podsticajne inverzije, otud inverzija[1] kao tražena sila kojom je moguće (jezički) intervenisati u svet. Prva je postavljena u naslovu: posredi je variranje teme sna o detetu u plamenu, kojim Frojd u Tumačenju snova objašnjava psihologiju procesa sna. Ova inverzija odnosa roditelj–dete i alteracija sin:kćer predaje glas mogućnosti za figuraciju sveta iz ključa drugosti, ali i prokazuje ogromno neuhvatljivog, eluzivnog neprijatelja – hegemonistički princip, simbolički uskladišten u figuri oca. Ona je u knjizi naglašenije tematski potcrtana pesmom o Ingeborg Bahman[2] i referisanjem na poslednju rečenicu njenog romana Malina u jednom od stihova. Poslednja, inverzni prepev Kiplingove Ako, dovršava i na kompozicionoj razini zaokružuje tu pesničku strategiju: preokret je kao sredstvo/cilj/ideja pošao od normiranog, suočio ga sa mogućnostima drugačijeg glasa, drugačijih subjekata, i uzvratio prevrednovanim poretkom, ili barem dao pokaznu vežbu iz prevrednovanja.

Pesme knjige, bez ulančavanja u hijerarhizovani poredak ciklusa, redom izriču nelagodu pojedinaca u najprimitivnijim oblicima kapitalistiških opštenja („Tvoj poslodavac je bog. Tvoj poslodavac je DJ.”, „Ćutanje je zlato”), pred nacionalizmu podređenim mitskim matricama („Prizren”), saradljivoj samodovoljnosti sfere kulture u opstajanju logika praznih i(li) lukrativnih matrica (celina „Ljudi ćute”), ali i izrecivost bliskosti, erotske, empatske i saučesničke („Dobri moj”, „Imaš li me u штеку”).

Neposrednom jasnoćom socijalnih slika, jezikom koji nije realistički sapet ili iscureo u sigurne/jasne metafore, Ivana Maksić je u Kćeri, zar ne vidiš da gorim od vokativa u naslovu do autopoetičkog komentara u poslednjem stihu poetički filtrirala uočenu i artikulisanu socijalnu potrebu i njoj primerenom jeziku nasuprot (jezikā) kako liberalnih, tako i konzervativnih oblika socijalne uskraćenosti i ugušenosti u kulturi. I zbog toga je ova knjiga najlepše angažovana. Uverena sam u snagu alternativne autodidaktike, u to da može postojati nekakva lirska pedagogija kao čitalačka i estetska praksa koja crpi moć iz ispravnog čitanja lirike; pisanje pod znakom poezije može biti način da se izađe u susret potrebama bez moralisanja ili nametanja simplističkih retorskih ili kategorijalnih rešenja.

I u ovom slučaju, sve je tu. [Kasnim s predajom teksta i nisam zadovoljna započetim, koje ću proglasiti i konačnim. Previše umora i nekog osećaja pregaženosti me deli od teksta koji bi bio više od nekoliko samostalnih rečenica i neproširenih ideja. Ali šaljem ovaj ni-tu-ni-tamo word dokument jer, ma koliko bila umorna i potištena i zabrinuta zbog toga – nisam samo umorna i potištena i zabrinuta zbog toga. Umor nije bio prepreka čitanju ove knjige, naprotiv. Ovo je bilo podsticajno sučeljavanje sa življenim rastom kamata/viškom ljudi[3]. Moj umor postaje veći, ali moj gnev postaje lepši, i pronicljivije svesniji ophrvanosti[4].]

Reference:

[1] Svaki put kad su rasle / kamate pravio se višak ljudi, (,,Ljudi ćuteˮ, 6)

[2] Bivanja delom mase ophrvane sadašnjicom / dnevnicama, ugovorima i dugovima.(„Beba je lepa”)

[3] Na istu matricu postavljena je i Ivanina La mia paura di essere schiava.

[4] ... koja je među prvima književno varirala figuru oca u svetlu dualne simboličke funkcije predstavljanja patrijarhata i fašizma, te načina na koje se kolektivni režimi manifestuju u pojedincu koju ona ospoljava. Kao i Bahman, i Ivana Maksić ispituje i jezički uobličava sposobnost patrijarhata i fašizma da kontrolišu granicu između fizičkih i psiholoških prostora, privatnih života i političke realnosti.

Biografija:

Jelena Nidžović rođena je 1987. godine u Čačku. Godinama je radila u knjižarstvu. Urednica je u IK Kontrast izdavaštvo. Sva je prilika da joj teško pada da piše biografske jedinice o sebi.