Pakao u karantinu

Karantin je jedna od reči koje se posebno često čuju u poslednje vreme. Mnogo je razloga za tu okolnost, ali je o njima, makar sa epidemiološke strane, već bilo dovoljno reči. Manje se, ipak, govori o karantinu kao egzistencijalnoj strategiji, odnosno, izolaciji kao svojevrsnoj odbrani od sveta. Više je načina da se spasonosna osama ostvari, ali možda je najbolja ona u kojoj, zapravo, nismo sami. Znam, zvuči verovatno pomalo anahrono poletno, ali poezija je ta vrhunska uteha, u kojoj možemo da se, u samoći, sretnemo sa drugim i sa sobom.

Međutim, šta ako se i u samom karantinu krije nešto pakleno, nešto od čega se ne može pobeći? O teretu tog neizbežnog taloga piše Jelena Marinkov u svom pesničkom prvencu Karantin u paklu[1]. Kroz sedam lirskih ciklusa mapiraju se različiti užasi savremene svakodnevice: od porodičnih nesporazuma, seksualnog nasilja i emocionalnog uslovljavanja, preko disfunkcionalnosti društva i eksploatacije tela, sve do odnosa prema (ekološkom) aktivizmu, bolesti i smrti. U pitanju je mračan, dinamičan i tematski raznovrstan, ali po atmosferi homogen splet važnih tema, kojima je zajednička grubost i pesimizam. Taj lirski svet uporediv je sa košmarima Kuvarovih kletvi i drugih gadosti Srđana V. Tešina, inače, urednika zbirke, ali i sa ostvarnjima Živojina Pavlovića i Milene Marković, o kojima je autorka pisala i književnonaučne radove. Ipak, iako se o uticaju svakog od spomenutih pisaca može govoriti podrobnije, pesničke strategije Jelene Marinkov posebno su srodne onima kod Uroša Bojanovića (Sam u vodi) – oboje pišu krajnje direktno, jasno i onespokojavajuće, a pesma neretko postaje poligon za telesnu reakciju čitalaca. Međutim, za razliku od Bojanovićevog dela, poeziju Jelene Marinkov, osim spektra pitanja vezanih za žensko iskustvo, odlikuje i jedna posebna apatija lirskog subjekta, koji neretko sa jezivom pomirenošću[2], posmatra sopstveno turobno stanje. Umesto krika kao čina otpora (samo)nametnutoj svakodnevici, dolazi se do poraza nemirenja koji može preobraziti i sam naslov zbirke – Karantin u paklu postaje Karantin o paklu.

I budući da nije slučajno da je fiziologija Jeleni Marinkov bliža od metafizike, tako ovde kopulacija često pobeđuje kontemplaciju. Istina tela[3] najbolji je vodič kroz užase zbirke, a mera njegove izmučenosti marker i putokaz. Shodno tome ne treba prevideti, na primer, značaj učestalosti olfaktornih motiva za konstituisanje zbirke. Još od prvih pesama Marinkov pokazuje paklenu prirodu zadaha (tela) – od pohovanog mesa i satrulelih stopala (str. 10 i 85), preko smrada hodnika (49) i gareži (69), prokislog mleka (72), zadaha lozovače (93) sve do različitih oblika (odsustva) kanalizacije (14, 77, 82). Nizu neprijatnih mirisa priključuju se i najrazličitiji prikazi i pomeni polnih bolesti, kupatila, razmimoilaženja i ostalih neprilika. Ove učestalosti znakovite su za razumevanje pakla kao repetitivnog bezizlaza, međutim, sasvim je izvesno da bi drukčiji, pažljiviji odabir pesama poboljšao utisak zbirke u celini.

Ipak, treba skrenuti pažnju na nekoliko momenata koji bi lako mogli promaći, a koji mogu baciti neočekivane zrake na Karantin u paklu. Oni se pre svega tiču nekih neočekivanih intertekstualnih suptilnosti – poput inteligentne veze pesme Opet ta tzv. jesen sa Milanom Ćurčinom ili pesme Komo sa Valjarevićevim romanom, kome treba, možda, priključiti i Zapise iz podzemlja Dostojevskog i Beketovu dramu Kraj partije, budući da se ovo jezero spominje i u njihovim delima. Takođe, zanimljive su promene statusa lirskog subjekta, zamaskiranog rezigniranim, ispovednim tonom, čime se daje iluzija proživljenog iskustva. Tako je, na primer, u pesmi Još malo do jutra lirsko ja osoba muškog pola, a u mnogim pesmama postoji i vremenski put – od ranih jada odlaska na školsku ekskurziju (14) do prvih bora (99) i projektovane starosti (94). Jelena Marinkov ne beži ni od neobičnih poređenja, koja hodaju na ivici uspeha, poput: „Burek se razlistavao poput mentol bombone / koja peče na jeziku kao jedna moja upitna rečenica” (77).

Iako Karantin u paklu ne predstavlja regenerišuće poetsko pribežište, on može biti rezervoar provokacija za nivelisanje nemira – ličnih i kolektivnih. Izbijati klin klinom ne mora uvek biti ushićujuće, ali ima nimalo zanemarljiv potencijal preispitivanja pogleda na svet. Boraveći u tom misaonom ringu, s pažnjom pratim sledeći poetski korak Jelene Marinkov.

Reference:

[1] Nije zgoreg ovom prilikom spomenuti još jednu zbirku – Karantin Raše Livade. Ipak, sličnost između dve zbirke počinje i završava se u naslovu.

[2] „Ja sam šačica jada koja tvrdi da se dobro drži” (str. 108)

[3] „Kruženje tela u noći jače je od svake literature” (str. 95)

Biografija:

Uroš Đurković (Beograd, 1995) je završio osnovne (2018) i master studije (2019) srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Od 2020. godine, stipendista Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Objavljuje književnu kritiku, esejistiku, poeziju i naučne radove.