(O)pozvane pesme

Istorije književnosti svedoče nam o postojanju onih koji su na književnu scenu stupali kao formirani pisci, gotovih poetika i profilisanih stilskih izraza. Ima i onih slučajeva kada se pisci pojavljuju kao formirani čitaoci. Takav je slučaj Jadranke Milenković koja se već dugi niz godina, verovatno čitavog svog života, pasionirano predaje čitanju i vodi druge kroz procese uranjanja, aposlutnog predavanja štivu, u okivu rada književnog kluba „Prejaka reč”. Šta je čitanje za nju, već nam je sugerisala u svoja prva dva, a u istoj godini objavljena, romana – Heteros i Soba 427 (2019). Njena čitalačka iskustva nikada nisu površna koračanja primarnim slojevima teksta, već su uvek povod za pažljivu i duboku kontemplaciju. Živa i razgranata misao je utoliko redovni pratilac interpretacija, ujedno i prva karika od koje sama počinje pisanje, na mestu gde je prekinula čitanje i produžila čitalačku nit u svoju meditativnu žicu. Čitanje i intenzivno razmišljanje o svim temama koje se u susretu sa knjigama začinju, rezultiralo je time da se i sama osnaži i prepusti belini hartije. Ali to ne znači da je njeno pisanje tek puki dijalog sa pročitanim, intertekstualna mreža linkova ili ponavljanje već čitanog, nego upravo produžetak ritma misli koji se kao novoproživljeno iskustvo vezuje za referente sasvim novog umetničkog sveta.

Kako smo misao, ideju, kontemplaciju zapazili kao polazišnu osnovu Jadrankinog pisanja kada je proza u pitanju, slično možemo reći i za poeziju koju čitamo u njenoj prvoj poetskoj knjizi Preko kolena. Ono što se na prvi pogled može uočiti jeste da za njenu poetiku važi neprikosnovenost ideje i razmišljanja, dok je forma samo stvar odabira prakse i adekvatnog izraza koji bi dobio već poznati glas.

Ova knjiga nastala je kao spontano prikupljanje onih tekstova koje je autorka doživela kao poetske i odvajala od svog ostalog pisanja. Otuda se u ovoj knjizi ne oseća princip odabira ili selekcije zasnovane na određenom sentimentu ili temi. Linearno vezivanje pesama upućuje na to da se one ne mogu ciklusima odeliti. Svaka ponaosob, nastaje kao igranje sopstvenom mišlju i rasteže granice asocijativnom ili logičnom razvijanju i povezivanju pažljivo biranih detalja. Tako one uzrastaju do forme poetskih mini-eseja, slobodno prepuštenih tome da se promišljanja od kojih su satkane dalje nastave kroz čitaočevu igru, na sličan način kako to autorka radi i prilikom sopstvenih čitanja. Njen naslov govori upravo o principu po kojem je organizovana, te ovu knjigu ne moramo ni posmatrati kao zbirku, već kao izraz maksimalne autorkine dosetljivosti da ono što u prozni diskurs svojih priča ili romana unela nije, dobije krov pod kojim bi moglo živeti, i kako bi od njega, kao i od sebe same, načinila odaju za primanje gostiju („Po količini svetla”), gde nijednom čitaocu namerniku ne bi bilo uskraćeno gostoprimstvo.

Pesma „Poneto”, jedna od retkih koja je prošarana povremenom rimom, a čiji igrivi ritam deluje kao pravo osveženje u nizovima slobono lomljenih stihova, njen je pesnički credo – jer samo je tuđe moje – u skladu je sa već pomenutim značenjem pročitanog:

            moji otisci na tuđim knjigama

            i kišobrani u tuđim kišama

            [...]

            dugačka priča na izreku svedena

            i poneta u tuđim ustima

            [...]

            trag moga tela na tuđim telima

            i tuđa dela u mojim delima.

Na koji način teče razvijanje refleksije i o kakvom predavanju misaonoj igri je reč, možemo videti na primeru pesme „Ušteđeno”, gde se razigrava ideja o tome kako bi se sa nekog uzorka skinutog sa obuće mogla otkriti sva kretanja njenog vlasnika, kao i susreti sa tragovima kretanja drugih ljudi. Cela ta slika može biti i dovitljiva metaforizacija čitlačke prakse, ali i prakse pisanja, onako kako ih autorka doživljava – u beskrajnim, neuhvatljivim, ali i nesvesnim susretima koraka. Jer ona ne propušta priliku ni da se njen pesnički subjekt autobusom preveze od jedne do druge stanice, a da ne uđe u polemiku sa nečijom mišlju. U slučaju pesme „Pogrešna”, sa Vitgenštajnovom.

Fokusiranje na poetsku formu, autorku je odvelo i promišljanju same biti poezije, koju definiše kao umetnost brisanja suvišnog teksta („Razmak”), mada se i u velikom broju drugih pesama naslućuje autopoetička misao, koja slobodno luta pokušavajući da odredi gde su granice onog koji piše i onoga o čemu piše:          

Mislim, dakle postoji nešto

što nije ja, iz čega moja misao zahvata,

od čega gradi svoju igru.      

 Njena sposobnost uživljavanja je poseban dar koji je tematizovan u pesmi naslovljenoj „Nepouzdana”:

Kad podignem ruku i raširim prste

Vetar nosi vazduh sa vrha te kule

Gotovo da mogu dodirnuti zastave silu

I ubosti se na vrh koplja kao na vreteno

Nekoliko pesama u ovoj knjizi nosi u naslovima prideve koji se mogu pripisivati različitim imenicama, bez obzira na one sugerisane u nastavku pesama. Te polovične sintagme traže čitalačko dopunjavanje znaka. Zna se kakvo je nešto, ali se ne zna šta je. A baš u tome kazano je viđenje sveta današnjice, dok pesnički subjekt vrlo dobro zna da ništa nije tako jednostavno odrediti – jedno nebo puno bogova / u kojem ništa nije jednoznačno („Raslojeno”) – i da mreža nedopunjenih označitelja jednako kontroliše našu misao kako i osećaje, te da se živi prkoseći trošnom telu još jedino u jeziku: čekam što se čekati mora / i imena mu nadevam („Ugarci”) . Otuda i pesnički subjekt u pesmi „Fractus” zebe:

            Ne strahujem od iščeznuća.

            samo svedočim razlomjenosti

jer celovit smisao, stalno boravište, jasna granica između pakla i raja, to što možemo nazvati poznatim, moramo napustiti.

Proživljena melanholična misao o prolaznosti tako je uobličena u jednu od najtananijih pesama zbirke pod naslovom „Ispod granice”:

Plašim se dana u kojima se reči

praznina i večnost

poklope kao kazaljke na satu

a niko ne misli na mene.

Ona baštini osećaje straha od sveta koji pritiska tragika neostvarenih mogućnosti, sveta sa previše ponavljanja a bez iznenađenja. U njoj se ispisuje podsetnik na neprikosnovenost jedinstvenosti i neponovljivosti, kao i važnost saznavanja, otkidanja ploda sa jedinog drveta / sa kojeg je bilo bitno brati. Filozofski tragati za znanjem, odgonetati uzroke, osnovna je misao vodilja i u ovoj knjizi, kao i u svemu što ova autorka beleži: 

bolujem od potrebe da spoznam

vlagu što razjeda zid

rđu na starom vagonu

silu koja odranja planinu

(„Nepesma”)

Tako se i u pesmi „Blato” upušta u potragu za onim ko je ispekao prvi hleb, ko je prvi napravio formu i oblik koji nas hrane, ko je zamesio klicu prve reči. Tako se nastavlja igra u traganju za prapočecima, gde se i čuva tajna stvaranja, a pitanje je da li se ono može dvaput ponoviti, pa i sama strahuje da piše pesmu o koju niko neće slomiti zube („Nepesma”).

Koliko su tek bitni i lepi momenti kada čitamo reminiscencije na neke proživljene trenutke-sećanja, poput onih u pesmi „Tanka crna na belom”, koji su jednako prerasli u refleskije, ali čija doživljajna podloga stoji kao snažno utvrđenje! U ovoj pesmi sažeta je čitava jedna prohujala epoha koju je tehnološki razvoj (ekrani kao samoodrživa pošast) učinio da izgleda daljom no što jeste. Podsećanje na vreme kada se nije žurilo i kada se pouzdano znalo da nekom nedostaješ / iako te ne zove i neće ti to reći deluje kao crno-bela fotografija, gde se boje čuvaju unutar onih koji pamte. Slična je i pesma „Sneg”, gde se opisuje susret naivne dečje uobrazilje o tome kako sneg izgleda, inspirisane novogodišnjim razglednicama, i prvi susret sa njim nakon trinaest godina života, na nekom drugom mestu, kada je on konačno pao i tek tako, čisto i hladno, prekrio sve.

U poslednjoj pesmi pod naslovom „Kruna” nimalo slučajno dolazi do opoziva: ukinuti se da bi se redefinisao, ponovo spoznao, nanovo odredio. Izaći iz lagodnosti zone komfora, pa nek padne kruna s glave – mali trzaj glavom / i kruna već odzvanja po kaldrmi – nije li to sama autorka uradila zamenivši rečenicu stihom, potvrđujući da nije bitna forma već jedino misao koja suvereno vlada i osećajima i doživljajima? Nije li uostalom to učinila kada je posegla za drugom stranom teksta, zamenivši posle dugog niza godina čitalačku, perspektivom onog koji piše.

Cerebralna poezija Jadranke Milenković nimalo se ne može podvesti pod ono što se često kolokvijalno, ali i u kritičarskoj praksi, naziva ženskom poezijom. Glas njenog pesničkog subjekta je androgin, i ženski i muški, ali bez pravljenja razlike. Nerafinirani emocionalni ili elementi telesnog svode se tek samo na usputni detalj, dok se težište lomi oko ideje, odnosno logosa. Time se područje stvaralaštva žena u izvesnom smislu modifikuje, a zatvorenost u refleksijama i dalje čita kao vid spasonosnog eskapizma, kad već ništa drugo sem teksta ne preostaje. I divno smo se snašli u toj nemaštini!

Biografija:

Jelena S. Mladenović (1984, Kruševac) je asistentkinja na Departmanu za srpsku i komparativnu književnost Filozofskog Fakulteta Univerziteta u Nišu. Oblast njenog užeg naučnog interesovanja je srpska književnost 20. veka, odnosno savremena srpska književnost. Učesnica je brojnih naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i objavljuje radove u naučnim časopisima i zbornicima. U časopisu „Gradina“ uređuje književnu kritiku. Živi u Nišu i voli poeziju.