Naći azil u sebi

Prethodne godine u izdanju Imprimatura iz Banjaluke objavljena je prva zbirka poezije Emine Elezović, Iza vrata. Kako autorka sama kaže u jednom intervjuu, u pitanju je „knjiga s roze naslovnicom i nešto manje roze sadržajem”. Osamdeset i dve pesme u ovoj knjizi pisane su u rasponu od deset godina, a njihova sadržina potvrđuje da je reč o zrelom i zaokruženom književnom ostvarenju. Značenjska pregnantnost, stilska ujednačenost i drugačija boja poetskog glasa na savremenoj pesničkoj sceni, sugerišu da je u pitanju autentična pesnička pojava kojoj je potrebno posvetiti se i u književnoj kritici.

U članku „Ženska poezija?”, objavljenom u časopisu „Mostovi” 1996. godine, Mirjana Vukmirović, prevoditeljka i pesnikinja, piše kako je odlika ženskog pisma da rečnik ima veću važnost od sintakse, „jer su spisateljice odvajkada više zanimale stvari nego njihovi odnosi”. U poeziji Emine Elezović ova misao se višestruko potvrđuje. Stiče se utisak da se odnos između stvari nagoveštava jedino kada bi trebalo označiti njihovo trošenje ili konačno pretvaranje u uspomenu. Stvari proistekle iz svakodnevice ostaju nataložene nakon ,,povlačenja plime dana i događaja”, kako piše Vukmirović, da bi na kraju kao jedina poveznica ostalo sećanje, odnosno žustro otimanje od zaborava.

Vrata zbirke otvaraju se pesmom „Stan bake Olge”, što nije bez izvesne simbolike, imajući u vidu da je najveći broj pesama vezan za unutrašnjost stana. U ovom slučaju miris tajmana u prvom stihu dodatno podvlači sintagmu „pokojne bake Olge” i uvodi u atmosferu gotovo pobožnog obitavanja u prisnoj svakodnevici gde se stan „hodočasti” dok se raspoređuju ruže u vazu, gleda televizor ili sipa kafa u ljubičaste šolje. Raznorodni mirisi, ukusi i predmeti deo su rekonstrukcije duha jednog vremena, ne samo lika jedne obične, a izuzetne žene i njene sudbine. Na kraju pesme pak stvarima se osporava takva moć i one se rastaču u nostalgiji, jer televizor je radio stalno i ljudi su dobili telefone / vaze su bile prazne i mogli smo dokučiti svjetlo, da bi samo oči sa jedne slike još snažnije potvrdile mrtvilo koje je ostalo iza bake Olge: godinama poslije samo su još uvijek oči žene na bunaru / gledale mrtvo u zrak u kom se klatio tamjan.

Zanimljivo je da zbirka počinje uvođenjem prisustva drugog, odnosno trećeg lica, i to imenovanog, da bi kasnije u zbirci ljudskih likova bilo sve manje: lirski subjekt ne osmatra ljude u metrou ili pekari, i retko se zagleda u prolaznike, umesto toga zagleda se duboko u sebe i ispituje sve ćoškove stana. Poetski nacrt stana služi kao moderna mapa duše na kojoj je ispisano sve što čini bit življenja u četiri zida sa sobom i sa bliskom osobom. U zbirci nema flanerskog doživljaja grada, već je usamljen grad od milion ljudi / po jedan čovjek u autu / po jedna zavjesa na prozoru. Lirsko „ja” nedvosmisleno se oseća samo: Sunce me peče i ja sam opet sama / To je moja pozicija i to je moj plan puta / na koji kreneš prije ili kasnije / a zapravo smo uvijek sami. Ljubavna pisma u obliku pesama sugerišu da iako je samoća sveprožimajuća, nije potpuna: Lijepo je imati nekoga / iako često biraš samoću. Samoća je birana dragovoljno, ali usamljenost nije, te tako suprotno od očekivanog čitalac se susreće sa slavljenjem zajedništva u svakodnevici i običnosti, gde se oseća kao prirodno i sasvim prisno. To zajedništvo nije sapatništvo, već saučesništvo u traženju smisla. Veliki broj pesama posvećen je nekome ko označava tiho prisustvo u pesmi, lirsko „ti” koje se voli i sa kojim se živi, a prostorije stana bivaju scene na kojima se odigrava život, jednostavan i čitaocu prepoznatljiv. Pored stvari, rečnik Emine Elezović obuhvata skup svakodnevnih iskustava, lako banalizovanih u rutini, ali gotovo sakralizovanih u ljubavi: otresanje pepela sa cigarete, zajedničko kuvanje ručka, gledanje u veš što se suši, seckanje krastavca, dodavanje novina. Autorka ostavlja iskaz koji se može protumačiti i kao autopoetički: Ja sam majstor pojednostavljivanja svega. Jednostavne životne radosti i naizgled mali činovi ljubavi jesu ono što zajedništvo čini intimnim i neponovljivim, a življenje punijim i smislenijim. To ne znači da su pesme Emine Elezović jednostavne ili lake za tumačenje, ali jesu lišene suvišne dramatičnosti i prekomerne upotrebe stilskih sredstava: pesnikinja piše precizno i umereno, ostvarujući elegantne prelaze sa ličnog na univerzalno. Smenjuju se kontemplativni, samorefleksivni ton sa upitnim, čime pesma pokazuje da iako su vrata otvorena (u zbirci se čak i jeca iza otvorenih vrata sobe), postoji onaj jedan kutak „iza vrata”, nedostupan pesničkom subjektu.

To bi moglo da bude jedno od objašnjenja za često obraćanje nekome u poeziji Emine Elezović. Taj neko nije adresat ljubavnih pisama, odnosno pesama, već drugo „ja” lirskog subjekta sa kojim se lako poistovećuje čitalac ove poezije. Primetne su nežnost i empatija u obraćanju, negujuć odnos, bez kritikovanja ili osuđivanja, upravo kao da se lirski subjekt obraća mlađoj ili starijoj sebi. Zanimljiv je motiv starosti u zbirci Iza vrata koji je uveden već prvom pesmom, a koji na dobar način sugeriše zrelost i mudrost u podlozi ove poezije. Pesma „Da doživim osamdeset sedmu” paradigmatična je u tom smislu. Pokazuje da je poezija Emine Elezović kao odjek nekadašnjih prisnih razgovora koji se zatim prepričavaju samoj sebi, u smirenosti i refleksiji. Ponekada, međutim, smirenost izostaje, a preovlađuje strah. Dva najsnažnije iskazana straha u zbirci su strah od budućnosti i strah od nesavršenosti, te su stoga obraćanja sebi neretko sumorna i melanholična. Osećaj obuhvaćen pesmom „Letnja tuga” čini možda i glavni osećaj čitave zbirke: postavlja se sebi niz pitanja koja bude melanholiju i tugu, dok istovremeno bolno pulsira svest o propuštanju života. Nije u pitanju, međutim, new age fobija od propuštanja iskustava koja služe prostom zbrajanju viđenog; lirski subjekt želi da zaista gleda ono što vidi: Bojim se da ću vidjeti sedam svjetskih čuda / i ne doživjeti nijedno gledati u njih / kao u praznu teglu ajvara / biti na slikama a ne biti tu / grliti a ne osjećati tuđa rebra / na svojima. Posebno je indikativan poslednje iskazan strah. Poezija Emine Elezović je na mahove nežna i utešna kao zagrljaj, dok na trenutke preovladava žestina u iskazivanju osećanja: oseća se žuljanje i probadanje od tuđih rebara na svojima, da bi sam zagrljaj dobio puniji smisao i, što je neobično, postao više zadovoljavajuć. Pesma „Strašna ljubav” je upravo jedna sa tako snažnim stiskom: pesnikinja ne dozvoljava da uživamo u udobnosti „sigurne ljubavi” od koje se ne žari utroba. Njen poetski glas kao ni u drugim pesmama nije kritikujuć, još manje osuđujuć, zbog čega je još bolnija spoznaja svega onoga što smo zaboravili o sebi, a nismo smeli, i svega onoga na šta smo pristali, a šta je trebalo davno odsečno odbiti. Eminina poezija je zato otrežnjujuća, ali bez surovosti u govorenju istine o nama samima, kao ni o samoj sebi, već sa saosećanjem i podsećanjem da jeste važno, i da vredi živeti život koji nije „mlak” i ispražnjen od smisla.

U tom podsećanju drugi se neretko ukazuju kao kosti koje, stabilne i čvrste, treba da pruže oslonac. Ne čudi stoga što lirski subjekt izjavljuje: kao kičma mi nedostaješ, ili što oblaci podsećaju na rebra voljene osobe, dok se priželjkuje zagrljaj od kog odjekuje kad rastave se kosti od kože. Prilikom poroda same sebe prvo se ispljunu sopstvene kosti, a zatim koža, oči i kosa, da bi se, rascvalih vilica, napravio prostor za sebe. Sledeći stihovi pesme „Sloboda i svemir” otkrivaju nove osobine poezije Emine Elezović: Znaš li kako smo prostrani? / Svemir je samo predgrađe nas. Uprkos jednostavnosti u opisivanju i toplini prizora svakodnevice, pesnikinja ne ukida kosmološku dimenziju svoje poezije, te tako i ljubav i biće katkad dosežu veličinu svemira. U istoj pesmi lirski subjekt kazuje nekome: Ne smiješ zaboraviti da si bio / prašina tučena mramornim tučkom u avanu / a sad si sve / sve pustinje i svi okeani svijeta i / hlorofil svakog brezinog lista / Naći ćeš se u pari gejzira i u vučjem oku / jer ima te svuda / Svemir je samo ulica u tebi. Gotovo sumatraistička vizija sveta daje novi kvalitet poeziji Emine Elezović. Ideja da se biće i svemir prožimaju dobija jednu od svojih konkretizacija u vidu motiva lala. Lale su u vazi, ali rastu i u prsima, i do njih se putuje kada se putuje u sebe. One imaju isceliteljsku, spasilačku moć. Zanimljivo je da imaju negativan predznak jedino kada su nazvani tulipanima u pesmi „Stres”, čime se jasno odvajaju od lala, kao cveta od lične i univerzalne vrednosti.

Lale su samo jedan od primera brisanja granica između tela i sveta. U poeziji Emine Elezović nema režima čulnosti kakve srećemo u novijoj ženskoj poeziji, niti se telesnost ističe u svom sirovom, ogoljenom vidu. Nežnost i eteričnost preovlađuju, a telo čak i iščezava od previše ljubavi. Povremeno iz pesničkog subjekta izvire čežnja da se iz sopstvenog tela iseli, ili da iz njega prosto otiđe, što se završava u kupatilu, uz vodu koja slivajući se niz kosu zaglušuje i zaslepljuje. Takva želja ne čudi ukoliko znamo da su tužne stvari uspešno potisnute u telo, u dno želuca, i da tuga seda ponovo na želudac i na kapke. Nema, međutim, iluzija o uspešnosti i konačnosti bega, jer je glavna težnja pesničkog subjekta ipak da sedne prekoputa sebe i sebi kaže istinu, na mahove gorku, ali neizbežnu. Kako knjiga odmiče, strah postaje sve osetniji i gušći, a nesigurnosti sve jasnije iskazane, dok umor postaje jedno od najčešćih stanja pesničkog subjekta. Jedino ljubav ima moć da otkloni umor koji je nešto više od fizičkog, a manje od egzistencijalnog umora, imajući u vidu bodrinu s kojom pesnički subjekt i dalje traži i otkriva lepotu u svakodnevnim stvarima. Prestala sam biti umorna, kaže se u jednoj od najlepših ljubavnih pesama u zbirci, „Hoću da te srećem”. Pri kraju zbirke javlja se čak i rastakanje pesničkog subjekta u pesmi „Izvini, ja sam umro”, ali i prvi put motiv zarobljenosti u stihovima pesme „Sajam ptica i sitnih životinja”. Zanimljivo je da je upravo ptica, vrana, poveznica sa poslednjom pesmom u zbirci u kojoj se uz rođendansku čestitku poručuje: Da nikad ne budeš vrana / Koja skuplja sjajne značke i / Broševe i nosi ih nekom ko joj je dom / Samo da shvati / Da je u svom sjaju uvijek imala samo sebe. Uprkos povremenoj želji za odlaskom iz sebe, rastakanje pesničkog subjekta nikada ne biva potpuno, jer se pri kraju zbirke, i pored straha i umora, sve sigurnije i hrabrije otvaraju vrata i pronalaze svetlost i sjaj u sebi.

Prateći kontinuitet motiva prozora od početka do kraja zbirke, uočava se, uporedo sa metaforičkim otvaranjem vrata u sebi, i stvarno otvaranje prozora. Na početku se prozor zamračuje, na njemu se nalazi prašina, zatvara se u zoru, i na njemu se nalazi obično samo jedna zavesa; kroz prozor se beži kada u kući sve stiska, i prozori su uvek prljavi, spremni za brisanje i farbanje. Pri kraju zbirke lirsko „ti” žuri da otvori prozore i razgrne zavese jer ’kroz staklo ne prolazi vitamin D’. Pronaći azil u sebi, kako se u imperativu poručuje u jednoj od poslednjih pesama, prati istovremeno otvaranje sebe ka svetu, kao i otvaranje prozora za miris pečenog i zvuk gitare. Melanholična potka zbirke je postojana, ali snažni prosevi sunca daju joj vitalitet koji širi opseg njenih značenja. Neobično zreli prvenac Emine Elezović upućuje na osobenu pesničku pojavu čija buduća poetska ostvarenja vredi pratiti na savremenoj pesničkoj sceni.

Biografija:

Sanja Perić (rođ. Veselinović) studentkinja doktorskih studija na drugoj godini srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se poezijom i esejistikom Borislava Radovića. Dobitnica Nagrade za najboljeg studenta Filozofskog fakulteta u 2017. godini i Nagrade iz zadužbinskih fondova Matice srpske u 2018. godini. Stipendistkinja Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja na doktorskim studijama. Piše eseje, kritike i naučne radove.