Alte majster

Vistan Hju Odn počinje pesmu ,,Ikarˮ na sledeći način (slobodan prevod) U vezi s patnjom nikad nisu grešili / Stari majstori... I zaista, nastavlja engleski pesnik, pokazujući kako se patnja odvija negde u drugoj perspektivi, kako su tragedije zapravo nešto što ne želimo da vidimo, na šta ne obraćamo pažnju, ili malo marimo za njih posebno kada se nama ne dešavaju. I više od toga, za njih u svetu nema mesta, jer on nastavlja da se okreće kao i uvek. Konj češe guzicu, orač ore, brod plovi ka pučini. Ništa novo, reklo bi se, ali jednako bolno. O patnji se može govoriti na stotinu načina, a jedan od njih je i da joj se smejemo i podsmevamo u brk, s obzirom da joj ne možemo baš ništa. Upravo to čini ovdašnji „stari majstorˮ Vladimir Kopicl u svojoj poslednjoj pesničkoj zbirci Udaljeni bubnjevi.

Ko zna ranije Kopiclove knjige i poeziju, jasno mu je odmah na šta se misli. Jer nije ovaj uvaženi novosadski pesnik nikada bio do kraja ozbiljan, nikad nije nešto uradio, a da u tome nije bilo mesta ironiji, određenom sudbinskom relativizmu, mogućnosti da se stvari ne shvate smrtno ozbiljno, jer, konačno, i nisu. Ovaj stav prema pesništvu pored ličnog iskustva proističe i iz stilske formacije kojoj Kopicl pripada – vojvođanskoj neoavangardi koja je iznedrila takve umetnike kao što su Vujica Rešin Tucić, Judita Šalgo, Slobodan Tišma, braća Mandić, Branko Andrić Andrla, Vojislav Despotov i mnogi drugi. Zapravo, to je bila i ostala jedna vesela skupina konceptualista i spadala, koja je činila sve što je bilo u njenoj moći da prodrma sredinu u kojoj je delovala: estetički, etički i politički. U tome je, naravno, mnogo više uspevala u godinama kad su kultura i umetnosnt imali društveni prestiž i status, odnosno kada je umetnost bila prostor kroz koji se osvajaju slobode. Današnjim čitaocima je to nepojmljivo upravo stoga što je odavno sve dozvoljeno i detabuizirano.

Udaljeni bubnjevi sastoje se iz pet nejednakih ciklusa, koji na izvestan način zaokružuju ono što bi bila centralna tema zbirke, a to je sukob pojedinca i sveta/vremena u kojem je unapred jasno ko gubi a ko dobija, ali ovakav odnos snaga nimalo ne plaši pesnika, štaviše. Već prva pesma u knjizi „MMF/IMFˮ doneće izvesnu sklonost prema istorijskom, pa čak i društveno-političkom, s obzirom da su skraćenice koje tvore naslov čitaocima veoma jasne. To su oni zastrašujući simboli koji nam kroje život, gotovo mistične rune iza kojih se krije naša budućnost. Ako MMF kaže da može, onda može, ako, pak, kaže da ne može, onda smo praktično mrtvi. Ovi zastrašujući akronimi s kojima smo naučili da živimo nisu naravno izmišljotina današnjeg kapitalizma, već su ih u našu svest uveli različiti totalitarni sistemi od fašističkog preko nacističkog pa do staljinističkog, a onda su ih sve vlasti preuzele iz vrlo praktičnog razloga. Ideja skrivanja smisla iza akronima jasno mistifikuje moć, daje institucijama božanski status, a nas postavlja uvek/već u ulogu potlačenog i na taj način nas tera da institucije percipiramo kao nepromenljive i večne, kao nešto na šta ni na koji način ne možemo da utičemo. Kopicl pak u svojoj pesmi demistifikuje i obezmoćuje, ako tako smem da kažem, MMF, ali i svaku drugu instituciju koja se krije iza akronima, na najprostiji mogući način tako što pokazuje da iza tih slova ne stoji ama baš ništa: A ako nema ime, drugo mu ne treba. / Može da pluta bez njega ta gladna ribica. Plutanje označava kretanje bez smera, bez volje i bez upravljanja, po slučajnom nahođenju i volji struja i matica.

Naredne ključne teme javljaju u pesmi „Ponekadˮ. To su odnos prema jeziku i telesnosti u vremenu. Intuitivno, pesnik shvata odnos između označenog i označitelja kao nešto što je vrlo arbitrarno, ali i nespoznatljivo. Na sličan način je i Derida govorio o différance, o tom nikad uhvaljivom značenju koje neprekidno izmiče. Kako kaže pesnik jer čim taknu se drugog / ona već nisu svoja... Drugim rečima, ni u jednom trenutku nije moguće uspostaviti znak jednakosti između zvuka i značenja, već se radi o približno tačnom, o nečemu što bismo mogli da nazovemo polje značenja. Kopicl nije nimalo naivan pesnik, on se priključuje onoj grupaciji jezičkih pesnika koju je na prostoru bivše Jugoslavije promovisao i čiji je neprikosnoveni bard bio slovenački genije Tomaž Šalamun. I to nimalo nije čudno s obzirom da se radi o nekoj vrsti transverzale koja se prostire po granicama Panonske nizije, a koja obuhvata Ljubljanu, Zagreb, Osijek, Novi Sad i ostale vojvođanske gradove i gradiće, te delimično Beograd, s tim da je ova kasaba svoju avangardnu tradiciju vukla preko đaka koji su iz Albanije poslati u svet, poglavito Francusku. Konotativnost kojom se Kopicl služi, ostavlja prostor upravo za tu finu igru u kojoj ima ironije i melanholije, metafizičke strave i veselog besmisla.

Tema koja se meni, ipak, čini najznačajnijom i koja se s manje ili više mudrog podsmeha prostire kroz čitavu zbirku je odnos prema telesnosti, polnosti, seksualnosti. Ne samo da je Kopicl spreman da se smeje sebi u pogledu onoga što i dalje postoji kao žudnja i omađijanost ženskim telom, nego se on kroz svoju poeziju njemu divi na najlepši i najnežniji mogući način. Hoću da kažem da tu nema nikakve skarednosti, već zdrava seksualnost koja se analizira i podvrgava svakojakim ispitima, a najviše ispitu zrelosti. I mnogo više od toga, Kopicl o pohoti piše na vrlo diskretan, ali jasan način, birajući konkretne slike i podsećajući na određena stanja. On nikad neće upotrebiti reč koja jasno ulazi u značenjsko polje seksualnosti, upravo zato što kaže: hladno ime za organ koji nas je sve stvorio. Čitaocima se onda ostavlja da sami dokonaju o čemu se zapravo radi i da stvore one konotativne veze koje čine njihove predstave o opevanim pojmovima i radnjama.

Zbirka Vladimira Kopicla nije bez svojih mana. Ona je, najpre, prilično obimna i bez imalo problema mogla je da bude i nešto kraća. Neki ciklusi, kao na primer ,,Potemkinov kalendar”, nisu ispunili očekivanja koja je pesnik postavio pred čitaoca ranijim pesmama u zbirci. Koristeći se idejom cikličnosti, Kopicl pokušava da govori o prolaznosti u dvanaest pesama posvećenih mesecima u godini, ali je figurativni arsenal iz tog pojmovnog okvira u velikoj meri iscrpljen odavno, tako se se i velikom pesniku kakav je novosadski ,,stari majstor” desi da se jednostavno služi klišeima, ma koliko se trudio da od njih pobegne.
Zbirka se zatvara jednom vrstom ,,polureligioznog” ciklusa, simboličnog imena ,,Tri polumolitve + 1 gratis”. Već u naslovu vidimo u kolikoj meri je Kopicl svestan (božanskog) uticaja koji kapitalizam ima na sve, pa i na ideju molitve. Ne samo da su u pitanju polumolitve, što je samo po sebi paradoksalno jer molitvu kao čin ne možeš da poloviš, il se moliš iskreno ili se ne moliš, ali mnogo je važnija ova 1 gratis. U samom izboru da broj bude napisan cifrom, a ne kao što je uobičajeno u poeziji slovima, Kopicl je jasno skrenuo pažnju na sopstveni odnos prema ideju molitve, a samim tim i prema instanci kojoj može i valja da se moli. Istovremeno, iskoristio je priliku da se podsmeva i instituciji koja deli molitve gratis, po principu ako su tu već tri onda jedna mora da bude džaba. Maestralno.
Konačno, vredelo bi reći nešto o samom stihu koji Kopicl koristi i u ovoj zbirci. Naime, on se ne stidi da ga produži, da mu da težinu i gustinu. Nema lakih pesama, nema prozračnosti i igrivosti koja je bila karakteristična za njegove ranije radove. Stih se preseca interpunkcijskim znakovima, grafički, reklo bi se, teži da se pretvori u prozu, ali ostaje vrlo slikovit i jezgrovit, s obzirom da se neprekidno koristi metaforama i da se sve vreme izbegava pripovedanje. Drugim rečima postoji vrlo jasan odmak od onoga što bi bila ,,stvarnosna” ili ,,narativna” poezija, da ponovim, upravo zbog njegove pesnički izabrane tradicije.

Poezija na ovim prostorima, kao i proza uostalom, često pati od provincijalizma, od želje da bude grandiozna i važna. Srećom u zbirci Udaljeni bubnjevi toga nema. Kopcil je zreo pesnik koji ne mora da se obračunava ni sa kim i ni sa čim. On tačno zna šta želi i na koji način to da postigne, čak i u onim pesmama koje se čine slabijim. Zbog toga ovu zbirku valja iščitavati i iz nje, nadamo se, nešto i naučiti o tome šta pesništvo zapravo jeste.

Biografija: 

Vladimir Arsenić je rođen u Beogradu 1972. godine. Opštu književnost s teorijom književnosti diplomirao u Beogradu 1997. godine, a magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu 2005. godine tezom o Danilu Kišu. Redovni je saradnik internet portala versopolis.com i  booksa.hr. Tekstove objavljivao za Danas, e-novine.com, xxymagazin.com, Beton, Quorum, Polja, Fokalizator, Peščanik, proletter.me. Bio mentor na projektu Criticize this! Sa Srđanom Srdićem, od 2014. godine vodi Radionicu kreativnog pisanja Hila u Knjigodromu, Topolska 18, Beograd. Stalni je saradnik susreta Cum grano salis u Tuzli, festivala Literitorija u Podgorici i Festivala europske kratke priče u Zagrebu. Bio je član redakcije ulcinjskog časopisa Plima, a sada je član redakcije časopisa Fokalizator. Sa Rolandom Orčikom uredio je Antologiju mlađe srpske književnosti na mađarskom. Prevodi sa engleskog i hebrejskog, a deo njegovih tekstova dostupan je na engleskom, albanskom i slovenačkom jeziku. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu i već 12 godina vodi istoimeni regionalni književni konkurs. Urednik je u izdavačkoj kući Partizanska knjiga, koju je osnovao zajedno sa Srđanom Srdićem. Član je PEN BiH. Podržava Tottenham Hotspur FC.