Označitelji, označitelji, Ban-gla-deš je svet!

Pored pesničkih zbirki, čiji nemali broj svake godine beleži srpska literarna produkcija, svedoci smo i veće popularnosti mešovitog epsko-lirskog žanra poeme. Kratke poetske forme dopunile su Ave Maria! (2018) i Uristen (2020) Dragana Boškovića, kao i Halilovićeva poema Bangladeš sa Manifestom kvantumizma ‒ dodatkom ili prapočetkom opisanog pesničkog iskustva. Potraga za kvantom, najmanjom nedeljivom količinom enegrije, paralelna je finalnoj potrazi za hibridnom poetskom formom koja bi najviše odgovarala savremenom umetničkom izrazu i potrebi za sveobuhvatnošću. Sam tekst Halilovićeve knjige može se posmatrati i kao dvodelni, ali i kao višeplanski i polifoni, budući da njegovu heterogenost prate nekolika raslojavanja:

Pesma je kao reka
koja se račva u dva sliva
(41)

Prvi deo čini poema reportažno-putopisnog karaktera, mada pesnički subjekt upućuje i na njenu edukativnu funkciju – Ja koji strpljivo klesah didaktički ovaj spev (55). Drugi deo, označen kao Manifest kvantumizma, vrsta je programskog teksta. Postavljen je na sam kraj knjige; ne kao najava, već kao zaključak, drugačije od avangardnih koncepcija koje su manifest u obliku anticipacijskog teksta i ustoličile. Međutim, sva potonja igra označiteljima i značenjima, zahuktala se već na samom početku. Ako se prisetimo da manifest može biti i naziv za tranzitnu deklaraciju, tovarni list koji prati pošiljku tokom njenog putovanja, putopisni deo poeme biva dodatno sematički obogaćen. Pored poetičke deklarisanosti, uloga manifesta je i prateća u odnosu na tekst putopisne reportaže, što je implicitno sugerisano i njegovim pozicioniranjem. Ali upravo od manifesta i možemo početi čitanje: KVANTUMISTIČKA POEZIJA teži analizi nastanka pesme, zato se Manifest može posmatrati i kao KONTRAPESMA koja ne teži odmotavanju smisla nego stanju koje prethodi pesmi[...].

Manifest je, po definiciji, pisan s namerom da raskrsti sa tradicijom i starim načinom umetničkog izražavanja. Takvi su bili avangardni programi koji su pre čitavog veka iznosili postulate raznih pokreta, potresali i šamarali zvaničnu kulturu i književni kanon. I Manifest kvantumizma upućuje na to da je umetnost koju proklamuje već prisutna. Otuda on ne dolazi; kvantumizam je tu, a njegovim pisanjem potvrđuje se već postojeće stanje umetnosti. U osnovi ovog pogleda na književnost jeste ideja sažimanja koja se realizuje i kao sabijanje svih prostornih i vremenskih dimenzija, a ne samo teksta:

sreo sam godinu.
                pretvorila se u mesec.
sreo sam mesec.
                pretvorio se u sedmicu.
sreo sam sedmicu
                pretvorila se u dan.
sreo sam dan.
                pretvorio se u sat.
sreo sam sat koji prođe
                pored mene kao varnica.
(11)

        prostor u kojem su prosuti kilometri,
        kilometri podeljeni na metre,
        metri krcati centimetrima,
        centimetri puni milimetara.
        (13)

Istovremeno se obnavlja i tradicionalni hermeneutički princip po kojem se celina sadrži u delu, kao i deo u celini, te da i celina i deo govore jedno o drugom. Tako je i put do poezije, put koji do univerzalnog vodi preko pojedinačnog. Svaki je deo važan jer ne samo da učestvuje u izgradnji celine, već je unutar sebe replicira, čak i do paradoksa:

tragati za jednim argonautom
znači sresti sve argonaute
dokaz kojim se iz jednog vidi mnoštvo
jeste brod kojim su plovili argonauti
(28)

       Krug je sazdan od sadržaja izvan sebe
       tako da manji krug
       ima veću površinu. shodno tome,
       tačka je veća od bilo kog kruga
       (32)

Od sastavnih delova, mnogo važniji je odnos među njima. Jer i kad delovi budu zamenjeni, veze koje će spajati nove delove ostaju. Raspoznavanje tih veza među raznorodnim elementima ove poeme, postaje značajnije od samih fragmenata. Misliti u relacijalama, otkrivati veze kao ono što je jedino trajno, odnose koji nadživljuju pojedinačnosti, izdvaja se kao osnovna ideja. Celina je samo zbir kvantova ili kako se to pesnički veli: Svi drumovi vode u jedno mesto i odvode sa tog mesta (69). Kap prvi otkriva krvnu sliku (70) i u tome leži snaga fragmenta, na način na koji je potrebna Halilovićevoj poemi.

Na drugoj strani je reportaža kao najzahtevnija i najsloženija novinarska vrsta. Ona pruža mogućnost da se podrobnije obavestimo o nečemu kroz priču sa mnogo detalja, čak i uz izvesnu dramsku napetost. Centralni događaj ove poeme je poseta Bangladešu. Poema je zamišljena tako da je njen inicijalni motiv putovanje, odnosno ciljem usmereno kretanje, koje je istovremeno i identifikacijiski ključ – reci mi kuda ideš umesto ko si (16). Slike Bangladeša mozaično su poređane da bi ukazale da su ti fragmenti kvantumi, posebne najmanje jedinice koje svoje značenje dobijaju tek u kontekstu sagledavanja odnosa unutar celine. Njihova raštrkanost u tekstu, kombinovanje sa poetičkim i drugim temama, dizajnirano je nadrealističkim preplitenjem, te je putovanje nalik onome kojem diriguje tok svesti. Bangladeš-država toliko je realno koliko i imaginarno mesto, prepoznatljivo posredstvom geografskih, prirodnih i društvenih (ne)prilika kakve su kiše, delte reka, bengalski tigar, velike gužve, siromaštvo i glad, obespravljenosti malih i za ostatak sveta nebitnih, gde su krave gazdine, a zmije onoga koji krave čuva (18), gde beli policajac davi crnog dečaka (29, 30). Priča/pesma o realnom/imaginarnom/simboličkom Bangladešu čita se paralelno sa svešću o „kontrapesmi” jer su zamene mesta i pojedinačnih značenja ovih „Bangladeša” moguće, dok je njihov međusobni odnos ono neizmenljivo, što smisao najavljuje.

Jedan od autopoetičkih segmenata vezan je i za „pavićevska” uputstva za čitanje:

čitajte brzo onima koji sporo čitaju,
          sporo čitajte onima koji brzo čitaju.
drugima čitajte kao da čitate sebi.
          sebi čitajte kao da čitate drugima.
(6)

Poenta uputstva jeste upravo vezana za relacije koje se uspostavljaju između različitih, kroz simetriju izmenjenih perspektiva, ali i za ukidanje granica između vlastitog i tuđeg. Ja kao drugi i drugi kao ja, preduslov je razumevanja, odnosa uzimanja i davanja, participiranja delova unutar celine.

Halilović svoju poeziju piše kao mudrosnu književnost. Piše je kao zagonetke, kao matematičke jednačine: Saberi me – nećeš dobiti / Oduzmi me – nećeš izgubiti (18). U njoj uvek ima nečeg što treba odgonetati, dok su samo pitanje i pokušaji davanja odgovora često važniji od zaključaka do kojih bi se moglo doći. Pesnik zna da je pitanje od odgovora starije. Zato u ovim jednačinama reči često funkcionišu kao nadznakovne strukture. Pored konvencionalnih znakova, imamo i sasvim specifičnu upotrebu nekih drugih znakova koje matematika poznaje bolje od poezije. Po jedna mala zatvorena zagrada otvara i reportažu i manifest. Otvorene zagrade se nalaze unutar samog teksta i dodatno ga segmentiraju. U samom Manifestu, Halilović upućuje na njihovo značenje:

svaki veznik je pola zagrade koja uključuje potonje [...]
VEZNIK i
može da stoji ispred i iza svake rečenice; znak ( i znak ) mogu
da stoje ispred i iza svake rečenice; znak ( i znak ) mogu se
čitati i kao veznik i;
(66, 67)

Zanimljivo je da upravo znak koji nešto ograđuje, razdvaja, Halilović koristi sa suprotnom funkcijom spajanja i povezivanja. Pritom počinje obrnutim redom, od zagrade koja zatvara, da bi nastavio zagradama koje otvaraju. Ovaj znak u Halilovićevim poetskim jednačinama funkcioniše suprotno onom značenju koje ima u matematici, ali u skladu sa osnovnim namerama otvaranja teksta i ideje o ukidanju granica kao preduslova klizanja značenja, a u skladu sa pomenutim uputstvom za čitanje i kletvom: i neka se čuva svaki koji kaže: / ja (9); nisam onaj koji govori / ja sam onaj kojem govorim (16); moj napor da održim svoju pažnju / kako bih održao tuđu pažnju (25).

Vratimo se zato jeziku kao znakovnom sistemu, koji je primarno mesto postojanja, stvaranja i rađanja – potrebne su stare reči i novi govor (36). Realnost jezika je prva, mada je realnost postjezična trajnija i vidljivija, i tu važi zakon da trajnije može dobiti prvenstvo nad onim što je bilo prvo: Stalni zubi se ponašaju / kao da su stariji od mlečnih (5). Jezik je sam po sebi kvant, čestica i tvorac – Ja sam sin jezika kojim sam govorio i pre rođenja (31), jedna pesma može biti sve – i tužbalica i brzalica i uspavanka (22, 23). Iz jezika nastaje narod, baš kao što je i bengalski jezik prethodio Bangladešu. Otuda je dan sećanja na borbu za bengalski jezik (31) važniji od Bangladeša samog koji se iz jezika rađa.

U svojoj dekonstruktivističkoj igri, u poremećenoj ravnoteži između označitelja i označenog, jer važna je tek relacija, reći će pesnički subjekt: Ja sam označitelj i označeno (36). Bangladeš je klizeći označitelj koji pokriva višestruka značenja, ali stvarno postoji još samo u toj reči bengalskog jezika. Jer šta je Bangladeš – Bangldeš se pita: / jesam li knjiga / ili država? (16) Gusto naseljena država sa deltom koja spaja vode pritoka iz cele Azije? Zemlja jeftine radne snage, monsuna i poplava? Jedna od najsiromašnijih država na svetu, gde se ljudi retko smeše jer osmeh smatraju znakom nezrelosti? Ban-gla-deš je sve; on je znak i nadznak: Bangladeš je isto što i svet (57).

Prema principima hermetizma, može se biti na dva mesta istovremeno. Može se biti i u putopisu i u manifestu; i u pesmi i u kontrapesmi. SMISAO može obitavati na dva mesta istovremeno, ali nikad između (76). Halilovićeva poezija nastavlja avangardnu težnju da se povezuje ono što se teško dovodimo u vezu, pa ne čudi spajanje matematike i fizike sa poezijom. Za autora je to ista „priča”, a svet ima dupli lik – u fizičkom i u metafizičkom. Data je prednost poeziji nad prozom: Ako prepričam prozu, dobijem poeziju / ako prepričam poeziju, dobijem opet poeziju (61, 62), ali se priča kristališe kao kvant, a zato ovo delo i jeste poema. To je ona priča koja nosi sliku udvajanja; kada se na kraju putovanja putnik susreće sa ocem nezainteresovanim za daleku zemlju, ali i te kako zainteresovanim za dva grobna mesta, što ih je za sebe i ženu kupio. Na svojoj se grobnoj zemlji nasmejan fotografisao. I tek na tom kraju otkrivamo početak pesme, onaj o čijoj se potrazi u čitavoj poemi i manifestu govorilo:

danas, kad mi zatreba inspiracija,
pokažem majci tu fotografiju;
ona gleda svoj grob i plače.
otac stoji na svom grobu i smeje se.
(65)

I, eto tu, u tom dvostrukom odnosu prema istom, znak je umnožio značenja, a pesma je začeta da se dalje grana kao delta Ganga i Bramaputre, na samom ulazu u Bengalski zaliv, u državi koju zovu imenom Bangladeš.

Biografija:

 Jelena S. Mladenović (1984, Kruševac) je asistentkinja na Departmanu za srpsku i komparativnu književnost Filozofskog Fakulteta Univerziteta u Nišu. Oblast njenog užeg naučnog interesovanja je srpska književnost 20. veka, odnosno savremena srpska književnost. Učesnica je brojnih naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i objavljuje radove u naučnim časopisima i zbornicima. U časopisu „Gradina“ uređuje književnu kritiku. Živi u Nišu i voli poeziju.