Tuga radost, jedan jedan

Nova zbirka pesama Vitomirke Trebovac, Dani punog meseca, izašla je ove godine, u izdanju izdavačke kuće LOM. Kao i prethodna autorkina zbirka, Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni (LOM, 2017), i nova poezija došla je do značajnog broja čitalaca, koji su prepoznali samosvojan glas pesnikinje kao autentičan i blizak. Zvanično mapiranje u okviru kritike izostalo je, međutim, i ovoga puta, iako su reakcije čitalačke publike pozitivne, unapred oblikovane očekivanjima, koja nisu ostala izneverena: Dani punog meseca je melanholična knjiga žilavog optimizma. Odmeren i razborit pesnički glas Vitomirke Trebovac gotovo bi mogao biti generacijski, u sličnim poetskim koordinatama u kojima se javlja poezija Ognjenke Lakićević, Katarine Pantović ili Tatjane Gromače.

Tema kretanja prožima sve zbirke Vitomirke Trebovac, počevši od prve, Plavo u boji (Škart, 2012), pa do najnovije, uključujući i antologiju Ovo nije dom: pesnikinje o migraciji (Bulevar Books, 2017), koju je uredila sa Jelenom Anđelovskom. Ovoga puta, međutim, kretanje je nešto usamljenije, ali je lirski subjekt i dalje u živoj komunikaciji sa prirodom kao vrhunskim samodovoljnim prisustvom. Jednako je usmerena i potraga za čovekom i tragovima ljudskog u urbanim gradskim pejzažima. Pozicija usamljenosti i, istovremeno, otvorenosti i izloženosti (vetru, kiši, tuđim pogledima) moguća je pri vožnji bicikla, kao jedinstvenom iskustvu slobode.

Stihovi Vite Trebovac često izazivaju osećaj koji bi se mogao uporediti sa prijatnim bolom u mišićima nakon duge vožnje biciklom. To bi ujedno bila i završna tačka svakog njenog puta: ne spoljašnji cilj, već saznanje o tome da su određene unutrašnje granice pomerene. Besciljnost ipak nije odlika kretanja lirskog subjekta; pre je reč o intencionalnoj i usmerenoj sporosti: zna svaku prečicu iz dosade / ne iz žurbe i vozi se polako jer iz inata / neću ništa da jurim. Prolazni utisci apsorbuju se u pesničkoj imaginaciji da bi se zatim oblikovali u jezgrovite slike, a pozicija sa sica bicikla omogućuje direktniju i fleksibilniju komunikaciju sa predelima i ljudima kraj kojih se lirski subjekt vozi. Dok automobili uslovljavaju vozače da budu disciplinovano zagledani u put koji je pred njima, biciklisti se slobodnije odnose prema okolini i utiscima iz spoljašnjeg sveta. To iskustvo je blisko freebiking filozofiji, koja je postala izraz svojevrsnog kulta, prirodnjačkog pokreta, a koja se razlikuje od biciklizma ili puke aktivnosti vožnje bicikla, po tome što je fokus na beskompromisnoj slobodi koja se opire definicijama i semantičkim „kavezimaˮ. Takvoj vrsti slobode i spontanosti teži i lirski subjekt zbirke Dani punog meseca. Biti otvorenih čula koja registruju nepatvoreni život misao je koja se promalja iz stihova i daje im neobičnu boju i ton. Zato ni bicikl ne postaje fetiš, već ostaje sredstvo, način dosezanja slobode, za onu koja je dovoljno radoznala i spontana da usred puta promeni putanju ukoliko je neki snažan zov na to povuče.

Takav zov zavisi od sunčane strane ulice, od vetra, kiše, mirisa lipe, ali i od osetljivosti na tragove ljudske gluposti i reči koje se čuju u prolazu. Svetlost je na jednoj tananoj, ali čvrstoj niti povezana sa rečju: sve što je blješteće i neprirodno zaglušuje suštinu, kao što se od reklama više ne vide zvezde / u gradovima. Kada lirski subjekt naiđe na otvoren prozor i upaljeno svetlo uvek mašta da je tamo neko / ko će reći pravu stvar. Oni pak koji se mršte na sunce i njegovu zaslepljujuću svetlost, sposobni su da detetu kažu kravo jedna / rekla sam ti nemoj tamo, i ta ranjivost na reči i odlučnost da se sačuva svoj pravac potiču iz potrebe da se očuva nevinost detinjstva. Gorko osećanje da u svim bitnim momentima / za čoveka / nema reči savladava se praćenjem svih znakova svetlosti: od polja suncokreta do malih svetala koja se pale u planini, uvek postoji bljesak koji se probija kroz crnilo, kao sunce koje udara u teme na groblju. Senzibilitetu pesnikinje bliža je ipak mesečeva svetlost. Odbojnost prema floskuli koja se ustalila u govoru i vremenom postala ispražnjena od značenja, nastavlja se u stihove važne za određivanje ličnog i poetičkog identiteta pesnikinje: a stalno govore / treba raditi na sebi / ja mrzim bavljenje sobom / preobražavam se prirodno / punim se ko mesec / ne znam kako da postanem bolja / ali i ovakva / uspem nekom da osvetlim put. Lirsko „jaˮ usiljenom „radu na sebiˮ pretpostavlja prirodan preobražaj, sličan mesečevim menama i smeni godišnjih doba. Ništa u poeziji Vitomirke Trebovac nema, dakle, predznak moranja, silovitosti, upinjanja. Reč je o smirenoj i dostojanstvenoj predaji nečemu unutar samog čoveka što, upravo takvo kakvo jeste, ima sposobnost da nekome osvetli put.

Za takvu vrstu predaje neophodno je poverenje prema sebi, koje pesnikinja crpi iz porodičnog nasleđa. Na suptilnoj ravni prepoznaje se i suočavanje starog i novog sveta, bez sladunjave nostalgije i nekritičkog etiketiranja. Deluje kao da su priroda i prirodnost glavni marker koji razdvaja dva sveta, a da se lirski subjekt nalazi na međi, neodlučan čemu da posveti ujevićevsku, a svoju „svakidašnju jadikovkuˮ. Sećanje je porozno, a sadašnjost često hladna i bezlična, zbog čega lirski subjekt uznemireno traži pravi lik ljudi i stvari za koji može prikovati pogled. U pesmi „21. vekˮ pogled se spušta pred staklenim izlogom teretane, a veže za pleteni ceger babe, koja iznenađeno gleda ljude kako vežbaju. Vežbači koji zure u staklo i trče u mestu deluju kao roboti ili kao zombiji, u oba slučaja izvrnuti na naličje svoje ljudskosti. Na ovakvoj kontrastnoj podlozi, sloboda koja se postiže jurenjem na bicilu i hodom gradskim ulicama dobija jasno određenje koje je svesno usmereno protiv svakog oblika trčanja u mestu. Zanimljiv je osećaj sramote koji se javlja kod lirskog subjekta dok to posmatra. To nije jedini put kada ona oseća nejasan stid pred ljudima i pojavama koje deluju neprirodno. Čini se ipak da je i taj stid relikt starog sveta, potekao otuda što su ljudi znali svoje mesto u odnosu na nebo, kamen i more (to su koordinate koje lirski subjekt crta naspram sebe u pesmi „Putˮ), bez prisilnih poriva da se to mesto promeni, a granice prekorače na svoju i na tuđu štetu. Zato lirski subjekt ide uvek svojim putem / i najčešće sama, osećajući kako je u današnjici nekadašnji duh zajedništva sveden na prosto „grupisanjeˮ. Prisnost familije sa sela nije data u idiličnim slikama, niti u setnom prizivanju netaknute lepote detinjstva, već ponovo u malim, ali bolno upečatljivim znacima: životinje su najčešći signali živosti, kretanja, glasanja, ali i tragovi izgubljene, a tražene ljudskosti. Zato je moguće prepoznati sebe u očima sivog magarca koji retko njače / i okreće glavu od ljudi, a priča o klonuloj kravi koju diže pet muškaraca pretvara se u važnu životnu pouku: gledala me je sažaljivo / imala sam osećaj / da hoće nešto da mi kaže / možda da me nauči / strpljenju / da se izvalim / i sačekam da se skupe oko mene.

Pomen porodice i familije uvek je dat u gotovo svečanom tonu, u kojem se mešaju ponos i melanholija. Svest o aktuelnom i postojanom nasleđu omogućuje prevrednovanje u potpuno drugačijim životnim okvirima: i kada se gura kroz turiste u Krojcbergu, upliv sećanja na bajke nepismene babe usmerava lirsko „jaˮ na pravi odabir: mora se hodati pravo i bez straha / ili odmah pobeći. Od oca se nasleđuju cinizam i smisao za humor, ali i rečenice, što daje novu perspektivu na pisanje Vite Trebovac: ono je premreženo mnogostrukim nitima porodičnih uspomena i vrednosti. Nema, međutim, mitskih predaka u njenoj poeziji; svi koji se pominju dati su pred čitaocem kao živi i stvarni ljudi: slabi, poročni, neotporni na bolest i smrt. Takva percepcija, paradoksalno, omogućuje lirskom subjektu da ih svesnije obgrli i prihvati kao svoje. Kada ćerka po povratku iz bolnice kaže ocu: „neću da umrešˮ, a on joj odgovori: „umrećeš i ti ne briniˮ, to nisu tek stihovi anegdotskog karaktera, već je reč o jednoj dubljoj povezanosti sa svim onim što se želi očuvati, a što nepovratno prolazi i čini „prve prave smrtiˮ na svakom kraju detinjstva. To donosi žal za nekadašnjom snagom onih koji su se predali piću ili samoći, sa jednako destruktivnim posledicama: zaobiđem njegovu kuću / preko brega / bez razloga / samo mi je žao / setim se / kako su mu leđa bila jaka / kad me je nosio na njima. Kada umesto zaobilaženja nastupi prihvatanje, osećaj nelagode zamenjen je tišinom. Za pesnikinju je pastorala kada: na kapiju uđe komšija / jedan stari seljak / duge kose prošaranog osmeha / bez reči usme stolicu / sedne kraj mene / i nastavimo da slušamo radio. Sa starim komšijom u gradu komunicira se pogledom sa terase, jabukom, mahanjem, a priče koje se pričaju po danu, o svetu koji se „više ne razumeˮ, dovode do iskrene empatije i mirnog prihvatanja sopstvenih nepromenljivih oblika (ne moram od lopte / da glumim kvadrat / ja jednostavno / više nisam spremna na to). Pesme o prošlosti, o porodičnom nasleđu, o komšijama i o familiji, nisu, dakle, gorke ni tužne, jer se bira saosećanje koje ima isceljujuće dejstvo. Biraju se poruke iz starih priča koje ne vode lakšim putem, ali vode pravo i izvode na čistac.

U podlozi zbirke Dani punog meseca jeste zahtev da treba biti načisto sa sobom, odnosno da „treba gledati istini u očiˮ. Ponekada „iskrenost donosi radostˮ, ali to uvek ide uz saznanje koje na dobar način predstavlja lajtomotivsko osećanje cele zbirke: „život je postao pomalo tužanˮ. I kao što i pesma sa tim naslovom završava stihovima: utakmica nerešena / tuga radost jedan jedan, ni autorka ne olakšava čitaocu jednostranim proživljavanjem onoga što bi se moglo shvatiti kao nova koncepcija „svetskog bolaˮ. Nema lamenta ni raskida sa svetom, već sasvim suprotno – budnost, komunikacija i osećajnost usmerena na drugog. Koncentracija i napor potrebni za okretanje pedala podsećaju na fokusirano beleženje utisaka koji su raznorodni i ne uvek lepi, ali koji na kraju rezultuju snažnim slikama života koji ne sme ostati neprimećen: ljudi kad pijani leže pored puta / mrtve ptice na putu / bačen hleb po putu. Kada ispovednim tonom napiše: mislim samo u pokretu / danima hodam / i nije uvek lako / mnoge stvari vidim izbliza, pesnikinja ostavlja jasan trag da je to jedini način gledanja koji ona prihvata kao autentičan i svoj. Kretanje koje se ne zaustavlja ni kada se bicikl sjuri nizbrdicom sa Dunava ponovo implicira: mora se kretati, mora se gledati, mora se komunicirati, da bi se došlo do oslobađajućeg i radosnog otkrića: „vredi živeti. ipak vrediˮ.

Biografija:

Sanja Perić (rođ. Veselinović), studentkinja doktorskih studija na drugoj godini srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se poezijom i esejistikom Borislava Radovića. Dobitnica Nagrade za najboljeg studenta Filozofskog fakulteta u 2017. godini i Nagrade iz zadužbinskih fondova Matice srpske u 2018. godini. Stipendistkinja Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja na doktorskim studijama. Piše eseje, kritike i naučne radove.