Kraj sveta desi se kada mu postaviš granice – I nekoliko i te kakvih pesama, neočekivano

Srđan me je ponovo pozvao da pišem kritiku neke knjige poezije: ovog puta, jedva smo izabrali naslov, jer se preobilju desilo preobilje, ali takvo da se o njemu ne može pisati negativna kritika: uprosečenost naslova koje sam razmatrala je isto toliko i osrednjost moje čitalačke spremnosti da budem uključena u knjige koje mi ništa ne urade, što na planu očekivanja od sopstvenog čitanja nalikuje izneverenoj erekciji.

Pisanje o pročitanoj knjizi za druge je, srećom, dobar način da sebi objasnimo sopstveno čitanje, a ne samo da ukažemo na načine na koje tekst jeste ili nije umeo ono što je hteo, i da preispitamo svoja ograničenja i iskoračimo tamo gde počinje međuprostor nezavisan od našeg ukusa i kompetencije, i svakako nikad objektivno ustanovljive prirode teksta: u prostor kritike, metodske i osećajne pažljivosti, kultivisan – ukoliko mu nismo pristupili sa oduševljenjem ili nedobronamernošću. Zbog toga ni autor knjige ni onaj ko o knjizi piše ne bi trebalo da se zaziru od pukotina – that’s how, stihom Leonarda Koena koji je uključen u moto knjige Lidije Deduš Ništa od najavljivanog kraja svijeta, the light gets in.

*

Internet i posledične promene u recepciji i vrednovanju poezije imaju odgovarajući konzumeristički refleks koji je sada već nešto nalik na plutajuću masnu mrlju na samoj površini logike književnog života, a književnom rodu poezije desila se možda najizrazitija samoregulacija: ukoliko pesnici kriknu, nema potrebe da se pitaju ko će ih čuti iz četa ljudskih, i priviju li ih na srce, neće iščileti od njihovih njihovog snažnijeg bića – pre će biti da će privijanje brzo iščileti, i da niko u toj razmeni nije strašan. Ovakav vrednosno-afektivni sled odnos prema poeziji, istina, okreće nezabeležen broj čitalaca ka poeziji, i otvara veći prostor za stvaralačke pretpostavke i rešenja koja se udaljavaju od pređašnjih poetskih tradicija i njima svojstvenim pogledima na formalne i stilističke elemente; on je, međutim, prerano za posledicu imao i sve veći broj autora i autorki koji se, po mom sudu, priklanjaju pisanju proze zasnovane na identitetskim pitanjima, razrezane u stihove i proglašene poezijom.

*

Već nakon prvog, brzog, obaveštavajućeg čitanja nekoliko pesama iz knjige u parkiću iza zgrade bilo mi je jasno da sam doživljajno neustalasana (jezikom klinaca sa rejvova koji nisu svesni toga da ih ekser melje iznutra dobrih pola sata nakon što su ga zgutali – mene ovo ne radi). Ponovljeno čitanje pročitalo je i tu neustalasanost i donekle ustalasalo i podiglo krivu, koja se svuda oko mene ionako diže jednom sasvim drugačijom i sumornijom eksponencijalnom funkcijom: karantinirana u knjigu, pročitala sam i nekoliko pesama čije slike su dalekosežnije, i, umakle nefunkcionalno snažnom gravitacionom polju onog ja koje predstavlja lirsku junakinju autorkinih pesama.

Knjiga je sasvim opravdano podeljena u tri ciklusa, s obzirom na to da je reč o relativno autonomnim iskustveno-doživljajnim celinama koje su tematski zaokružene: kako je reč o variranju iskustva lične istorije – ranom dobu, neposrednoj prošlosti i pretpostavljenoj svakodnevnici, kružnice ovih mikrocelina su nedovršene, i logički centri i faktografske jedinice se prelivaju i saučestvuju od pesme do pesme. Tekstura pesama je pak, saobrazno iskustveno-doživljajnom i vremenskom planu, neznatno različita od ciklusa do ciklusa. Prvom ciklusu, naslijeđu, poverene su pesme o detinjstvu, porodičnom nasleđu i gorsko-slatkoj etologiji malih sredina. Ovaj, najuspeliji ciklus knjige, ostvaren je čestim anaforama različitih leksičkih zapremina (od, na primer, veznika i, do sintagmatskih celina) i drugim oblicima ponavljanja i variranja, koji na ritmičkom i grafičkom planu podražavaju zaglavljenost života male sredine, koju ne odlikuje izgledna i lagodna rastegljivost njenih granica. Tehnološki i starovremski detalji (nadgrobna ploča, kompjuter, prevrtanje šoljica) združeni sa humorom i poveravanjem lirskog glasa drugim junacima pesama dirljivo kontrapunktuiraju napredovanju gubitaka u porodičnoj istoriji lirske junakinje, i čuvaju njeno pamćenje necrvotočnim i umaklim ulančanim traumatskim doživljajima i dalekim ali nedvosmisleno prisutnim društvenim promenama.

Tematski i osećajni ton i njima saobrazan tekstovno-motivski lik ciklusa izolacija bitno je drugačiji, ritmički raspojasaniji, a i heterogeniji – od neobavezno uneozbiljenog, do lirizma tamnijih stopa, od autoironično sazrele svesti koja je stasala za poigravanje referencama iz oblasti popularne kulture do iskrzane i uznemirene svesti u poslednjim pesmama ovog, inače najneupečatljivijeg, ali poetički i smisaono vezivnog ciklusa. Poslednji ciklus, pukotine, neka je vrsta pesničkog lazareta ove knjige: elegičan i postojano trom, manje lakorečiv od izolacije, i po svojim emocionalnim menama – od zatamnjenijih i teskobnih sadržaja, do svetlosti kojom knjiga biva zaključena – završava u, bez kraja sveta, potopa ili neke druge spoljašnje ili unutrašnje kataklizme, nečemu što bih nazvala nasukanošću pre nego promenom ili nekim oblikom spasonosnog ili iskupljujućeg.

*

Iako danas značajno popularizovan poetički obrazac [ženska subjektivnost + poetski realizam + neki vid refleksivnosti ili izraženija tematizacija egzistencijalnih razlistavanja (uglavnom društvenih, porodičnih, erotskih okolnosti u životu pesničkog subjekta) = pesma], on jednostavno nikad nije samodovoljan, niti sam po sebi garantuje uspelost pesama, zbog čega ću pokušati da objasnim gotovo aksijalna naprezanja mog čitalačkog procesa.

Emotivno-refleksivne dinamike lirske junakinje knjige deluju nepotpuno: tematski plan je sveden na hroničarsko beleženje nepovoljnih ili ugrožavajućih događaja i gubitaka, a figuracija ljubavi je, kada je neizobražena rasterećujućim i samozaštitnim impulsima humora i autoironije, neotporna na patetiku i sentimentalizam; uz to, raspoloženja junakinje u najvećem broju slučajeva ne dobacuju do autentičnog prebivanja u depresiji, nesnađenosti ili suvišnosti, koje je u neku ruku uvek herojski čin koliko i mučan.

Na stilističkom planu, ovo se očitava kroz iskrsavanje izražajnih rešenja neprimereno niskog registra (’jaučem od boli’; ’izbezumljeno urlam’; ’hodam gradom, van sebe sam’ itsl.), patetizaciju (takva rešenja gotovo po pravilu zatvaraju pesme; ove lake poente na „jakim” mestima teksta često desupstancijalizuju i isisaju proplamsaje efikasnih ili po stepenu autentičnosti izoštrenijih slika: ’udvoje je lakše biti sam’; ’…da se izmjestim iz ovoga među nama | za koje sam jednom mislila da je | najljubavnija pjesma na svijetu.’; ’u toj našoj pustinji od riječi koje smo | jedno drugome prešutjeli’; ne mogu da ne pomenem i zapanjujuće vitalnu nesamostalnost junakinje, koja je po mnogo čemu i zloupotreba naklonosti partnera, predočenu završnim stihovima knjige, koji glase: ’i ne čujem više ništa osim tvog disanja, | a u prostoru između tvoje i svoje kože | otkrivam dovoljno svjetlosti | da pronađem put iz svog mraka.’ ). Uz vredne izuzetke, kada nije patetizovana, ljubav je nedovoljno vešto depatetizovana (’a poslije ćemo možda voditi staračku ljubav, | na kvrgavim koljenima, polako i nespretno, | i prije spavanja čitati svatko nešto svoje, | reći ćeš mi: ljubići su glupost, | uzvratit ću ti: kako su ti hladne noge!’).

Iako ritmički smisleni, a na planu zvučnosti zahvalno rešeni, nizovi stihova ili čitave pesme su često zapravo stihovana forma demokratične, dehijerarhizovane kumulativnosti konvencionalnih slika intime i života (najuočljiviji slučajevi su pesme „subotom uveče ne ideš u disko” i dve koje slede za njom – „sve je teško kad si star” i „na svoj četrdeseti rođendan”). Ovo je osnova zapravo najjasnije i najvažnije primedbe spram knjige Ništa od najavljivanog kraja svijeta: autorka je najčešće u isti mah previše konkretna u detaljima autofikcionalnog lirskog sadržaja (kojih je, uzgred, naglašeno mnogo) i previše univerzalna u pogledu izbora tema kojima se bavi.

Ipak, daleko od toga da bi se autopoetika Lidije Deduš trebalo jednačiti sa pisanjem kao okupacionom terapijom: sceničnost pesničke radnje i pažnja uložena u signalisanje motivacijskih sila, kako spoljašnjih tako i unutrašnjih upućuju na nešto između savesnosti i obzira prema izgradnji pesničke radnje s jedne, i kočionog mehanizma koji čini da radnja ostane u manje podesnom književnom rodu, s druge strane. Stičem utisak da su ove pesme stihovana proza i da bi autorkina interesovanja možda bila primerenije složena u formi kratke priče ili u dužim proznim oblicima.

*

Za vrednovanje knjige Ništa od najavljivanog kraja svijeta najbitnije je ipak to da se usložnjavanjem nekoliko amblematskih detalja u simbole, i posledičnim širenjem poetske optike sa prostornog na simboličko referentno polje, u nekoliko pesama dogodilo i nešto blistavo vredno. Reč je o nekoliko sjajnih pesama: uvodnom „moj djed je u glavi imao malu pticu”, i pesmama „moja crna košulja”, „cohenova pukotina” i „som i voda i strašno masna riba”. Njima bih pridružila i pesmu „sanjala sam noćas najčudniji san” koja oniričke uslove koristi kao komunikacioni kanal između pesme i čitaoca, ali i lirskog glasa i u njega upisane subjektivnosti, koja se, probudivši se iz psihodramski odigrane inverzije, složenije odnosi prema temi porodičnog nasleđa nego što je to slučaj sa ostalim pesama koje, premda zahvaljujući humoru i ironiji dovoljno ubedljivo, tretiraju ovu temu.

Ove pesme su mesta mog istinskog susreta sa Lidijinom knjigom: motivi u njima prelivaju se izvan područja kontrolisane prostorne i psihodinamske topografije i nagoveštavaju zanimljivu i mnogim zahvalnim čitanjima podobnu imaginaciju, koja je oslonjena na dublje, neuhvatljivije ali neporecivo prisutne slojeve kolektivnog pamćenja i pesničkog pulsa. Pesma „moja crna košulja” ironizuje bliskost konzumenta i konzumiranog u žalobnom, elegičnom tonu pohvale ironičnoj sigurnosti vlasničkog odnosa, dok pesma „cohenova pukotina” prazni slikovno i sadržajno zagušeni intimni svet junakinje i, ćuteći o i pred viškovima sećanja i (ne)poznatog okruženja, slika pauzu od svega osim melanholične (samo)refleksije (’skrivam se iza drveća, auta, zgrada prekoputa i čekam | da naiđeš s rukama zauzetim vrećicama od kupovine | ili bilo čime drugim, samo da me vidiš, | samo da si sam /… / sreća spava umotana u svilene plahte, | pitomost na uzici kraj kreveta miroljubivo čeka jutro’).

Sračunato ili iz nehata, tek, autorka u uvodnoj pesmi poređenjem neurodegenerativnih promena koje u mozgu dolaze usled poboljevanja pojedinca od Alchajmerove bolesti sa slikom ptice zatočene u glavi, varira starogrčki teogonijski predložak o Mnemosini, boginji pamćenja, zaštitnici teksta i majci Muza, spajajući čas prvog zapisanog sećanja lirske junakinje sa časom transgeneracijskog poveravanja tog pamćenja i iskustva, neočekivano proširivši registar zahvaćenog sveta mimo onog problematizovanog samo psihološkim stanjima i društvenom klimom, definisanog granicama iščekujućeg smaka koji izneverava sam sebe.

Snagom povučenom iz samog mesta početka života – vode – lirska junakinja u pesmi „som i voda i strašno masna riba” trijumfalno u isti mah osvaja osećajno složenu podvojenost i mudrost. Ona poprima obrise prvosveštenice evolucije i afirmacije života. Autorka aktivnije i usloženije uključuje lirsku junakinju, pa i čitaoca, u svet u koji je upisana i njegove slementarne sile. Ovo je po moje čitanje najuspelija pesma u knjizi i znam da ću je pamtiti godinama.

U osnovama i zaokruženostima pesama knjiga Ništa od najavljivanog kraja svijeta češće je zbir pesničkih gestova negoli pesnički čin; češće imenovanje i definisanje nego redefinisanje; beleženje pre negoli lirska punoća iskustva (ili dekompresija iskustva). Sve to prečesto bi me lišavalo odgonetalačkog čitalačkog udela. Bila sam se nasukala na skoro pa ravnodušnost, ali nekoliko nesumnjivo vrednih trenutaka koje sam dobila su je načeli, na čemu sam zahvalna.

Biografija:

 Jelena Nidžović rođena je 1987. godine u Čačku. Godinama je radila u knjižarstvu. Urednica je u IK Kontrast izdavaštvo. Sva je prilika da joj teško pada da piše biografske jedinice o sebi.