Provetravanje unutrašnjeg prostora

Pesnički prvenac Katarine Pantović, Unutrašnje nevreme, objavljen je u okviru edicije Prva knjiga Matice srpske, 2019. godine. Poetsko mapiranje grada iz pozicije šetača-umetnika sve češće u novijoj srpskoj poeziji dobija ženski glas. Retki su, međutim, prvenci u kojima je s takvom pesničkom sigurnošću održana ravnoteža između intimnog lutalaštva i intenzivnih utisaka iz gradskih lutanja. Pesnikinja nije samo posmatrač koji utiske prenosi u uzbudljive, potresne ili jezive slike, već je, poput Bodlerovog lutalice ili flanera, „slikar okolnosti i svega večitog što se u njoj može naslutitiˮ. Neobičan tragalački senzibilitet i sposobnost da se nasluti večito u prolaznom izdvajaju pesnički glas Katarine Pantović.

Svest o sopstvenoj telesnosti snažno je prisutna u svakoj od takvih prolaznih slutnji. Mladost i vitalnost obeležavaju sam početak zbirke stavljajući u fokus želju za međusobnim ogledanjem koja se protivi različitim zahtevima, ritualima i „svakodnevnim božanstvimaˮ. Obostranost koja je preduslov za takvu vrstu ogledanja, međutim, izostaje. Prva pesma u knjizi ne navodi ipak čitaoca na pogrešan trag. Dva su ogledala koja pomažu lirskom subjektu da spozna sebe, uprkos nedostajućem odgovoru na poziv za razmenu koji se upućuje u pesmi „Zahteviˮ. Grad je prvo ogledalo u kojem lirski subjekt kroz zamrznute kadrove ljudske usamljenosti uspeva da vidi i sopstvenu izolovanost. Telo je način na koji se osvaja prostor i potvrđuje svoja prisutnost u njemu, ali je izostanak dodira, pa i pogleda, ujedno potvrda nemogućnosti da se postoji za druge, izvan sebe. Grad zato biva podloga obojena pretežno sivim tonovima koja upija frustraciju i usamljenost zbog nedostatka kontakta.

Drugo ogledalo je poetska upitanost nad samim sobom, intenzivno titrajuća svest o nastanku pesme i onome što ona uspeva ili ne uspeva da zabeleži. Autopoetička svest pesnikinje je na zavidnom nivou, imajući u vidu da je reč o prvencu i da se još uvek ne očekuje razvijenost pesničkog glasa do stepena izgrađenosti sistema prepoznatljivih pesničkih znakova. Veliki broj takvih znakova povezan je sa bolničkom atmosferom. Već u prvoj pesmi u kontekstu (o)gledanja pominju se vene, kapilari, ožiljci, a na mesto proučavanja tela, postavlja se, preciznije, proučavanje anatomije. Šta bi značilo ovakvo preciziranje i upoređivanje svoje kože sa providnom, „finom medicinskom gazomˮ? Proučavanje anatomije u ovoj poeziji podrazumeva celovito i studiozno ispitivanje drugog, naspram čega puko sagledavanje tela deluje tek kao površno opipavanje koprene preko nečijeg bića. Isticanje sopstvene providnosti funkcioniše u strukturi uvodne pesme kao priznanje ogoljenosti i neskrivenosti. Upoređivanjem kože sa finom medicinskom gazom autorka nam sugeriše da nema potrebe za zadržavanjem na telesnoj kopreni, jer je sve već tu, spremno da bude otkriveno, sav splet vena, mladih i upornih, kao splet pesničkih značenja jednake vitalnosti. Ova značenja postaju tako obećanje kompleksnog emotivnog života, transponovanog u poeziju kojoj treba pristupiti bez pozivanja na svece i filozofe kako bi se osetila njena punoća i intenzitet: „Kao da se život iz sve snage / Razgranao po meniˮ.

Medicinska metaforika i telesne senzacije, inače veoma frekventne u poeziji Katarine Pantović, imaju, međutim, i druge funkcije. Kao što mogu da naznače bodrost i jedrinu duha, tako otkrivaju i porozne slabosti unutar i oko lirskog subjekta: lirsko „jaˮ je mučeno večitim nedostatkom gvožđa, jalovim ovulacijama, glavoboljom odlučnom u svojim ubodima, a dok proučava na ljudima bore, pore i ožiljke, shvata kako je uznemireno „higijenom životnog ciklusaˮ. U „Bolničkoj pesmiˮ sterilna bolnička atmosfera došla je najviše do izražaja: ispod uštirkanih čaršava bakine noge se „polako stapaju sa podzemljemˮ, a štura svetlost belih zidova nadjačana je jedino svetlošću čaršava: „Svetle čaršavi, svetle kao da su puni / Života, i kao da treba da prime u sebe / Zlato, a ne bolestˮ. Pesma „Čipkaˮ povezana je sa ovom pesma po slutnji skore i neminovne smrti: „Rak je napao moju čipku / Dalje deljenje konca je oštećeno. / Ćelija po ćelija / Nit po nit / Moja čipka ponire u san / Leži na suncu. / Žmuri i gleda u mrak / Crveni mrakˮ. Dok god se smrt samo sluti, postoji naznaka svetlosti, makar neprirodne, bolničke, koja kao da negira bolest. Po sličnoj pesničkoj zakonitosti bol i neprijatne telesne senzacije znak su da se živi i oseća. Zato ne čudi što se među nadgrobnim spomenicima devojaštvo oseća „jasno poput prisustva druge osobe u prostorijiˮ, a „dlačice na suncu podsećaju na / najsitnije svetlosne godineˮ. Opažanje svetlosti, makar i najslabije, i registrovanje bilo kakvih uznemirujućih promena u telu, znak su napregnutih pesničkih nerava koji u svoj svojoj snazi osećaju život i njegove mučne, ali i uzbudljive nadražaje.

Na sličan način lirski subjekt opaža i pulsiranje krvotoka grada: grad je oživotvoren i deli muke i radosti lirskog subjekta. Flanerska pozicija lirskog subjekta nije u potpunosti zadovoljavajuća, jer se posmatranje kretanja i ljudi (sa terase, na autobuskoj stanici, u gradskom prevozu) vraća u obliku izlomljenog odraza u ogledalu: sve što se dobija jeste iznureni pogled u sebe i sopstvenu privilegovanost, odnosno sopstvenu usamljenost. Prvi stihovi pesme „Gradˮ podsećaju ponovo na povezanost svetlosti sa intenzitetom osećanja: „Čim sam izašla napolje / Svetlost je u meni izazvala vrtoglavicuˮ. Kada se napusti dom kao mesto sigurnosti, gradski ambijent dočekuje svetlošću kao pozivom na upijanje svih utisaka, koliko god se ponekada činili nepodnošljivim („U gradu koji liči na pepeljaru / Među magritovskim drvećem / Stojim, nogu zategnutih kao sajle. / Skupila se tuga u sinusima. / U isti mah osetih da se u meni otapa / Nepodnošljiv osećaj da će sve biti u reduˮ). Ovo upijanje nije suptilno, već više podseća na provalu oblaka koja se obrušava na lirsko „jaˮ: „Oblaci se nadvili nada mnom / Kao nepoželjna majkaˮ. U skladu s time posebno je zanimljiv naslov zbirke koji, sem snažnih unutrašnjih previranja i aluzija na nekoliko važnih pesama u kojima se beleži nevreme u međuprostoru između gradova, sugeriše i olujni potencijal samog grada: sećanja koja se vezuju za pojedine utiske prete da se pretvore u unutrašnje nevreme. Poslednji stihovi pesme „Gradˮ svedoče o tome: „Treba uveče / Sprati ovaj grad s licaˮ.

Poezija tako postaje ispunjenje primarne potrebe da se podele utisci koji su na granici nepodnošljivosti, imajući u vidu da uspostavljanja bilo kakvog kontakta na ulicama grada nema. Čak i kada poželi da se približi nekome, lirski subjekt biva u tome osujećen: „Krenem da kupim buketić cveća od / uličnih starica učaurenih na zimi / (žao mi) / I pretekne me neko (još jedna propuštena prilika)ˮ. Ljudi u poeziji Katarine Pantović uglavnom su usamljeni ili odsutni: zato u pesmi „U prolazuˮ zaboravljena dečja košuljica spokojno i zloslutno počiva na klupi. Drugi znaci su očitiji: čovek ispred crkve koji priča sam sa sobom, poludeli čovek u autobusu, plač iz susednog stana koji opominje, ljudi bez očiju čije siluete podsećaju „na rđavo islikane akvareleˮ. Čak i kada su ljudi zajedno, takva slika biva obojena zloslutnim tonovima: „Ispred zgrade okupili se ljudi / kao da je neko umroˮ. Čini se da takvi signali, poput novogodišnjih lampica u junu koje svedoče o depresiji, pojačavaju i usložnjavaju potrebu lirskog „jaˮ da se potvrdi tuđim pogledom ili tuđim dodirom. U pesmi „Dnevnikˮ lirski subjekat uzbuđeno zamišlja da je neko iz obližnjeg ljubičastog žbunja „opčinjeno želi i posmatraˮ, dok se pesma „U prolazuˮ završava dramatičnim saznanjem: „Prodrla sam u sebe / i shvatila / da sam prazna / I da će me možda spasiti / Tek slučajni dodir ruke nepoznate / žene u prolazuˮ.

I dok dodiri i pogledi izostaju u uličnoj vrevi koja „svira melanholične rifoveˮ, lirski subjekt beleži mirise. Neki mirisi se po principu sinestezije slažu s takvim melanholičnim rifovima: starac koji sa sobom nosi miris pokislog psa, miris memle stare posteljine, dok su drugi snažniji i prodorniji, kao na primer miris mošusa, ili „opor miris vrućine i benzina koji isparava iz ulicaˮ. Pojedini su nežni, baš kao miris deteta: „Miris nevine mokraće, keksa i čiste kožeˮ. Kao i prizori koji se u zbirci Unutrašnje nevreme po rečima pesnikinje pretvaraju u „sećanja-crtežeˮ, tako i zabeleženi mirisi funkcionišu kao tragovi života koji se ne mogu lako zaboraviti ili izbrisati. Razmena koja se traži u međusobnom posmatranju ili slučajnom dodiru, pa čak i ljubavna razmena ili strast, ne moraju biti realizovane da bi bile žive u ovoj poeziji koja bi se, po terminu Kristofera Biča, najpribližnije mogla nazvati postkonfesionalnom. Ona to jeste jer je težnja za formalnim savršenstvom vidljiva (a može se zapaziti da je uglavnom i ostvarena), dikcija je jednostavna i nepretenciozna, a vizuelne, ali i auditivne i olfaktorne slike doprinose „sceničnostiˮ i neposrednosti same poezije. Mirisi se ipak izdvajaju kao trag koji najviše otkriva ličnu autentičnost pesnikinje, a pritom najduže ostaje u sećanju i neretko izmiče racionalnoj obradi. U ovom kontekstu posebno važan postaje stih iz pesme „Letnji raspored nameštajaˮ: „Pustila sam tugu da se izluftiraˮ. Dati prostora svojoj melanholiji, a opet ne dozvoliti da njeni mirisi zaguše sve ono drugo što se treba osetiti, jeste ideja koja uspešno opstaje u ovoj poeziji. Simbolično, kada lirski subjekt posmatra sve sa terase, tuga se kroz otvorene prozore „luftiraˮ. Ne ostati zatvoren u sebe, ne prestati tragati za razmenom, koliko god se činila ponekada nedostupnom ili besmislenom, poetski je princip koji se u manjoj ili u većoj meri sprovodi u svakoj pesmi zbirke Unutrašnje nevreme. Osobeni izraz koji je u njoj prvi put predstavljen, obećanje je značajne pojave u novijem srpskom pesništvu.

Biografija: 

Sanja Perić (rođ. Veselinović), studentkinja doktorskih studija na drugoj godini srpske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se poezijom i esejistikom Borislava Radovića. Dobitnica Nagrade za najboljeg studenta Filozofskog fakulteta u 2017. godini i Nagrade iz zadužbinskih fondova Matice srpske u 2018. godini. Stipendistkinja Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja na doktorskim studijama. Piše eseje, kritike i naučne radove.