Jedino mesto na svetu na kom želim da budem

Prva zbirka Milice Špadijer, za čiji rukopis je autorka dobila nagradu Mladi Dis, knjiga je o detinjstvu i ljubavi koja se čita poput svojevrsnog pesničkog dnevnika. Ona – da parafraziram naslov jedne od pesama – istovremeno i jeste i nije celina. Jer, čitajući tekst za tekstom i polako se upoznajući sa svetom i stilom autorke, čini se da ona to i ne može, i ne cilja, da bude, ali da, takođe, istovremeno (i neminovno) sve vreme potmulo gradi jednu dublju, kompozicionu i kapilarnu celovitost. Takav utisak stvaraju ne samo ujednačen izraz i slične motivske preokupacije autorskog glasa, već i stapanje vremena i prostora u jedan plan koji bismo, ne posežući za strogom terminologijom, mogli nazvati mestom. Mesto dominira ovim rukopisom, a da je autorka toga svesna, svedoči možda i sam naslov. Lirska subjektivnost iznova narativizuje sebe kroz specifičnu objektifikaciju, jer u knjizi ne postoji klasična lirska junakinja, niti persona kojoj bi autorka pozajmila svoj glas. Lirska junakinja koju u njoj naziremo ostvaruje se tek kroz postojanje na određenoj pozadini, do te mere da i sama ličnost postaje mesto i prizor, nedeljiva od prostora unutar kog je oslikana, i sama postajući mesto koje se na taj način jezički najbolje može vizualizovati, katalogizovati, analizirati i poetizovati.

Čitanje Šar-planine liči na sporu vožnju kroz autofikcijski krajolik, pejzaž stvoren burnom tektonikom odrastanja i (nemogućnošću) sazrevanja. Autorka na preskok ispisuje određene doživljaje, mikro-istoriju sopstvenog ja, neprimetno je preobražavajući u geografiju sopstva. Budući da se često prelazi sa one strane narativnog i ispovednog i poseže za raznorodnim pesničkim postupcima, od upotrebe kataloga i reciklaže teksta, pa sve do poetike dosetke i čiste modernističke lirizacije, put koji se pruža pred čitaocem uopšte nije monoton i predvidiv, već pun serpentina koje otkrivaju različite prizore. Zato se ja u ovoj poeziji doživljava kao stišano i udaljeno od čitaoca u odnosu na ja-instancu ispovedne poezije. Subjektivnost prvo mora da se jezički pokrene i putem teksta udalji od sebe, otputuje, pomeri u stranu, kako bi sa distance obuhvatila sebe kao sadržaj. Mislim da to dobro ilustruje prva pesma „Zmijaˮ, gde lirski glas prepoznaje sebe u ljutoj guji koja joj je za petama. Upotreba rime i prelomljenih osmeraca i sedmeraca kao u dečijoj pesmici – neprisutno, inače, u ostatku knjige – deo je tog udaljavanja.

Zato mi se, barem na planu postupka, najsličnija uvodnoj pesmi čini tetralogija „Uzrok smrtiˮ, gde je u poetski tekst stilizovan katalog „Vanjskih uzroka pobola i smrtnostiˮ, preuzet sa vikipedije. Ovakav ludički ton pri samokarakterizaciji i građenju lirskog teksta prisutan je u dobroj meri, i na drugačiji način, i u ostatku knjige, i jedan je od glavnih činilaca njenog ’šarma’. Autorski glas nepretenciozno i ležerno govori o bolnim i čvorišnim tačkama sopstvene egzistencije, takođe se služeći pomenutim postupkom katalogizovanja, i to možda najuspešnije u pesmi „Doktoreˮ. Ovo preplitanje nikada istih postupaka u različitim pesmama istovremeno čini zbirku Milice Špadijer i raznovrsnom i čvršće povezanom, na onaj suptilan, kapilarni način, pomenut na početku. Ipak, takva hibridizacija nekada dovodi do rešenja koja kao da samo ’gostuju’ u zbirci, kao što su, na primer, davanje glasa lirskom junaku (u pesmi „Abdula Asadˮ) ili ispisivanje kratke pesme-dosetke („Lubardin legatˮ). Češće ovo variranje postupaka obogaćuje knjigu, dajući joj dubinu. Primer je vrlo uspela pesma-eksperiment ,,12.44ˮ, u celini formirana od semantičkog naboja niza ispisanih datuma.

Pomenute pesme-katalozi igraju i važnu kompozicionu ulogu. Budući drugačije od većine ostalih tekstova u rukopisu, one čine dobar izbor za prelomne tačke, pesme-odmorišta koja dele jednu tematsku celinu od druge. Čini mi se i da je dobra stvar što autorka knjigu nije podelila u cikluse, već se odlučila za ovaj suptilniji način raspoređivanja lirskog materijala, koji mu daleko više odgovara. Logika klasičnog, modernističkog ciklusa, kao način organizovanja, potpuno se kosi sa poetikom koja se, kao što je to ovde slučaj, sasvim ostvaruje na planu egzistencije. Druga stvar koju ciklus onemogućuje je nesmetano kretanje. Naime, čitava knjiga se doživljava kao svojevrstan road trip kroz sećanje, sve od uvodnih pesama „Zmijaˮ i „Cece muvaˮ, pa do završnih „Moj grobˮ i „Pre i posleˮ. Autorka je, takođe, izbegla da od njih napravi klasična interpretativna ’jaka’ mesta i stoga se čitava knjiga doživljava otvorenom i nezavršenom, u dobrom smislu te reči.

Čitalac kreće od uvodnih pesama o detinjstvu i ljubavi, glavnih tematskih okosnica knjige, gde nailazi na možda i najvažniji topos u knjizi, Skadarsko jezero. Put dalje vodi preko ’prelaznih’ pesama koje hibridizuju različite motivske planove (ljubavi i putovanja u „Bliži si mi od Zagreba“) i kataloških odmorišta do centralne narativne celine koja tematizuje putovanje. Pesmom „ispred naše stare kuće srušene u zemljotresu 1979.ˮ put kao da – na motivskom planu – kreće od početka, da bi se pun tematski krug prešao još jednom do završetka knjige. Ovo tumaranje tamo i nazad po „Muzeju različitih događajaˮ, koji za nas ispisuje Milica Špadijer, ne implicira ni pravolinijsko ni ciklično shvatanje vremena, već samo beleži nataložene rezultate njegovog rada u prostoru sopstva. Polako se pred nama pomalja ličnost kao prostor, kao mesto, prizor, „masiv uobličen u Tercijaruˮ – kako se za Šar-planinu navodi u uvodnoj belešci.

Ovo mešanje tematskih planova, hibridizacija pesničkih postupaka i osećaj otvorenosti i nezavršenosti pesničkog sveta Milice Špadijer, čine da Šar-planinu doživim kao prvenac koji nagoveštava različite izražajne pravce kojima sve pesnikinja može dalje da se uputi. Jedan od najsugestivnijih ilustruje i potencijalno najuspeliji tematski odeljak zbirke, koji čine pesme počev od „Putovanje brodomˮ pa do teksta „Egipatˮ, ili malo šire gledano, sve do pesme „Barˮ. Zbirka mi se čini najboljom tamo gde autorka imaginaciji pušta malo više na volju, kao što je to slučaj sa pomenutom „Putovanje brodomˮ, koja je, po meni, jedna od dve najbolje pesme u zbirci. Drugu liniju čini, takođe pomenuta, autofikcijska trasa, čiji je najbolji predstavnik sjajna završna pesma „Pre i posleˮ. Budući da je autorkin jezik najčešće metaforički stišan, i da upečatljivost narativnih scena i brza izmena asocijativno nanizanih iskaza zamenjuju bujnost klasičnih tropa, ove relativno duže, razglobljenije pesme slobodne strukture čine mi se najkvalitetnijim i najsnažnijim delom pesnikinjinog sveta. One neporecivoj svežini talenta i već osvojenoj osobenosti izraza dodaju preko potrebnu kompleksnost, koja od zanimljive poezije stvara veliku.

Biografija:

Bojan Vasić (Banatsko Novo Selo, 1985) objavio je knjige poezije „Srča“ (2009), „Tomato“ (2011), „Ictus“ (2012), „13“ (2013), „Detroit“ (2014) i „Volfram“ (2018), „Toplo bilje“ (2019). Živi u Pančevu.